Dostojevski i njegova tajna [Tema: Dostojevski]

Tumači najrazličitijih ideoloških boja, počevši od onih koji su skloni da u političkim pogledima autora Braće Karamazova vide samo jednu od najmračnijih varijanti oficijelne carističke politike, pa sve do onih koji su skloni da odobravaju svaki politički stav ovog autora, u jednome se potpuno slažu. Svi oni veruju da je preokret u ideološkim uverenjima Dostojevskog bio iskren i spontan, a da je središnu tačku tog preokreta predstavljalo pišČevo iskustvo, stečeno na robiji u Sibiru.

I sam Dostojevski je upravo tako prikazivao sopstvenu ideoloŠku evoluciju. U svojim publicističkim napisima, veliki pisac se ne jednom pozivao na dane provedene u Sibiru, kao na dane u kojima se zbio odlučujući prelom u njegovim političkim uverenjima. štaviše, Dostojevski je svojim oponentima često prebacivao da su se udaljili od naroda, da o narodu zapravo ništa ne znaju, pa da, samim tim, o njemu nemaju nikakvo pravo da govore, pogotovo ne onima koji su, kao on sam, s tim istim narodom proveli toliko vremena, upoznavši ga u dušu.

Poslednji put se Dostojevski poslužio ovim svojim argumentom u polemici s Gradovskim, započetoj povodom besede o Puškinu i posvećenoj i nekim drugim problemima oko kojih su se u Rusiji onoga doba često vodili sporovi. Odgovarajući Gradovskom na primedbu da je prosvećenost dospela u Rusiju iz zapadnih izvora, jer ruske prosvećenosti nije ni bilo, pisac je tvrdio da je ruski narod, doduše, grub, ali da je u dubini svoje duše prosvećen na pravi, hrišćanski način, što on, Dostojevski, najbolje zna, kao neposrćdni posmatrač I svedok narodne duše. Ja sam video naš narod i poznajem ga, poručivao je Dostojevski Gradovskom. Živeo sam s njim dovoljno dugo, jeo, spavao i radio78).

Ponoviće pritom Dostojevski i svoju omiljenu tezu o tome kako je od naroda ponovo primio Hrista u svoju dušu, Hrista kojeg je još u svom roditeljskom domu upoznao, i kojeg je izgubio kada se preobrazio u evropskog liberala79).

U osnovi sličnu verziju boravka na robiji, s njegovim navodno blagotvomim ideološkim posledicama, naćićemo i u nekim drugim publicističkim istupanjima Dostojevskog. Tako, negde već na početku Dnevnika pisca za 1873. godinu — onda, dakle, kad je autor i počeo s ovom, po mnogo čemu zanimljivom, publikacijom — nalazimo jedno viđenje sibirskih iskustava koje će se i kasnije, u različitim oblicima, ponavljati. Polemički se osvrćući na minule godine, Dostojevski pominje boravak na robiji, kao ono vreme u kojem je u njemu nastupio famozni ideološki preokret. Oko njega su bili, veli on, sve sami Ijudi koji, sudeći po ocenama Bjelinskog, nisu mogli a da ne izvrše svoje zločine pod uticajem nepravedne društvene sređine, ljudi koji su — verujemo li Bjelinskom — bili u pravu, razlikujući se od ostalih jedino time što su bili nesrećniji.

Dostojevski se, kako sam kaže, iz ličnog iskustva uverio da možda ni jedan od svih tih ljudi nikad nije prestao da sebe smatra prestupnikom. On ih je, veli, video, usamljene i zamišljene, video ih je kako se u crkvi mole pre ispovesti, osluškivao reči koje su im iznenada izmicale, upamtio njihova lica i zaključio da niko od njih nije u svojoj duši mislio za sebe da je nevin80).

Istoj ovoj temi vratiće se Dostojevski i u Dnevniku pisca za 1877. godinu, doduše, ne pominjući direktno svoje iskustvo s robije. Kontekst piščevih sećanja opet je političke prirode. Nasuprot onima koji ruski narod kritikuju zbog njegove navodne neprosvećenosti, Dostojevski je tvrdio da je u svom životu video razbojnike duboko posrnule zbog iskvarene i oslabele volje, ali razbojnike svesne da su, u krajnjoj liniji, učinili nešto što nije dobro. U trenucima čistim i svetlim, koje i zverima šalje Bog, ovi prestupnici su, prema Dostojevskom, umeli da osude sebe, iako im je često nedostajalo snage da se podignu iz bezdana u koji su pali81). Pomenuti prestupnici, naravno, bili su, kaže Dostojevski, ruski, a ne neki opšteevropski zločinci, a mesto na kojem ih je pisac upoznao i u njihovu dušu pronikao, opet je, naravno, bio Sibir.

Posebno je zanimljivo, za razmišljanje kojeg smo se latili, ono danas već opštepoznato poglavlje Dnevnika pisca, pod naslovom »Mužik Marej«. Sam lik mužika Mareja, kao i ceo događaj neposredno za taj lik vezan, odiše autentičnošću. No figura mužika Mareja, predstavlja samo pomoćno sredstvo da bi se o iskustvu s robije kazalo nešto što se, iz samog tog iskustva, čak ni implicitno ne može izvesti. Jer, sve što se u ovom sećanju Dostojevskog odnosi na njegov boravak na robiji deluje krajnje sumorno i besperspektivno. Taj praznični dan među robijašima u Sibiru, kojim Dostojevski počinje svoje pripovedanje, čitaoca može jedino ispuniti potpunim beznađem. Prizor gomile pijanih robijaša koji se kartaju i kavže, pevajući skaredne pesme, okruženi nekolicinom nasmrt prebijenih drugova, izmučio je pisca ispunivši ga, kako sam kaže, zlobom i ogorčenjem. Tek sećanje na mužika Mareja menja autorovo raspoloženje. Pod uticajem tog toplog i ohrabrujućeg sećanja, pisac počinje da gleda i na zatvorenike oko sebe drugim očima, pomišljajući da se, možda, i u njima krije nekakav mužik Marej. Istoga časa, iz njegove duše nestaju i zloba i mržnja82).

I ovde je, naravno, uspomena Dostojevskog uokvirena jednim izrazito polemičkim kontekstom, s tom razlikom što se jezgro polemike sada premešta u samu strukturu uspomena. Ovoga puta, oponent Dostojevskom je jedan Poljak, kojeg pisac ne pominje pod punim imenom, izvesni M-cki. U času kad se u duši piščevoj rasplamsavaju zloba i mržnja na tu robijašku stvarnost, već pomenuti Poljak, inače jedan od političkih zatvorenika, dobacuje Dostojevskom na francuskom: »Ja mrzim te razbojnike!«

Pisac nije odmah prihvatio ovaj polemički izazov, ali Poljakove reči neprestano su odjekivale u njegovim ušima. Tek malo kasnije, kao replika Poljaku M-ckom, izranja u sećanju Dostojevskog lik mužika Mareja.

Da je upravo o replici reč, vidi se i po tome što je pisac, susrevši iste večeri pomenutog Poljaka, pomislio kako je taj čovek nesrećan, jer se ne može prisetiti nikakvog mužika Mareja, pa, samim tim, ne može drugačije ni da vidi ruske robijaše, nego kroz prizmu onog svog: »Mrzim te razbojnike«. Na osnovu toga, Dostojevski zaključuje da su Poljaci tada na robiji propatili više od Rusa, koji su, oslanjajući se na neka drugačija iskustva s narodom, mogli bolje i dublje da proniknu u narodnu dušu.

U Dnevniku pisca za godinu 1877. nalazi se i jedan drugi tekst Dostojevskog s prisećanjima na godine robije, a u sličnom polemičkom kontekstu. Opominjući se ponovo tog minulog vremena, Dostojevski kaže kako je, boraveći u Sibiru, imao prilike da se uveri koliko je ruski narod tolerantan. On, veli, pamti da su se Jevreji na robiji gotovo s visine odnosili prema zatvorenicima-Rusima, iako su se oni prema njima ponašali s krajnjom trpeljivošću.

Posebno valja istaći težnju Dostojevskog da, na osnovu sopstvenog robijaškog iskustva, izvede i neke zaključke opštijeg karaktera. Robijaši su, po njegovom mišljenju, uviđajući sopstvenu grešnost i nedostojnost, tako reći svi odreda, doživljavali duge duševne patnje, a one su imale, kao posledicu, čišćenje i okrepljenje njihovih duša.

Konstatujući ovu činjenicu, Dostojevski se, doduše, ograđuje, izjavljujući kako ne bi želeo da ga ko okrivi za surovost. Pa ipak, veli on, usudiću se da kažem da stroge kazne možda polovinu robijaša mogu da spasu. Očišćenje kroz patnju je Iakše nego sudbina koju doživljavaju mnogi prestupnici, kada ih na suđu oslobađaju, bez obzira na težinu prestupa83).

Štaviše, Dostojevski će tvrditi, polazeći od svojih robijaških iskustava, kako je ruski narod sklon da dobrovoljno uzima patnju na sebe, kako bi time postigao blagotvorni efekt samoočišćenja. U istom ovom duhu, autor u dva maha, u Dnevniku pisca za 1873. i Dnevniku pisca za 1877, tumači Njekrasovljevog Vlasa kao simbol ove sklonosti ruskog naroda. Tim povodom on govori o snazi smirenja Vlasovog i potrebi za samospasavanjem, o strasnoj žeđi za patnjom u tom veličanstvenom narodnom liku, a kaže još i to da je Vlasova težnja za očišćenjem kroz patnju tipično ruska crta. I, najzad, dolazeći do najvećih mogućnih uopštavanja, autor Braće Karamazova, u polemici s Gradovskim, izjavljuje kako su za ruski narod glavnu školu hrišćanstva predstavljali vekovi nebrojenih i beskrajnih patnji84).

