Čovek sa dve glave nije ništa fantastičniji od čoveka sa samo jednom [Tema: Sabato]

O nekim bolestima obrazovanja (2)

Fetišizam programa

Govorio sam već o potrebi da se predaje malo činjenica, ali da one budu ključne, one koje su izazvale dalje događaje. Nastanak italijanskih komuna u predrenesansi mogao bi da posluži kao primer da učenik doživi međuzavisnost naizgled sasvim nepovezanih događaja.

Jedna strogo verska pojava kao što je Prvi krstaški rat bio je detonator divovskog i veoma složenog procesa, jer je započeo trgovinu sa Istokom i jačanje srednjevekovnih gradova. Tako nastaje moderan grad i utilitaristički mentalitet u kome se sve meri količinom. U sistemu u kojem puko proticanje vremena umnožava dukate, u kojem je „vreme zlato“, prirodno je da se ono brižljivo meri, pa zato tokom XV veka mehanički časovnici preplavljuju Evropu.

I prostor se umnožava. Preduzeće koje natovari brod prepun vredne robe neće se pouzdati u zanosne grafike sa grifonima i sirenama – potrebni su joj kartografi, a ne pesnici. Tobdžiji su potrebni matematičari koji će proračunati uglove iz kojih se puca; potreban mu je i inženjer koji gradi kanale i brane, mašine za predenje i tkanje, pumpe za rudnike; graditelj brodova, bankar, vojni inženjer koji projektuje utvrđenja.

Umetnik nastaje iz zanatlije, i često je to ista osoba, pa je prirodno da u umetnost prenese svoje razmišljanje o tehnici. Po Albertiju, umetnik je „рrе svega matematičar“, istraživač prirode, tehničar. Razmena sa Bliskim istokom izazvala je useljavanje grčkih erudita koji su živeli u Konstantinopolju, a sa time i povratak pitagorejskih ideja.

Na taj način, u naprednim italijanskim komunama ponovo se javlja Platon i Pitagorin numerološki misticizam. Ništa ne pokazuje bolje duh vremena nego delo Luke Paćolija, neka vrsta robne kuće u kojoj se nalazi sve, od neizbežnih hvalospeva vojvodi, do razmera ljudskog tela, od pravila dvostrukog računovodstva do metafizičke transcendencije Božanskog Proviđenja.

Koje dete se ne bi oduševilo takvom pustolovinom čoveka u istoriji?

Samo veliki profesori se usuđuju da predaju na taj način, jer raditi tako nešto podrazumeva nepoštovanje famoznog programa, koji se mora brižljivo obrađivati sve dok ga više instance ne izmene. I onda, promene uglavnom samo služe za izradu novih udžbenika po meri, tako da „pasuju“ (izraz nije moj) u savršene programe, što uzgred znači više posla za izdavače i više glavobolja za narod koji sve više siromaši. Jer druga od naših najuglednijih fetiša jeste udžbenik po meri, nad kojim se zamislimo kad god se setimo da se u Engleskoj sve do juče koristio Euklidov tekst. Na kraju krajeva, promena u ministarstvu ne može promeniti zbir kvadrata nad katetama.

Naravno, niti enciklopedizam niti lažna strogost o kojima sam govorio nisu isključivo argentinske bolesti – oni pripadaju sistemu obrazovanja iz kojeg je nastao naš. I fetišizovanje programa pripada skupu opštih boljki, koje zato što su opšte nisu manje boljke. Ovaj poslednji odgovara težnji da se onome što je naštampano pripiše magična vrednost, možda kao način da se psihološki nadoknadi nepouzdanost stvarnog obrazovanja: ako je ova hipoteza ispravna, možemo se kladiti da u Abisiniji programi moraju biti spektakularniji nego naši. U vezi sa tim mehanizmom nadoknađivanja, misli se da je dovoljno poboljšati ih, pa da se time učini blagodet obrazovanju, što je isto kao kada bi se pretpostavilo da je vino bolje ako se prodaje u raskošnijoj ambalaži. Sa najgorim programom na svetu, Platon bi mogao održati ne može biti bolji kurs iz filozofije u Ugandi; kao što bi, naprotiv, program iz filozofije koji bi osmislio Platon automatski bio obezvređen do tačne mere profesora u toj nesrećnoj oblasi.

Majeutika

Ljudsko biće uči u onoj meri u kojoj učestvuje u otkrivanju i izumevanju. Mora imati slobodu mišljenja, da bi mogao grešiti, ispravljati se, da bi iskušavao metode i puteve, istraživao. Inače ćemo, u najboljem slučaju, stvoriti erudite, a u najgorem, knjiške moljce i papagaje koji ponavljaju oveštale tekstove. Knjiga je jedna veličanstvena pomoć, ako se ne pretvori u smetnju. Da se Galilej ograničio na to da ponavlja Aristotelove tekstove (kao jedno od one dece koju učitelji smatraju „dobrim đacima“), ne bi utvrdio da se učitelj prevario po pitanju padanja tela. I to što kažem za knjige takođe važi i za učitelja, što je dobro ako nije prepreka; izgleda kao šala, ali je to jedna od najčešćih nevolja.

