Sreća na odloženo vreme
Piše: Vladimir Gvozden
CVETAN TODOROV, NESAVRŠENI VRT: HUMANISTIČKA MISAO UFRANCUSKOJ; PREVEO: JOVAN POPOV; GEOPOETIKA, BEOGRAD, 2003.
To da je ovaj svet nesavršen vrt potvrdiće čak i oni koji iz njega beru najsočnije plodove. Ali, ako smo svi, ili gotovo svi svesni njegove nesavršenosti, kako to da on, uprkos svemu, opstaje. Postoji li, dakle, nešto što plodove i one koji ih beru drži na okupu? Nešto. Đavo ili bog? Ili možda sloboda, lomljiva i nestabilna, rizična i neizvesna?
Cvetan Todorov, poznati francuski pisac bugarskog porekla i direktor pariskog Centra za nacionalna istraživanja, objavio je do sada dvadeset jednu knjigu, od kojih pet možemo čitati i na srpskom jeziku. Karijeru je započeo kao pobornik strogo formalnog strukturalističkog pristupa u analizi književnih tekstova, ali se, poslušavši savet Isaije Barlina, u međuvremenu pretvorio u ispitivača istorijskih i moralnih problema, naročito mogućnosti etike u svakodnevnom životu. Sve u svemu, postao je “kritički humanista” koji želi da obnovi “obične vrline” nasuprot herojskim i uzvišenim vrednostima. Najviše ga zanima realnost evropskog nasilja, od osvajanja Amerike do ustanovljavanja nacističkih i staljinističkih koncentracionih logora, dok u knjizi Mi i drugi (1989) uspešno otvara pitanje francuske misli o ljudskoj raznolikosti. Pored zalaganja za vrednosti humanizma i liberalizma, Todorov istrajava u nekoliko stvari koje mnogi danas odbacuju. Mada možda neće otvoreno reći da je istorija učiteljica života, ipak smatra da nam prošlost može pomoći da bolje promislimo i razumemo sadašnjost.
Prošlost koja Todorova zanima u Nesavršenom vrtu odnosi se na francusku misao o čoveku i njegovoj slobodi tokom poslednja tri veka. Osvajanje slobode, odnosno razvoj shvatanja da je čovek sam u svom vrtu i da nikakav spoljašnji autoritet neće učiniti vrt ni boljim ni gorim, nalazi se u osnovi ove knjige. Njen podnaslov glasi Humanistička misao u Francuskoj, a analiza uključuje mislioce kao što su Montenj, Dekart, Monteskje, Ruso i Benžamen Konstan. Ne samo što je, po svemu sudeći, Montenj bio prvi koji je sebe nazvao imenom “humanista”, već je isto tako bio svestan napetosti koja na ovom terenu vlada: bez obzira na to što u svetu postoji nešto što je “čisto ljudsko”, esejisti je odmah bilo jasno da to ljudsko neminovno ostaje “nesavršeni vrt”. Humanistička revolucija niza pomenutih mislilaca sastojala se u tvrdnji da ono što opravdava čoveka, njegovo postojanje i delovanje, proizilazi upravo iz njega samog, njegove volje, razuma, osećaja. Sve to vodilo je ka objavljivanju, tokom Američke i Francuske revolucije, deklaracije autonomije po kojoj nema instance nadređene čovekovoj volji. Poznata priča, zar ne?
Pa ipak, reakcije na nju ni danas nisu jednodušne. Todorov lucidno izdvaja četiri “porodice”, odnosno četiri moguće reakcije na izazov čovekove autonomije. Porodice, jer njihovi pripadnici mogu da budu međusobni srodnici, ne samo čisti tipovi. Najpoznatiju formulaciju konzervativnog odgovora dao je Dostojevski, mada ga zapravo nalazimo skoro vek ranije kod Francuza Bonala: “Ako je Bog mrtav, onda je sve dopušteno.” Nešto umereniji konzervativci će ipak prihvatiti modernu ideju autonomije, a ako su za ikakvo kretanje, onda predlažu da ono bude što sporije moguće, jer će ljudi u demokratiji ionako poći nizbrdicom materijalizma, a individualizam će neminovno dovesti do nestanka pojedinca. Scijentisti, pak, pristaju na determinističku, kauzalnu, univerzalističku viziju sveta. Nauka je ta koja će objasniti svet, a saznanje istine, kako piše Kondorse, pomoći će da dovedemo u sklad društveni poredak. U totalitarnim režimima poput nacističkog i staljinističkog, kao i u romanima 1984. ili Vrli novi svet, bilo je, kao što znamo, mnogo inžinjeringa i malo slobode. U naše vreme, u scijentiste bi lako mogli da se pretvore genetičari (naravno, oni koji to već nisu), ali i neki samozaboravni poststrukturalisti koji smatraju da jezik determiniše misao (izdajničko pitanje: “Šta sam ono hteo da kažem?”). Treću porodicu, individualiste, najbolje ilustruje markiz De Sad koji kaže: “Ljude treba voleti samo zbog sebe; voleti ih zbog njih samih obična je podvala.” Retorika autentičnosti, hedonizma ili estetizma nailazi na lep prijem u ovoj veseloj familiji. I, konačno, četvrtoj porodici, humanistima, posvećen je najveći deo knjige. Njihov slogan je: “Autonomija mene, svrhovitost tebe i univerzalnost njih”. Prema Todorovu, humanizam je jedini okvir u kojem individua može delovati u skladu sa sopstvenom voljom i zakonima koje sama prihvata, a da pri tom (ipak) ostane u okvirima ljudske zajednice.
Nadalje je stvar znatno složenija, jer autora mnogo više zanimaju nijanse nego smela uopštavanja. Oprezno, skoro red po red, analizira stavove niza francuskih mislilaca, prirodu, ograničenja i mogućnosti njihovih shvatanja individualne autonomije. Posebno preporučljive su brojne stranice o Rusou, koji je pre dva i po veka postavio intelektualni obruč koji nas još uvek steže. Poglavlje “Putevi ljubavi” moglo bi da vas dovede do oduševljenja, a ton same knjige biće na trenutke valjano đubrivo za naš vrt. Zarad etike odgovornosti, moderni humanizam po Cvetanu Todorovu mora da pođe od sopstvenog “pakla”, a ne od samozavaravanja: “Bog nam ne duguje ništa; ni proviđenje; ni priroda. Ljudska sreća uvek je na odloženi rok. Ipak, nesavršeni čovekov vrt možemo pretpostaviti svakom drugom carstvu, ne kao nužno zlo, već zato što je to carstvo koje nam omogućava da živimo u istini.”