Više dalekosežnih zaključaka nameće se na osnovu ovih, značenjem bogatih, razmatranja Dostojevskog. Prvo, svaki je prestupnik odgovoran za svoj prestup. Drugo, odgovornost povlači za sobom strogu i surovu kaznu, i treće, ova kazna predstavlja najdublji razlog izvesne moralno pozitivne, okrepljujuće i očišćujuće patnje, posle koje prestupnikova duša, po prirodi stvari, ne može više biti onakva kakva je bila.

Dok su ovi zaključci sasvim eksplicitni, manje je vidljiv, iako na svoj način ipak prisutan, napor Dostojevskog da pod istu rubriku podvede dve različite kategorije: prestupe ideološke i prestupe kriminalne prirode. Imamo li u vidu da je Dostojevski bio politički prestupnik, kao i to kako on sam govori o svom boravku na robiji, mogli bismo zaključiti da i za prestupnike iz redova politički problematičnih ljudi važi ista logika, iako u nešto drugačijem obliku. Drugim rečima, i politički prestupnik je jedino, ili pre svega, sam odgovoran za ono što je počinio, pa zaslužuje strogu i surovu kaznu koja bi trebalo, po nekoj unutrašnjoj zakonitosti patnje, da pročisti njegovu dušu.

Kad je reč o prestupniku-intelektualcu, boravak na robiji ima još jednu blagotvornu namenu, pošto je to, prema Dostojevskom, najbolji i najefikasniji način da se dođe u dodir s narodom, a preko naroda i s narodnom istinom. Dostojevski kaže da su njegova uverenja promenile ne godine robije i patnja, već neposredan dodir s ruskim narodom, bratsko sjedinjavanje s njim u zajedničkoj nesreći.

Drugi činilac ideološkog preokreta Dostojevski pominje samo uzgredno, u obliku nagoveštaja, negde na početku Dnevnika pisca za 1873. godinu. Pisac, naime, kaže da su mu supruge dekabrista koje su dobrovoljno pošle za svojim muževima poklonile primerak Jevanđelja, jedine knjige dozvoljene u zatvoru, a kaže i to da je ta knjiga počivala četiri godine pod njegovim uzglavljem.

Zanimljivo je, međutim, kako Dostojevski vidi odnos ova dva činioca svog ideološkog preobražaja. U replici Gradovskom, on, viđeli smo, kaže da je od naroda ponovo primio Hrista, ne razvijajući đalje ovu misao. Između dve kategorije zatvorenika, one političke i one kriminalne, postoji prema Dostojevskom, temeljna razlika. Prestupnici iz naroda, upravo zato što pripadaju narodu, nose u sebi, tako reći prirodno i spontano, Hristovu jevanđeljsku istinu. Naravno, i oni mogu zabludeti — inače ne bi bili prestupnici — ali, čak i u svom najdubljem padu, ovi zločinci iz naroda nikad ne gube svest o sopstvenoj grešnosti i prestupnosti, u čemu i jeste najdublji izvor onog pročišćenja kroz patnju o kojem piše Dostojevski.

Politički prestupnik-intelektualac nema tu privilegiju. U njemu je ona prirodna, narodna osnova religioznosti kolebljiva i nesigurna, pa zato takav čovek može i mora da zabludi mnogo dalje i dublje negoli čovek iz naroda. Prema tome, intelektualac-prestupnik nije u stanju da se vrati na pravi put pomoću veze sa svojim svetom kulture, već jedino pomoću neposrednog dodira s ljudima iz naroda, i preko toga s onom iskonskom, prvobitnom osnovicom vere od koje se odvojio i koju je, privremeno ili trajno, izgubio.

Naročitu pažnju valja obratiti na polemičke implikacije ovih zaključaka Dostojevskog, koji izviru neposredno iz njegovih iskustava s robije. Svi ti zaključci predstavljaju neku vrstu oruđa koja je pisac koristio u svojim ideološko-političkim obračunima s ideolozima iz drugih, neoficijelnih tabora.

Adrese na koje su ove polemičke strelice upućivane pisac po pravilu nije skrivao. Tako je ime njegovog negdašnjeg učitelja Bjelinskog postalo simbol za protivnike zvanične ideologije, kao što je, u sećanju na mužika Mareja, ime poljaka M-ckog simbolizovalo sve ono što je, s oficijelnog gledišta iz jedne spoljnopolitičke perspektive, bilo nepoželjno.

U oba slučaja, reč je, dakle, o obračunavanju s izvesnim zvanično neprihvatljivim gledištima, protiv kojih se, u određenom obliku i na određeni način, Dostojevski angažovao. Tako, recimo, sećajući se svog učitelja iz mladosti, Dostojevski kaže kako mu je ovaj govorio da se čovek ne može opterećivati »dugovima i podmetnutim obrazima« u duhu hrišćanske etike kad je društvo tako podlo uređeno da Ijudi ne mogu a da ne čine prestupe. Kad okolnosti same po sebi čoveka navode na zločin, glupo je i surovo zahtevati od prestupnika da ne radi ono što, već po zakonima prirode, ne može a da ne uradi, sve i kad bi želeo.

Spor Dostojevskog s njegovim ideološkim oponentima dobar je primer za ono što smo, u uvodnom poglavlju ovog teksta, nazvali mimikrijom. I jedna i druga strana u ovim ideološkim obračunima često je pribegavala izvesnim religijskim pojmovima, ili nekim temama s religijskim prizvukom. Pominjući motiv »podmetnutog obraza«, Bjelinski je kritikovao hrišćansku etiku, pripisujući joj reakcionamu političku usmerenost.

Replika Dostojevskog je prividno pomerala razgovor na neki drugi, antropološki plan. Ali, pisac je i sam bio žrtva izvesne specifične religijske mimikrije, krijumčareći pod okriljem antropološke problematike izvesna ideološko-politička značenja.

Suština spora o kojem je reč mogla bi se ovako formulisati: ako je prestup direktna posledica nepravednog društvenog uređenja, onda represalije protiv prestupnika ne pogađaju najđublje društvene osnove zločina, pa jedini pravi lek može biti obaranje postojećeg režima. I obrnuto: ako je sva težina odgovornosti samo i isključivo na plećima prestupnikovim, onda za neko radikalno menjanje postojećih društvenih odnosa ne postoji nikakav pravi razlog. štaviše, imamo li u vidu navodni blagotvorni efekt represivnih mera, moramo na izvestan način odobriti postojeće društveno stanje, koliko god, eventualno, o njemu bili skloni da kritički mislimo.

U ovako opisanim koordinatama ideološkog spora, religijska tematika mogla je biti samo sredstvo za tekuća ideološko-politička obračunavanja. Iskustvo s robije i njegove religijske implikacije trebalo je Dostojevskom da posluži kao sredstvo ideološke borbe protiv njegovih oponenata. Njima se, sa stanovišta robijaških iskustava Dostojevskog, moglo odgovoriti da, bez obzira na sve svoje slabosti i mane, ruski narod ima u sebi nešto što ga uzdiže nad sve druge narode sveta — izvesnu, tako reći prirodnu, predodređenost za autentični hrišćanski doživljaj. Ruska duša je sinonim za Hristovu istinu.

Razume se, ovakav zaključak nije u skladu s nekim izvornim intencijama hrišćanske doktrine, i daleko pre se može dovesti u vezu s judaističkim i paganskim religijskim tradicijama. Stara dobra misao o »izabranom narodu« bila je ovde ideološka inspiracija Dostojevskog.

Uz takvu ideju obavezno ide i neka vrsta religijskog naturalizma, ukoliko se uopšte sme reći da bilo kakav naturalizam ima religijski karakter. Tvrditi da je neki narod već po svom nacionalnom biću predodređen za čuvara hrišćanske istine, znači svoditi element religioznosti na prirodna svojstva izvesne nacije.

Tim povodom valja ukazati na još jednu osobenost religijskog ili, tačnije, naturalističkog stanovišta Dostojevskog. Privilegujući u verskom pogledu rusku naciju, Dostojevski je logično doveo u pitanje bitnu crtu izvornog hrišćanstva — njegovu univerzalnost.

Ne bi trebalo, naravno, podsećati da je, za razliku od judejskog partikularizma, doktrine prema kojoj Bog dolazi samo zbog neke »izabrane nacije«, hrišćanstvo predočilo svetu jednog Boga koji je Bog svih naroda i svih ljudi.

Partikularizam, nasuprot hrišćanskom univerzalizmu, ogleda se i u nastojanju Dostojevskog da prirodnu predodređenost za autentični religijski doživljaj rezerviše samo za jednu, pa makar i najbrojniju, kategoriju pripadnika ruske nacije, poričući pripadnicima drugog društvenog sloja istog naroda, onima iz redova intelektualaca, sposobnost za autentičan religijski doživljaj.

Nastojanje Dostojevskog da svoje iskustvo s robije učini onim temeljem na kome se diže zgrada njegovih ideoloških prcokupacija ima još jednu, nimalo beznačajnu funkciju. Promeniti politička uverenja tako radikalno, znači uvek — a pogotovo pod okolnostima jednog autokratskog režima — izložiti se sumnji u sopstvene dobre namere. Dostojevskom je, zato, prirodno bilo stalo do toga da pred javnošću svoj ideološki preporod prikaže ne kao posledicu nekakvog kompromisa s vlastima, odnosno kao posledicu izvesne oportunističke taktike sračunate na to da se opstane i preživi, već kao rezultat iskrenog, spontanog i duboko proživljenog iskustva. Predstava o robiji kao mestu na kojem se zbio susret zabludelog intelektualca sa svojim narodom, susret prilikom koga se zabludelom sinu vraća izgubljena vera predaka sigurno je mogla poslužiti i funkciji samoopravdavanja.