U etimološkom smislu, educare, obrazovati, znači razvijati, voditi prema spolja ono što je još u zametku, ostvariti ono što samo potencijalno postoji. Taj posao babice učitelj veoma retko postiže, i možda je središte svih zala svakog obrazovnog sistema. Platon zapanjuje kao izvor filozofije, odnosno znanja. I zato bi morao biti osnova svakog obrazovanja. Izgleda da zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred nepoznatim. A šta je manje poznato od vaseljene, od stvarnosti, za nekoga ko tek počinje? Ma kako paradoksalno izgledalo, nije tako, i gotovo bi se moglo tvrditi da je lakše zapanjiti razvijen ili nadmoćan negoli nepouzdan duh. Obična osoba polako gubi prvobitnu sposobnost kakvu ima dete, jer je otupela od opštih mesta, sve dok ne prestane da primećuje kako čovek sa dve glave nije ništa fantastičniji od čoveka sa samo jednom. Ponovo se diviti jednoglavosti, ili se iznenaditi što ljudi nemaju četiri noge, zahteva neku vrstu ponovnog učenja čuđenju. Bilo da se dete polako uči toj sposobnosti, bilo da je mali broj osoba ima u visokom stepenu, izvesno je da se ništa važno ne može predavati ako prethodno ne postoji sposobnost da se izazove čuđenje. Živimo okruženi tajnom; živimo viseći između onog dvostrukog beskraja koji je zastrašivao Paskala: sve je fantastično, pa i neverovatno, a ipak se običan čovek retko čudi,  mediokritetizovan ponavljačkim obrazovanjem, zdravim razumom, a sada još i televizijom.

Ni deca se više ne čude kada vide čoveka kako hoda po Mesecu, iako fizičar zna da je to potpuno neuobičajeno i bezmalo čudesno. Zašto bi se govorilo o drugim čudima: postoji li mašina kojom pišem? Zašto sanjamo? Kako se sećamo prošlih događaja i gde se oni čuvaju? Da li je dnevni svet stvarniji od sveta iz košmara?

Treba primorati učenika da postavlja sebi pitanja.

Treba ga naučiti da zna da ne zna, i da uglavnom ne znamo, da bismo ga pripremili ne samo za istraživanje I nauku, nego i za znanje i mudrost, jer, po Šeleru, obrazovan čovek je neko ko zna da ne zna, čovek one stare i plemenite docta ignorantia, čovek koji predoseća da je stvarnost beskrajno prostranija i tajanstvenija nego ono čime je naša nauka ovladala. Kada se đak jednom nađe u takvom duhovnom raspoloženju, ostalo dolazi maltene samo po sebi, jer otuda potiču pitanja i uči se samo ono što nam je životno potrebno. Tu je nanovo potreban majeutski rad učitelja, koji ne sme predavati filozofiju nego, kako je govorio Kant, podučavati filozofiranju. Jer znanje i kultura su istovremeno tradicija i obnova, tako da u jednom trenutku učenik može da se pretvori u obnovitelja; trenutak u kojem će istinski velik učitelj morati da pokaže svoje vrhunske kvalitete, prihvatajući stvaralačku klicu koja se tako često javlja u mladalačkim umovima, ne samo zato što su svežiji, nego i zato što su odvažniji. Ne znam koje je profesore imao Galilej u vreme kada mu je palo nа um da se uspentra na toranj da odozgo baci dva kamena, a zajedno sa njima i Aristotelovu teoriju; ako su bili loši, zacelo su se naljutili zbog takvog zločina; ako su bili pravi učitelji, verovatno su se obradovali toj svetoj pobuni, Jer na suprotnom kraju od demagoškog profesora koji deci povlađuje, nalazi se glupi, autoritarni profesor koji smatra da je znanje zauvek okamenjeno nepokretno, uvek jednako samo sebi. To je profesor koji vidi u učeniku potencijalnog neprijatelja, a ne sina koga mora voleti; onaj koji zavodi zlokobnu gvozdenu disciplinu, često da bi prikrio sopstveno neznanje i slabosti; onaj koji samo služi za fabrikovanje papagaja i bubalica, koji kažnjava umesto da obrazuje i oslobađa; onaj koji označava kao „dobrog đaka“ onog osrednjeg koji se pridržava njegovih propisa i lepo se ponaša. To je tip profesora koji je konačno pronašao obećanu zemlju u totalitarnim zemljama, u kojima su znanje i kultura zamenjeni ideologijom.

Ernesto Sabato