Naravno, sve to pod pretpostakom da je Dostojevski imao bilo kakvu ozbiljniju potrebu da sebe pravda pred samim sobom. A on je takvu potrebu, izgleda, ipak imao. Jer, koliko god se na prvi pogled činilo da je Dostojevski bio iskreno i čvrsto ubeđen u ono za šta se javno deklarisao, u nekim njegovim napisima ima tragova koji ukazuju na to da je u duši velikog pisca postojalo izvesno ideološko dvojstvo. Tako, u Dnevniku pisca za 1877, tamo gde je reč o poseti obolelom Njekrasovu, autor priziva u sećanje ono, za njega tada već prilično daleko, doba kad je upravo stupio na književno poprište, i kad je od samog Bjelinskog i njegovih pristalica dobio prvo veliko priznanje. Sećajući se tih, za njega nezaboravnih dana, Dostojevski u Dnevniku pisca uzgred kaže i nešto što nikako ne bismo očekivali, i što se nikako ne slaže s onom predstavom o njegovom boravku na robiji, na kojoj je on, inače, tako odlučno insistirao. Prisećajući se kako se tada zaklinjao na vernost taboru Bjelinskog, govoreći da je istina samo u tih ljudi, i da istina, dobro i pravda uvek pobeđuju, Dostojevski, pored ostalog, kaže da je to bio najuzbudIjiviji trenutak u celom njegovom životu, i da se i kasnije na robiji, dozivajući taj trenutak u sećanje, krepio duhom85).

Svakako, prirodno je što se jedan zatvorenik krepi duhom, prisećajući se priznanja koja je nekad na slobodi dobijao. Međutim, ne bi trebalo smetnuti s uma o kakvom je zatvoreniku reč, i šta je sve bilo vezano za priznanje koje smo pomenuli. Jer, taj najuzbudljiviji trenutak u životu Dostojevskog ne može se odvojiti od ideologije pripadnika suprotnog tabora i od onog famoznog zaklinjanja na vernost njihovoj istini i pravdi.

Imamo li to u vidu, morali bismo na nešto drugačiji način čitati završne reči ove epizode Dnevnika pisca. Navodeći one stihove u kojima Njekrasov kaže kako ga sa zidova prekorno posmatraju portreti njegovih prijatelja iz mladih dana, Dostojevski konstatuje: »teška je ovde ta reč prekomo«, da bi odmah zatim postavio pitanje koje, u kontekstu svega onog što je prethodno rečeno, ima posebnu psihološku težinu. »Jesmo li ostali verni«, pita se pisac, i odgovara: »Neka svako o tome sudi po svojoj savesti«86).

Tako se reč »verni«, koje u stihovima Njekrasova nema, a koju je Dostojevski prethodno pominjao u vezi sa svojom zakletvom iz mladosti, vraća na kraju ove epizode Dnevnika pisca, svedočeći o nekom nedovoljno vidljivom, skrivenom dvojstvu u duši piščevoj.

Osvrćući se, u svojoj knjizi o Dostojevskom i Bjelinskom, na ovu epizodu, sovjetski dostojevskolog Kirpotin kaže da se autor Braće Karamazova celog života mučio pitanjem je li održao zakletvu vernosti svom negdašnjem učitelju, i zaključuje da je, u vreme kad su bile napisane ove reči o Njekrasovu, pisac mogao, s olakšanjem, na svoj način i prema sopstvenoj oceni, potvrdno odgovoriti na pitanje koje je sebi postavio87).

No da li je baš tako? Da 11 je, uistinu, pitanje koje je celog života mučilo Dostojevskog bilo pitanje na koje se mogao dati potvrdan odgovor? Jer najzad, pitanja koja nekoga celog života muče spadaju u ona pitanja koja ostaju otvorena i problematična zauvek.

U svakom slučaju, kako god u ovom trenutku pokušali da rešimo problem o kojem je reč, prisećanje Dostojevskog na mladalačke dane mora nas pobuditi da još jednom podvrgnemo kritičkoj analizi onu predstavu o njegovom robijaškom iskustvu koju je on sam izgradio. A da s tom predstavom nešto ipak nije bilo kako valja, na tu pomisao može nas navesti već i onaj, naizgled beznačajni, podatak da se autor Braće Karamazova na robiji duhovno krepio prisećajući se vremena u kome je dobijao priznanja od Bjelinskog i njegovih idejnih pristalica. Ovaj podatak nikako se ne slaže s tumačenjem Dostojevskog prema kojem se on na robiji krepio samo ponovnim otkrivanjem Hristove istine u dušama ruskih ljudi i čitanjem Jevanđelja, koje je četiri godine ležalo ispod njegovog uzglavlja.

Jedno je, svakako, sigurno: podatak o kojem je reč navodi na pomisao da je Dostojevski naknadno ipak vršio neku selekciju svojih iskustava s robije, i da se ta iskustva u najmanju ruku ne iscrpljuju onom opštepriznatom i opšteprihvaćenom verzijom o njegovom ideološkom preokretu.

Pođemo li od ove pretpostavke, naćićemo u Dnevniku pisca i neke druge, određenije i vidljivije znake koji upućuju na to da se prema pomenutoj verziji valja odnositi s velikom opreznošću. Tako, u Dnevniku za 1876. godinu, a u paragrafu pod brojem 3, Dostojevski, analizujući slučaj prestupnice Kairove, pored ostalog kaže kako je od odgovora porotnika na jedno pitanje zavisila suđbina te nesrećne žene. Da je odgovor porotnika bio potvrdan, veli Dostojevski, proisteklo bi odatle za Kairovu veliko zlo. Bila bi to propast, kaže pisac, bila bi to robija88).

Iako se ova konstatacija gubi u mnoštvu drugih detalja, iako je izrečena bez namere da se opširnije ulazi u problem funkcije kazne, nije li ipak neobično da čovek koji je na svojim saznanjima o pozitivnoj i očišćujućoj ulozi represivnih mera gradio ceo jedan ideološki program odjednom izjavljuje kako je odlazak na robiju isto što i propast?

Ima, međutim, u Dnevniku pisca i nekih drugih, za pristalicu teorije o pozitivnoj moralnoj funkciji kazne još neobičnijih i neočekivanijih izjava. Dostojevski je dosta prostora posvetio i jednoj drugoj prestupnici, Kornjilovoj, koja je, naljutivši se na muža, gumula s trećeg sprata svoju pastorku, ali je ova na sreću, ostala živa. Prema oceni Dostojevskog, Kornjilova se na taj prestup odlučila trenutno, zbog »efekta trudnoće«, u stanju jednog od onih poremećaja što u izvesnih žena, u periodu bremenitosti, često nastaju. Na kraju je ovu ocenu prihvatio i sam sud, što se, razume se, povoljno odrazilo i na izrečenu presudu.

Za nas su, međutim, u ovom slučaju najzanimljivija ona mesta na kojima Dostojevski razmišlja o posledicama eventualne kazne po okrivljenu Kornjilovu. Tako, razmatrajući, u jednoj fazi sudskog procesa, mogućnost da Komjilova bude ponovo osuđena, Dostojevski se pita šta će se dogoditi s tom ženom ako je s tek rođenim detetom pošalju na izdržavanje kazne. Zar na robiji neće — pita pisac — njena duša postati surova, zar se neće iskvariti i ostati zauvek puna mržnje?89)

Naravno, autor govori o sasvim specifičnom slučaju, o mladoj ženi koja će dobiti dete, uz to ženi koja je, po njegovoj oceni, izvršila zločin u »afektu trudnoće«, pa ipak, ovakva prognoza o nepovoljnom delovanju boravka na robiji, sada već druga po redu, teško da odgovara onoj opšteprihvaćenoj predstavi o robijaškom iskustvu Dostojevskog koju svi dobro znamo.

To, međutim, još nije sve. Najveće iznenađenje dolazi tek posle svih onih nepovoljnih predviđanja o delovanju robijaškog života na dušu optužene Komjilove. Dostojevski, onaj isti Dostojevski koji je toliko slavio i uzdizao iskupljujući moć represivnih mera, kaže odjednom od reči do reči: »Kada je, i koga je robija ispravila«90).

1877. godine, pisac opet razmatra slučaj prestupnice Kornjilove, zadržavajući se ovoga puta mnogo više na problemu nepovoljnog delovanja represivnih mera, i pozivajući se i na neka sopstvena iskustva. »Ja znam Sibir, reći će on, ima tamo mnogo ljudi koji su skloni sablažnjavanju. Sibirci su — i prost svet i malograđani, — najnemilosrdniji ljudi u ponašanju prema palim ženama«91).

Razmišljajući u istom duhu o sudbini Komjilove, Dostojevski prelazi i na neka razmatranja opštijeg karaktera, pa kaže da je seći glave na osnovu zakona lako — mnogo je teže suditi u duhu istine i humanih obzira. Nema veće sreće, veli Dostojevski, nego uveriti se u ljudsko milosrđe i u ljubav ljudi jednih prema dmgima.

Razvijajući dalje ovu svoju misao, pisac dodaje da velika, viša sreća, obavezuje dušu92). Ponavljam, ističe Dostojevski, nema veće sreće od vere u dobrotu ljudi i njihovu uzajamnu ljubav.

Govoreći, malo zatim o utiscima koje je poneo iz susreta s Komjilovom, pisac veli da sa sigurnošću može kazati da je duša prestupnice pritisnuta kajanjem i večitim, blagotvornim utiskom beskonačnog ljudskog milosrđa, i da će sada njenom srcu biti teško da postane zlo, pošto je već osetilo toliko dobrote i ljubavi.

Zadržali smo se malo detaljnije na ovim komentarima Dostojevskog, da bi čitalac mogao uverljivije da sagleda svu dubinu razlike koja ovakvo tumačenje funkcije represivnih mera deli od onog koje znamo iz nekih drugih, ovde već ranije analizovanih tekstova istog pisca. Razlika je odista velika. Dok je u svojim razmišljanjima na stranicama Dnevnika pisca za 1873. godinu Dostojevski tvrdio kako se strogim kaznama možda jedna dobra polovina osuđenika može spasti, zato što se čovek pročišćava i preobražava kroz patnju, sada odjednom izlazi da robija nikad i nikoga nije popravila i da ljude ne popravlja patnja — posleđica strogosti i nemilosrdnosti zakona — već sreća usled saznanja o milosrđu i ljubavi ljudskoj.

Nije dakle reč o jednom, već o dva veoma različita robijaška iskustva Dostojevskog, iz kojih potiču dve oprečne verzije funkcije i domašaja represivnih mera. U Dnevniku pisca kao da ima dva autora. Jedan koji veruje u blagotvorno dejstvo represije, i drugi koji veruje da represija čoveka razvraća i kvari.

Uz ove dve verzije funkcionalnosti represivnih mera, idu i dve, isto toliko različite, varijante hrišćanskog učenja.

Onu prvu, koja odgovara specifičnom glorifikovanju represivnih institucija, Dostojevski je u svojim publicističkim spisima izložio iscrpnije i direktnije, suprotstavljajući je »bezbožničkoj« teoriji »sredine«. Teorija sredine skida sa čoveka svaku odgovornost, dovodeći ga time do potpune bezličnosti i potpunog oslobađanja od svakog moralnog duga i svake samostalnosti. Hrišćanstvo, nasuprot tome, čini čoveka odgovornim, pa samim tim priznaje i njegovu slobodu93). Stroge kazne prema prestupnicima, prema ovom tumačenju Dostojevskog, predstavljaju logičnu posledicu hrišćanskog pogleda na svet.

Uporedo s tim, u Dnevniku pisca postoji i jedna drugačija vizija hrišćanskog učenja, izložena upravo povodom slučaja prestupnice Kornjilove, iako, doduše, na mnogo svedeniji i indirektniji način, samo u obliku uzgrednog podsećanja na poznatu jevanđeljsku epizodu s kamenovanjem Marije Magdalene. Kad je velikoj grešnici bilo rečeno: »Idi domu svome i ne greši, zar se ona vratila domu svome zato da bi grešila, pita se Dostojevski«94).

U ovoj rečenici sadržano je izvesno, ako se tako može reći, nerepresivno viđenje hrišćanske doktrine. Ne surovim kaznama, već milosrđem i ljubavlju popravljaju se oni koji su zagrešili — to je poruka priče o Mariji Magđaleni.

Iz šire teorijske perspektive, mogli bismo kazati da je ovde reč o konfliktu dveju vrednosti — slobode i milosrđa, onom istom koji će u »Legendi o velikom inkvizitoru« dobiti svoj osobeni umetnički izraz.

Za ovu priliku važno je, međutim, istaći da između ovih dveju, tako oprečnih, koncepcija hrišćanstva ipak ima nečeg zajedničkog. Zajednička im je ona ravan značenja u kojoj se one sučeljavaju. Ni jedna od tih oprečnih doktrina, što se pozivaju na hrišćanstvo, nije usmerena ka onim transcendentnim, onostranim pitanjima, karakterističnim za antropološku značenjsku ravan. Ako, prema onoj prvoj verziji hrišćanskog učenja, robijaša valja izložiti strogim kaznama i patnjama, onda je to samo zato da bi se kroz te patnje prestupnik, već ovde na zemlji, očistio i tako našao nekakav svoj mir. S druge strane, ako grešnika valja pomilovati, a ne kamenovati, to je zato da bi se njegova duša očistila od greha u ovom profanom, ovozemaljskom životu, pod blagotvornim dejstvom milosrđa i ljubavi.

I socijalne implikacije ovih dveju verzija hrišćanskog učenja sučeljavaju se na istom, zemaljskom, nemističkom tlu. U prvom slučaju, videli smo, apelovanje na hrišćansku viziju odgovornosti i slobode objektivno je usmereno na izvestan apologetski odnos prema datom političkom uređenju. Grubo i jednostavno rečeno, dobro je što ima tamnica, i to upravo onakvih kroz koje je prošao Dostojevski, jer bismo u protivnom morali čoveku osporiti ono što čini njegovu suštinu, slobodu i odgovornost, te dve vrhovne hrišćanske vrline.

Drugo hrišćansko stanovište Dostojevskog, implicitno sadržano u podsećanju na epizodu s Marijom Magdalenom, dovodi u sumnju opravdanost represivnih institucija. Ako Hrist nije na strani onih koji grešnike kamenuju, onda on ne može biti ni na strani represivnog društva.

Razlika između ovih gledišta dolazi do izraza i iz jedne druge, specifične perspektive. U Dnevniku pisca za 1873. godinu, u napisu pod naslovom »Sredina«, Dostojevski pokušava da ukaže na ideološko-religijsku pozadinu činjenice da ruski narod naziva robijaše nesrećnicima, i da ih daruje novcem i hlebom. U osnovi ovog običaja je, prema Dostojevskom, ideja da je zločin nesreća — ideja, veli pisac, čisto ruska. Na Zapadu tu ideju tek oglašavaju, a ruski narod ju je ustoličio još davno.

Komentarišući ideju o kojoj je reč, Dostojevski sam priznaje da ništa nije lakše nego na takvo shvatanje primeniti moderno učenje o »sredini«95). Društvo je rđavo, pa smo zato i mi rđavi. Niko nije kriv, sredina je kriva za sve. Postoji, dakle, samo podlo uređena sredina, a zločina uopšte nema, tumači Dostojevski ovo gledište, i odmah pokušava da dokaže kako je pomenuti narodni običaj najbolja potvrda da narod veruje u to da sredina bitno ne određuje čoveka.

Međutim, ovakvo jedno tumačenje teško da se može prihvatiti. Covek koji robijaša naziva nesrećnikom i koji ga daruje u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, mnogo je bliži stanovištu onog Hrista iz priče o Mariji Magdaleni, stanovištu kojeg se, videli smo, i sam Dostojevski držao pišući o slučaju »nesrećnice« Kornjilove. Zbog čega, onda, pisac običaj o kojem je reč suprotstavlja teoriji sredine u ime hrišćanstva?

Sve nedoumice otpadaju čim uzmemo u obzir polemički kontekst u kojem je Dostojevski tumačio običaj o kome je reč. U ideološkom obračunu sa školom Bjelinskog, Dostojevskom je bilo važno samo ono što se moglo uklopiti u njegovu taktičku zamisao — to da između jednog hrišćanskog i jednog socijalističkog i kritičkog pogleda na svet, navodno nema nikakvih dodimih tačaka. Ne postoji anđeo koji u ruci drži plameni mač, postoji samo anđeo koji se moli.

Ista polemička intencija ogleda se i u načinu na koji pisac prikazuje svoj spor s Bjelinskim u drugom paragrafu Dnevnika pisca za 1873. godinu. Spor se vodio oko problema odnosa ateizma i religije. Bjelinski i njegovi istomišljenici bili su, po Dostojevskom, čvrsto ubeđeni da je ateizam isto što i socijalizam, to jest da između hrišćanskog i socijalističkog stanovišta postoji dubok i nepremostiv jaz. Međutim, iz sećanja samog Dostojevskog jasno se vidi da su u središtu pažnje ljudi okupljenih u domu Bjelinskog, bile samo one dimenzije problema odnosa hrišćanstva i socijalizma, koje imaju, ili mogu da imaju, izvesno socijalno-političko obeležje. Ne, dakle, problem Boga i besmrtnosti, već problem hrišćanskog i socijalističkog morala — to je ono što je bilo u samom središtu polemike o kojoj je reč. Antropološka dimenzija hrišćanske doktrine ostala je daleko po strani.

Bjelinskom je, kaže Dostojevski, bilo stalo do toga da porekne onu religiju iz koje su proistekli svi moralni temelji društva koje se negira96). Kada, dakle, Dostojevski tvrdi da je Bjelinski znao da revolucija mora da počne od ateizma, onda to ne znači da je revolucija trebalo da počne poricanjem Boga i besmrtnosti, nego poricanjem hrišćanske etike.

Iz kazivanja Dostojevskog može se videti nešto još presudnije za otklanjanje nedoumice o kojoj je reč. Kada je Bjelinski izjavio da bi Hrist danas bio najbeznačajniji i najobičniji čovek, jedan njegov prijatelj mu se suprotstavio, tvrdeći da bi se i Hrist — da se opet počem pojavi među ljudima — priključio savremenom revolucionarnom pokretu i čak stavio na njegovo čelo, na što se kritičar začuđujuće brzo složio s ovom primedbom97). Ova pojedinost, koju Dostojevski ne komentariše, pomerajući je u drugi plan kazivanja, svedoči, međutim, o tome da je odnos Bjelinskog prema hrišćanstvu bio u najmanju ruku fluidan, to jest da se u kružoku »besnog Visariona« hrišćanstvo nije besprizivno i odlučno suprotstavljalo socijalizmu, nego da se, štaviše, uzimala u obzir i mogućnost izvesne saglasnosti dveju doktrina u pogledu njihove moralne i humane poruke.

To što je Dostojevski »skliznuo« preko ove činjenice bez ikakva komentara, i što je, čak, ideološku poziciju Bjelinskog pokušao da predstavi kao poziciju potpune nepomirljivosti prema hrišćanskom učenju, može se protumačiti samo taktičkim potrebama njegove polemičke orijentacije. Dostojevskom je u polemičke svrhe bilo potrebno samo takvo hrišćanstvo koje se može suprotstaviti svakom kritičkom stavu prema društvenoj stvarnosti.

Slično stoje stvari i s »narodnjačkom« dimenzijom ideologije velikog pisca. Samo one oblike ruske narodne tradicije koji su se mogli protumačiti kao podrška u aktuelnim ideološko-političkim obračunima, Dostojevski je bio spreman da ozbiljno uzme u obzir. Sve ono što u tu ideološko-političku koncepciju nije moglo da se uklopi, kao, recimo, predstava o prestupnicima nesrećnicima, pisac je pokušao da preoblikuje, u skladu sa svojim polemičkim potrebama.

Za našu temu je, ipak, najzanimljivija okolnost da se Dostojevski uvek pozivao, neposredno ili posredno, na lična iskustva, stečena u dodiru s ruskim narodom u vreme boravka na robiji. Nevolja je samo u tome što je, ako sudimo prema ovde navođenim i analizovanim mestima iz Dnevnika pisca, autor Braće Karamazovih iz svojih susreta s narodom stekao dva međusobno potpuno različita iskustva.

Da bismo mogli oceniti koje je od ovih iskustava bilo ono pravo, moramo se vratiti nekim pisanim svedočanstvima Dostojevskog, neposredno vezanim za period robije, a pre svega njegovim Zapisima iz mrtvog doma.

Da između onog tumačenja ideološkog preokreta koje nam se u Pisčevom dnevniku nudi i sećanja Dostojevskog, onako kako su ona u Zapisima iz mrtvog doma izložena, postoji u nekim bitnim tačkama velika i psihološki veoma indikativna razlika — uverićemo se već letimičnim sravnjivanjem epizode s mužikom Marejom i jedne epizode Zapisa u kojoj se takođe pojavljuje Poljak M-cki i ona njegova fraza: »Mrzim te razbojnike«. U Zapisima iz mrtvog doma, ova izjava ima drugačiji kontekst i drugačije ideološke implikacije.

Pomenuta fraza pojavljuje se u sklopu jedne od najdramatičnijih epizoda piščevog boravka na robiji — njegovog pokušaja da se pridruži protestnoj akciji robijaša-mužika. Znamo kako se ovaj pokušaj završio. Zatvorenici su prosto oterali Dostojevskog, s obrazloženjem da to nije njegova, već samo njihova stvar. Jedan od njih ga je jeđnostavno uzeo za ruku i izveo iz grupe nezadovoljnika, uz opšte odobravanje i podrugivanje ostalih. Tim povodom, Dostojevski kaže da ga nikad dotle niko nije tako uvredio za sve vreme njegovog boravka na robiji, i da je to bio jedan od onih trenutaka kad mu je bilo najteže.

Posle toga, pisac se sklonio u kuhinju u kojoj su se već nalazili ostali politički zatvorenici, uz nekoliko uhapšenika iz redova mužika koji, zbog različitih razloga, nisu našli za shodno da se priključe pobunjenicima. Tu, u kuhinji, Dostojevski se obratio Poljaku M-ckom, »neodlučno« mu skrećući pažnju na to da su svi ostali robijaši izašli da protestuju. Tek u odgovor na ovo »neodlučno« piščevo pitanje, ili, tačnije, neodlučno izražen prekor, usledila je fraza: »Mrzim te razbojnike«, pri čemu iz teksta nije jasno je li to komentar samog M-ckog ili, pak, drugog zatvorenika koji je u knjizi označen kao »B«.

To, uostalom, i nije bitno. Bitno je da iz ove epizode, onako kako je ona u Zapisima iz mrtvog doma prikazana, proističu zaključci koji se veoma razlikuju od one idilične slike istog ovog perioda iz Piščevog dnevnika. U Zapisima, pred nama je prizor duboke i nepremostive razdvojenosti između intelektualaca — političkih kažnjenika iz viših slojeva, uključujući tu i samog Dostojevskog, i prestupnika iz naroda. Čak i sasvim iskreni napor autorov da se pridruži pobunjenicima iz redova mužika, ponesen osećanjem solidarnosti, završava se, videli smo, potpunim neuspehom. U jednu reč, od nekog bratskog sjedinjavanja s ruskim narodom u zajedničkim nedaćama, o kome će kasnije, u Dnevniku pisca, govoriti Dostojevski, nema u Zapisima iz mrtvog doma ni traga ni glasa.

Gde je, onda, zapravo taj narod od kojeg je Dostojevski, prema sopstvenim rečima, ponovo primio Hrista i Hristovu istinu u svoju dušu? Jer, ako je nešto sigumo, onda je sigurno da u tim ljudima koji su pisca tako grubo odbacili i ismejali kada je poželeo da im se pridruži u njihovoj akciji, ne možemo, i pored najbolje volje, prepoznati pripadnike onog famoznog naroda-bogonosca, čiji je dodir, navodno, tako isceljujuće i preporođiteljski delovao na intelektualce odvojene od rodnog tla.

U sklopu pomenute epizode, i usklik Poljaka M-ckog: »Mrzim te razbojnike«, ima sasvim drugačiju funkciju. U Zapisima iz mrtvog doma, ova rečenica pominje se samo uzgred, i bez ikakvih polemičkih intencija, što je, uostalom, sasvim razumljivo. Posle događaja koji je ovom uskliku prethodio, mi taj izliv mržnje prema »razbojnicima« možemo eventualno primiti kao izvesnu preteranu i jednostranu reakciju, ali nikako kao ocenu koju događaji, u Zapisima opisani, demantuju. U svakom slučaju, komentaru Poljaka M-ckog u Zapisima iz mrtvog doma ne suprotstavlja se, kao što će kasnije, u Dnevniku, biti slučaj, ruski patriotizam u oficijelnom obliku, s nekakvim idiličnim predstavama o skrivenoj ruskoj hrišćanskoj suštini robijaškog sveta.

Istina, u poglavlju koje dolazi posle epizode s neuspelom akcijom zatvorenika, Dostojevski će kazati kako su neki od zatočenih Poljaka gledali s dubokim predubeđenjem na druge zatvorenike, videći u njima samo ono zversko, i ne mogući, pa i ne želeći da u tim ljuđima uoče nijednu crtu dobrote. Međutim, sve je to još veoma daleko od onog gledišta koje će pisac kasnije izložiti u svom Dnevniku. Jedno je kad se kaže da neki stranac nije u stanju da u ljudima druge nacije vidi ništa osim ono rđavo, a nešto je sasvim drugo kad se jednostranosti pogleda kakvog stranca suprotstavlja teza o ruskom narodu kao jedinom autentičnom čuvaru Hristove istine.

Neuspeli pokušaj piščev da s mužičkim robijaškim svetom uspostavi nekakav prisniji odnos čak i u trenutku kad je neposredan, praktični interes svih zatvorenika zahtevao izvestan minimum solidarnosti, samo je jedan od više sličnih slučajeva o kojima se u Zapisima iz mrtvog doma pripoveda, i koji ubedljivo svedoče o velikim i nepremostivim razlikama između Dostojevskog, intelektualca plemićskog porekla, i njegovih sunarodnika-mužika.

Na ovakvim iskustvima poniklo je i uverenje autora Zapisa da nema ničeg strašnijeg nego ne živeti u sopstvenoj srediti98). Ljude iz plemićskog društvenog sloja, kaže pisac, od prostog naroda deli duboki jaz99). Prema Dostojevskom, ovaj jaz može se uočiti u svoj svojoj dubini tek kada plemić, sticajem okolnosti, izgubi svoja ranija prava i dospe među ljude iz naroda. U protivnom, nastavlja pisac, možete i četrdeset godina svakog dana opštiti s narodom čak i u svojstvu dobrotvora ili, na neki način, oca — nikad suštinu narodne duše nećete spoznati. Sve će biti samo optička varka, i ništa više100).

Odmah zatim, Dostojevski dodaje kako zna da će svi, »ama baš svi ljudi«, kazati da on preteruje, ali njegovi eventualni kritičari moraju znati da se on uverio u ono što tvrdi ne knjiški i ne apstraktno, već konkretno, a imao je sasvim dovoljno vremena da proveri svoje zaključke.

Iz ovih i ovakvih sudova, potkrepljenih očitim i uverljivim primerima, nedvosmisleno proističe da je Dostojevski na robiji stekao jedno sasvim drugačije iskustvo od onog o kojem je u Piščevom dnevniku reč. Sudeći prema uspomenama iz »mrtvog doma«, robija je poslednje mesto na kojem intelektualac-plemić može dobiti priliku da svoje knjiško znanje o narodu ispravi bratskim spajanjem s njim, ponovo nalazeći nekad izgubljena načela Hristove istine u ruskom duhu.

Da bi naša predstava o pravoj prirodi navodnog piščevog bratimljenja s narodom bila potpunija, podsetićemo i na završni prizor Zapisa iz mrtvog doma, — onaj trenutak kad autor napušta tamnički krug u kojem je četiri godine boravio. Mnoštvo ruku će se u tom času pružiti prema njemu u znak pozdrava. Ali, među onima koji su pružili ruke bilo je malo prijatelja. Ostali su znali da pisac u gradu ima poznanstava i da će odmah odatle otići nekoj drugoj gospodi, pa su se pozdravljali, doduše toplo, ali nikako ne onako kao što bi se opraštali s prijateljem, već onako kao što se čovek iz prostog naroda oprašta s gospodinom. Neki su, čak, odvraćali pogled od pisca, a neki su ga opet gledali s puno mržnje101).

Tako je izgledao stvarni »bilans« autorovog boravka na robiji. Sve u svemu, Dostojevski je napustio tamnicu ne stekavši među ljudima iz naroda gotovo ni jednog jedinog prijatelja, osim izvesnih retkih izuzetaka, kojima pripada i Tatarin Alej (Tatarin, dakle, a ne Rus). Ni s jednim zatvorenikom iz mužičkog sveta Dostojevski nije uspeo da ostvari ništa što bi makar izdaleka ličilo na ono famozno opšterusko bratimljenje u Hristovom duhu, o kojem će kasnije, u Dnevniku pisca, biti toliko reči.

Da se u naknadna prisećanja Dostojevskog, na kojima se temeljila njegova teza o ideološkom preporodu na robiji, ne može mnogo verovati, pokazuje još jeđna, veoma karakteristična razlika između Piščevog dnevnika i Zapisa iz mrtvog doma. Prema Dnevniku, gotovo ni jedan robijaš nije izbegao onu blagotvornu duševnu patnju što pročišćava, kao što niko od njih nije — tvrdi, sećamo se, Dostojevski — sebe smatrao nedužnim u svojoj duži102)Sudeći prema tome, među robijašima bile su samo dve kategorije ljudi: oni obrazovani i zabludeli iz plemićskih redova, otpadnici od naroda i Hristove istine, i oni drugi, autentični predstavnici ruskoga duha, gotovo svi intimno uvereni u sopstvenu krivicu, i s dobrim izgledima da se kroz patnju pročiste.

Od ovakve podele u Zapisima iz mrtvog doma nema ni traga. štaviše, stvar stoji sasvim obrnuto. Već negde na početku Zapisa, čitamo kako kazna u zatvoru ne stiže sve Ijude jednako. Obrazovan čovek, s razvijenom svešću i savešću, stradaće i nezavisno od svake kazne, zbog bola sopstvenog srca. On će sebe osuditi za svoj prestup nemilosrdnije od samog zakona. A pored istog tog čoveka, veli Dostojevski, nalazi se neki drugi prestupnik, koji čak ni jedan jedini put za sve vreme robije neće pomisliti na počinjeno ubistvo103).

Ovakva tipologija zatočenika se već na prvi pogled bitno razlikuje od one koju znamo iz piščevog Dnevnika. Dok osećanje krivice u Dnevniku predstavlja privilegiju ljudi iz naroda, tih, navodno, spontanih čuvara istine pravoslavlja, dotle je u Zapisima osećanje krivice nešto što prirodno ide uz obrazovanje i razvijen unutrašnji život.

Da podsetimo i na portrete zločinaca, lišenih bilo kakve griže savesti, među kojima se posebno izdvaja lik zatvorenika Orlova. Dostojevski, sećamo se, kaže kako je pokušavao da s Orlovom otpočne razgovor o njegovim zločinima, ne bi li dokučio oseća li ovaj strašni prestupnik bilo kakvu grižu savesti. Kada je Orlov razabrao šta pisac hoće, pogledao ga je prezrivo i nadmoćno kao da ima posla s nekim dečakom, sa nečim u pogledu što je ličilo na sažaljenje, da bi se, trenutak kasnije, nasmejao na najprostodušniji mogućni način104).

Dostojevski je — da i na to, takođe, podsetimo — na osnovu svog iskustva s Orlovom zaključio da taj čovek nije mogao da ga ne prezire, videći u njemu biće pokorno, slabo, i u svakom pogledu niže od sebe.

Za nas je posebno zanimljivo saznanje da je Dostojevski, kako sam kaže, nastojao da u Orlovu otkrije makar neki zračak kajanja. Pisac je, dakle, već tada na robiji sebi ozbiljno postavio pitanje odnosa prestupa i kajanja, upuštajući se u čitave male psihološke ankete s onim zatočenicima koji su ga iz ovog ugla interesovali. Portret prestupnika Orlova, onako kako ga je Dostojevski u svojim Zapisima analizovao, predstavlja krajnji rezultat ovakve jedne ankete. Taj, pak, rezultat, zasnovan na neposrednom i izvornom iskustvu piščevom, bio je, videli smo, potpuno suprotan onoj tezi na kojoj će, posle izvesnog broja godina, autor graditi svoju etičku i religijsku viziju sveta.

Reći će se, možda, da je Orlov bio izuzetak, i da Dostojevski na tom izuzetnom primeru nije ni mogao temeljiti svoje najopštije zaključke o prestupnicima iz naroda i njihovom odnosu prema prestupu. One koji bi, eventualno, u tako nešto mogli poverovati, podsetićemo da se, već na prvim stranicama Zapisa iz mrtvog doma, može pročitati kako je novajlija, dolazeći među robijaše iz naroda, odmah zapažao da u tom svetu vlada neka vrsta osećanja sopstvenog dostojanstva, kao da je robijaško zvanje čin, pa i to još počasni. »Ni najmanjeg znaka stida i kajanja«, veli, od reči do reči, Dostojevski, u svojim uspomenama105).

A samo koju stranicu posle toga, pisac je još kategoričniji, naglašavajući da tokom svih tih godina nije u ovim ljudima primetio ni najmanji simptom kajanja, dokonavši najzad106) da veliki deo tih prestupnika sebe smatra potpuno nevinim.

Istina, Dostojevski će zatim reći još i to da niko ne može tvrditi kako je istražio svu dubinu tih izgubljenih duša i da je u njima pročitao ono što je skriveno od očiju celog sveta. Međutim, ova konstatacija — kojom se, ipak, makar i u obliku pretpostavke dopušta mogućnost jednog drugačijeg tumačenja — biće već u sledećoj rečenici osporena. Dostojevski odmah dodaje da bi se za tolike godine valjda pokazalo makar nešto na osnovu čega bismo mogli zaključiti da je u tim prestupničkim srcima bilo neke unutrašnje tuge i patnje zbog zločina. Ali, izjavljuje kategorično pisac, toga nije bilo, toga sigurno nije bilo107).

Naravno, zaključuje Dostojevski, tamnica i sistem prinudnih radova ne ispravljaju prestupnika, one samo obezbeđuju društvo od daljih nasrtaja zlikovaca. Tamnica i najteži robijaški rad razvijaju u prestupniku samo mržnju, žuđnju za zabranjenim zadovoljstvima i strahovitu lakomislenost108).

Onaj ko je mogao čitati ove redove u trenutku kada su bili objavljeni, nije ni slutio da će, kojih desetak godina kasnije, autor tih istih redova tvrditi da se sopstvenim robijaškim iskustvom uverio u blagotvorno delovanje represivnih mera, naglašavajući kako se strogim kaznama zatvorom i robijom možda polovina zatočenika može spasti onim patnjama koje pročišćavaju i krepe dušu.

U Zapisima iz mrtvog doma možemo pročitati čak i to da je »mrtvi dom« kvario i onoga ko u njega nije pokvaren došao109). Tako robija, umesto da bude gotovo neka vrsta »škola morala«, za pisca ovih uspomena nije ništa drugo do škola kvarenja i razvraćanja.

Ovu ovako očitu razliku između piščevog Dnevnika i njegovih uspomena s robije, neki interpretatori pokušavaju da ublaže, tvrdeći da je autor, navodno, već na robiji ili, tačnije, u svojim sećanjima s robije, počeo kritikovati »teoriju sredine«, što, ako je samo tačno, anticipira njegova kasnija shvatanja. Doista, na jednom mestu svojih zapisa Dostojevski kaže kako bi već bilo vreme da prestanemo da se apatično žalimo na »sredinu«, odnosno da na nju svaljujemo krivicu za kršenje moralnih normi.

Međutim, čak i neposredni kontekst u kojem se nalaze ove piščeve reči ne daje za pravo onima koji bi u tim rečima hteli da vide anticipaciju onih gledišta što ćemo ih kasnije čitati na stranicama Dnevnika pisca. Valja, najpre, reći da se pomenuta ocena odnosi na sasvim određenu pojavu, na korumpirane lekare, sklone uzimanju mita. Sredina, doduše, mnogo toga kvari — kaže pisac — ali ne sve, i često neki lukavi pokvarenjak pravda svoje ponašanje tobožnjim njenim uticajem.

Prema tome, ove reči ne odnose se na ono što će u publicističkim tekstovima Dostojevskog kasnijeg datuma biti glavna meta u polemici s pristalicama »teorije sredine« — na problem funkcije represivnih mera, odnosno problem njihovog pravdanja ili osuđivanja. U ovom ključnom pitanju Dostojevski, kao autor Zapisa iz mrtvog doma, stoji neuporedivo bliže onima koji u društvenim institucijama vide najdublji koren zla, nego li njihovim oponentima na čiju će se stranu, bar jednom dimenzijom svojih shvatanja, kasnije i on sam staviti. Tako, razmišljajući u čemu je, zapravo, težina robijaškog rada, Dostojevski kaže da je došao do zaključka da je ovaj rad težak upravo zato što se odvija pod prinudom. To je glavni razlog moralno nepovoljnom delovanju robije. Sav taj robijaški svet radio je pod prinudom, naglašava Dostojevski, pa se, samim tim, morao kvariti — ako već iskvaren nije na robiju došao110).

U prilog ovakvom viđenju Zapisa iz mrtvog doma, valja navesti i ono mesto na kome Dostojevski evocira temu vlasti. Za razmišljanje o ovoj temi upravo je robija davala mnogo materijala, pošto se u okviru takvih institucija fenomen vlasti ispoljava u svoj svojoj složenosti i surovosti. Tiranstvo je navika, krv i vlast opijaju, kaže Dostojevski.

S ovakvim tumačenjem fenomena tiranije, Dostojevski pomera kritički akcent prema samoj instituciji tiranske vlasti, i tako indirektno optužuje i društveni sistem koji takvu instituciju omogućava. Kritička oštrica ove analize biva već sasvim vidljiva tamo gde Dostojevski kaže da je društvo koje ravnodušno gleda na takvu pojavu i samo zaraženo u svojim temeljima111). Pravo telesne kazne, reći će još Dostojevski, jedno je od najjačih sredstava za uništavanje svakog zametka, svakog pokušaja građanske svesti, i pogodna osnova za sigurno i neotklonjivo raspađanje društva112).

Za pisca koji je više od drugih autora morao voditi računa o cenzuri u trenutku kad je pisao pomenute redove, ovo su reči s posebnom psihološkom težinom. Dostojevski u ovim svojim kritičkim ocenama pravi razliku između čoveka i građanina, to jest između humane i etičke, s jedne, i društvene problematike, s druge strane. Da bi neko bio čovek, on, prema Dostojevskom, mora biti građanin, a da bi Ijudi postali građani, društvo mora obezbediti takve uslove, to jest takve institucije koje će povoljno uticati na razvoj građanske svesti.

Drugim rečima, da bi se onemogućio fenomen tiranske vlasti, i sve ono što on nužno povlači za sobom, nije dovoljno propovedati ljudima moralno samousavršavanje, nego je, pre svega, neophodno da društveni ođnosi u svojim temeljima budu izgrađeni kako valja. Društvo u kome toga nema, zaraženo je već u svojim osnovama. Imamo li u vidu da je pisac najpre ciljao na sopstveno društvo, ispisujući kritičke napomene o kojima je reč, biće nam odmah jasno koliko su one, u svojoj kritičnosti, radikalne i dalekosežne.

U istom duhu napisane su i one poznate reči s kraja Zapisa iz mrtvog doma. Prema oceni Dostojevskog, među zidovima sibirske tamnice izgubljeno je mnogo velikih snaga, nenormalno, nezakonito i nepovratno, a ti ljudi, čije su snage tako izgubljene, bili su, možda, najdarovitiji ljudi ruskog naroda113). Ođmah posle toga, Dostojevski se pita ko je kriv za ovaj tragični gubitak, da bi pitanje zatim ponovio, izdvajajući ga u poseban pasus, i dajući mu time poseban značaj.

S gledišta Dnevnika pisca, nema nikakve nedoumice oko toga kako bi trebalo odgovoriti na pitanje o kome je reč. Pojmovi hrišćanske slobode i odgovomosti, onako kako ih je pisac u Dnevniku video, podrazumevaju da je krivica za prestup krivica samog prestupnika koji je, uostalom, u dubini duše i sam svestan te činjenice, i koji se upravo zahvaljujući tome pročišćava i krepi pod spasonosnim dejstvom represivnih mera. Nasuprot tome, u Zapisima iz mrtvog doma već samo postavljanje pomenutog pitanja ima karakter indirektne optužbe protiv »sredine«, to jest protiv onih institucija u kojima je najdublji koren čovekovog zla.

Da paralela s kasnijim apologetskim viđenjem robije bude još potpunija, moramo imati u vidu i to da pažljivije čitanje nekih ključnih mesta u Zapisima iz mrtvog doma otkriva u ovoj knjizi i postojanje jedne osobene, nimalo apologetske verzije hrišćanstva. O tome, možda, najbolje svedoči ono mesto na kome je reč o fenomenu tiranske vlasti. »Onaj ko je, kaže Dostojevski, osetio to beskonačno gospodarenje nad telom, krvlju i duhom takvog istog čoveka kao što je i on sam, brata po zakonu Hristovu, onaj ko je osetio vlast i potpunu moć svoju da unizi drugo biće, što na sebi nosi lik božji, taj već i nehotično nije više gospodarnad svojim osećanjima«114).

Dve ključne reči u ovom tekstu su »brat po zakonu Hristovom«, i »lik božji«. One podrazumevaju onu varijantu hrišćanske doktrine čije će postojanje Dostojevski kasnije, u Piščevom dnevniku, dovoditi u sumnju. Ako su ljudi braća u Hristu, i ako svaki čovek nosi na sebi pečat lika božjeg, onda društveni odnosi moraju biti saobraženi ovim hrišćanskim istinama.

Doduše, na osnovu pomenutog pasusa iz Zapisa iz mrtvog doma, ne možemo sigumo ustanoviti krajnje kritičke domete hrišćanskog učenja o kojem govorimo. Svakako, nije reč o onim dalekosežnim implikacijama koje su iz hrišćanske doktrine izvlačili jedan Lamene, ili jedan Muravjev Apostol, ali u svakom slučaju reč je o tome da se iz nekih temeljnih pretpostavki hrišćanstva izvede zaključak o neodrživosti samih osnova postojećeg društva, zaključak bez ikakve sumnje dalekosežan, pogotovo imamo li, opet, u vidu da se on nalazi u knjizi nckadašnjeg političkog zatvorenika. Pravi hrišćanin, dakle onaj kome leži na srcu vizija istinski bratske zajednice, ne može odobravati ni jednom društvu čiji građani, na ovaj ili onaj način, robuju drugim građanima. Svaki čovek je, budući stvoren po podoblju božjem, samim tim jednak svakom dmgom čoveku.

Dalekosežnost ove kritičke varijante hrišćanstva u Zapisima iz mrtvog doma može se naslutiti i po tome što Dosto-jevski, pišući o fenomenu tiranske vlasti, proširuje krug svojih razmatranja i na odnos fabrikanta i radnika. Čak i svaki fabrikant, kaže pisac, »neizostavno mora osetiti nekakvo razdražljivo zadovoljstvo u tome što radnik od njega zavisi sa celom svojom porodicom«115).

Tako se iz jedne osobene, kritičke i hrišćanske perspektive, dovode u pitanje ne samo političke institucije samodržavlja, nego i ekonomski odnosi kapitalističkog tipa, pa hrišćansko stanovište o kome je reč prerasta u globalnu osudu postojećeg društvenog sistema.

Zanimljivo je videti kakvu ulogu u Zapisima iz mrtvog doma ima i ono Jevanđelje koje su piscu poklonile supruge prognanih dekabrista, ta jedina knjiga što ju je, pune četiri godine, Dostojevski držao pod svojim uzglavljem. Ova knjiga se, istina, pominje već negde na početku autorovih sećanja, ali samo zato da bi nam autor saopštio da mu je tu knjigu ukrao jedan zatvorenik, priznavši krađu istoga dana, i to ne zato što se zbog svog postupka kajao, već zato što mu je bilo žao da gleda koliko je dugo njen sopstvenik traži116).

Na jednom drugom mestu, Dostojevski će se iscrpnije osvmuti na ovu epizodu, ovoga puta pominjući kradljivca i po imenu. Krivac je bio izvesni Petrov, koji je pisca i inače potkradao, ne nalazeći ništa ružno u tome. Razmišljajući o Petrovljevom ponašanju, Dostojevski se pitao je li ga ovaj neobični čovek smatrao nekom neđoraslom osobom, i je li, možda, njegova naklonost poticala usled onog osobenog saučešća koje svako snažno biće oseća prema onima koji su slabi. Prema tome, dok je u Dnevniku Jevanđelje simbol preobražaja do kojeg je, navodno, na robiji došlo, u Zapisima se ova tema javlja potpuno podređena nekim drugim, religijski irelevantnim temama. Biblija se pominje samo zato da bi se tim povodom postavila izvesna pitanja psihološke prirode, a pre svega pitanje o postojanju griže savesti, i s tim u vezi pitanje o nekoj prirodnoj, imoralističkoj hijerarhiji među ljudima.

U kom su, stvarno, pravcu u to vreme išla čitalačka interesovanja Dostojevskog, možemo da sudimo prema jednoj njegovoj napomeni s kraja Zapisa iz mrtvog doma. Poslednje godine zatvora Dostojevski se, kako sam kaže, domogao i nekakvih, za zatvorenike inače zabranjenih, knjiga. Neobično su indikativni oni redovi u kojima pisac opisuje taj svoj čitalački doživljaj. Prvi zabranjeni spis do kojeg je autor došao bio je neki časopis. Dostojevski je počeo da ga čita s večeri, i čitao ga je celu noć — sve do jutra. Bila je to, veli on, kao neka blaga vest s onog sveta. Čitao je, kaže, između redova, nastojeći da nađe neko tajno značenje i neke aluzije na ono što je ranije bilo, tragajući za onim što je nekad, u njegovo vreme, uzbuđivalo ljude117).

Kada danas razmišljamo o kazivanju velikog pisca, tragajući za nekim njegovim tajnim značenjem, dokonaćemo odmah da je čovek koji se ovako interesovao za laičku lektiru svog vremena veoma daleko od onog navodno pasioniranog čitača Biblije, čiji će se lik naslutiti tek više godina kasnije. Jer, šta je to robijaš i politički zatvorenik Dostojevski mogao tražiti između redova tog časopisa, i kakve su to mogle biti aluzije na minulo doba? Za svakog ko makar nešto zna o prošlosti Dostojevskog i cenzorskim manirima onoga vremena, jasno je da je ovo čitanje »između redova« samo svedočanstvo više da su politički ideali mladosti u to vreme još živeli u piščevoj duši.

Ne bismo, međutim, na osnovu svega toga, smeli zaključiti da su Zapisi iz mrtvog doma u ideološkom pogledu sasvim celovita tvorevina. U Zapisima ćemo, doista, na nekim mestima naći i takve ocene koje su mogle da posluže kao osnova za uverenje da od robijaških iskustava Dostojevskog do Dnevnika pisca vodi prav, jednostavan i jednoznačan put. U takva mesta spada, recimo, tvrđenje da je osećanje pravednosti najkarakterističnija crta ruskog naroda. Trebalo bi, kaže pisac, samo skinuti spoljašnju, nanesenu koru, i zagledati malo pažljivije i bez predrasuda u ono zmo koje se ispod toga skriva — pa će se u narodu videti i takve stvari o kojima i ne slutimo.

Odmah zatim, sledi jedna misao veoma slična mislima iz kasnijeg perioda autorovih ideoloških preokupacija. Dostojevski, naime, kaže kako »naši muđraci malo čemu mogu da nauče narod«. štaviše, oni sami bi se od naroda morali poučiti.

Ovo mesto nalazi se u izvesnoj vezi i s jednim samokritičkim osvrtom Dostojevskog. Pisac kaže kako u prvoj godini svog boravka na robiji mnogo što šta nije zapažao oko sebe, pa tako nije ni zapazio među zlim, punim mržnje robijašima, i dobre ljude, sposobne da misle i osećaju bez obzira na odvratnu koru koja ih je spolja pokrivala118).

Ova druga ocena je, svakako, blaža i umerenija, ali sve u svemu obe su karakteristične za jednu, u osnovi istu, ideološku tendenciju, po nečemu doista blisku izvesnim ocenama »narodne duše« koje znamo iz Dnevnika pisca. Smisao ovih ocena je u sledećem: ako u narodu i ima surovosti i grubosti, to je samo naneseni, spoljašnji sloj njegove duše; suština naroda je, naprotiv, zbir svih onih pozitivnih osobina koje služe, ili bi trebalo da služe, kao neka vrsta uzora na kojima bi obrazovan čovek trebalo da se uči.

Kada bi ovakve i slične ocene narodne duše bile jedine ocene ove vrste u Zapisima iz mrtvog doma, i kada bi ih celokupno kazivanje piščevo potpuno potvrđivalo, tada bismo odista mogli govoriti o nekoj celovitoj, neprekinutoj liniji što spaja uspomene Dostojevskog s njegovim Dnevnikom. Videli smo, međutim, da u Zapisima ima mnoštvo takvih sudova koji se ni malo ne slažu s optimističkim viđenjem ruskog narodnog karaktera. Nije li, uostalom, negde već na samom početku svojih sećanja, autor Zapisa iz mrtvog doma zabeležio da je sav taj robijaški narod, uz nekoliko malobrojnih izuzetaka vedrih ljudi, koji su zbog toga bili predmet opšteg prezrenja, bio narod sumoran, zavidljiv, užasno sujetan, hvalisav, uvredljiv i u najvećoj meri formalističan119).

Ne pominjući druge slične ocene, ukazaćemo na neospornu činjenicu da je najveći broj prizora u ovoj knjizi Dostojevskog tako intoniran da uglavnom odgovara jednom, u suštini nepovoljnom, viđenju narodne duše. U svakom slučaju, pisac Zapisa iz mrtvog doma nije bio neko ko je svoj boravak na robiji shvatio kao školu narodne mudrosti i višeg morala. I ako išta precizno i slikovito prikazuje njegov stvarni doživljaj robije, onda je to jedno poređenje negde pri kraju četvrtog poglavlja prvog dela knjige. Razmišljajući o patnjama koje na robiji, za razliku od ljudi iz naroda, mora da podnosi obrazovan čovek, Dostojevski kaže da je intelektualac-plemić, u takvoj jednoj sredini, kao riba koju su iz vode izbacili na pesak120).

A napuštajući tamnicu u kojoj je proveo četiri godine, pisac ovako opisuje svoja osećanja: »Sloboda, novi život, vaskrsenje iz mrtvih, kakav divan trenutak!« Ove reči mogao je napisati samo neko ko je dugo boravio u sredini koja mu nije naklonjena i ko se, najzad, vraća tamo gde je njegovo »prirodno« mesto. Riba izbačena na pesak — opet se našla u vodi.

Naravno, nije ništa neobično što jedan bivši robijaš upravo ovako doživljava napuštanje tamnice u kojoj je proveo tolike godine. Neobično je samo to što je Dostojevski kasnije, u svom Dnevniku, boravak na robiji predstavljao kao blagotvornu, po svojim posledicama izvanredno pozitivnu, epizodu sopstvenog života, krunisanu nalaženjem nekakve skrivene Hristove istine i pravde u dubinama narodne duše.

I pored svega toga, ostaje neosporno da u Zapisima iz mrtvog doma, uporedo sa dominantnom kritičkom linijom značenja, ima, ipak, makar na spoređnom koloseku, i nekih poruka u kojima se slute izvesne apologetske vizije ruskog naroda. Pitanje je, dakle, šta je pisca moglo pobuditi da makar i ovako, na »mala vrata«, u svoju knjigu ugradi nešto od kasnijih ideoloških preokupacija?

Valja, međutim, imati na umu da Zapisi iz mrtvog doma nisu nikakav dnevnik, već knjiga pisana u vreme kada je Dostojevski već počeo nešto da menja u svojoj ideološko-političkoj poziciji. Otuda u Zapisima dve različite poruke: jedna koja odgovara izvornom autorovom iskustvu, i druga, koja na izvestan način nagoveštava kasnije preoblikovanje ovog iskustva, nama već dobro poznato iz Dnevnika pisca.

Pri tom valja imati na umu i to da pozitivna ocena narodne duše nije obavezno morala upućivati na kasnije apologetsko stanovište. Na jednom mestu u Zapisima iz mrtvog doma, Dostojevski razmišlja o posledicama humanog ophođenja sa zatvorenicima, pa kaže kako ono može da oplemeni čak i čoveka u kojem se već davno pomračio lik božji121).

Ovaj svoj sud pisac potkrepljuje primerom dobrih i plemenitih zatvorskih funkcionera koji su, svojim ponašanjem, čak i na najokorelije zatvorenike delovali pozitivno. Nekoliko toplih reči, i kažnjenici su moralno gotovo vaskrsavali, kaže Dostojevski122).

Međutim, ovakvo, u osnovi pozitivno, gledište na skrivene moralne potencijale robijaškog naroda ne može se dovesti u vezu s tezom o navodno oplemenjujućem i »očišćujućem« delovanju represivnih mera. Naprotiv. Na takvoj aksiološkoj podlozi, mogla se samo graditi izvesna osobena, »neapologetska« verzija hrišćanstva, slična onoj čije tragove nalazimo u drugoj dimenziji Dnevnika, najpotpunije izraženoj kroz tumačenje slučaja optužene Komilove.

Da kažemo još i to da se ovaj svojevrsni hrišćanski humanizam mnogo bolje može usaglasiti s tezom Zapisa o negativnom delovanju robijaškog načina života, i uopšte s kritičkim stavom prema postojećim društvenim institucijama. Ako robijaš ne zna za grižu savesti, ako on u sebi nema čak ni trunke kajanja, onda to nije zato što bi u njemu bilo neko iskonsko i prirodno zlo, već zato što je izložen đelovanju jednog nehumanog, društveno sankcionisanog tiranskog postupka. Izložite ga blagotvornom dejstvu hrišćanskog milosrđa i čovekoljublja, i sve će biti drugačije.

To, naravno, još ne znači da u Zapisima iz mrtvog doma nema nekih pesimističkih procena ljudske prirode, pa i takvih koje su s razlogom mogle da podstaknu Ničeovo odobravanje, ali ni ocene ove vrste ne mogu se dovesti u vezu s bilo kakvom apologijom represije, bar ne onakvom kakvu znamo iz Dnevnika pisca. Sve u svemu, Zapisi iz mrtvog doma, odnosno ono izvorno iskustvo o kojem je u ovoj knjizi pretežno reč, nisu mogli poslužiti kao podsticaj za, jednu u suštini apologetsku, viziju represije.

Za našu temu, poseban značaj imaju i neka svedočanstva intimne prirode o autorovom robijaškom iskustvu. Reč je o pismima pisanim pre Zapisa iz mrtvog doma, zahvaljujući kojima imamo sasvim dobar uvid u to kako je Dostojevski, u vreme kad je razmak od njegovog izlaska iz zatvora bio nekoliko godina manji, video ovaj sudbonosni period u svome životu.

Neko bi, možda, pomislio da pisma autorova govore — bar ona — o bratskom spajanju izgubljenog i odrođenog intelektualca s narodom i njegovom ruskom, hrišćanskom i pravoslavnom istinom. Daleko od toga. štaviše, pisma Dostojevskog, pisana ubrzo posle izlaska iz tamnice, deluju, u poređenju s kasnijim Zapisima iz mrtvog doma, znatno sumornije i pesimističnije. Tako, 22. februara 1854. godine, Dostojevski piše iz Omska svom bratu: »S robijaškim svetom upoznao sam se još u Tobolsku, a ovde, u Omsku, spremio sam se da proživim s njim četiri godine. To je grub, razdražljiv i ozlojeđen svet. Njihova mržnja prema plemićima prelazi svaku granicu, i zato su nas plemiće dočekali neprijateljski, radujući se zlurado našoj nesreći. Sto pedeset neprijatelja bili su neumorni u proganjanju, to im je bila omiljena razonoda i zanimanje, i ako nas je nešto moglo spasti od nevolje, bila je to ravnodušnost, moralna nadmoć koju oni nisu mogli da ne shvate i da ne poštuju… Uvek su priznavali da smo mi iznad njih«123).

Da je razlika između ovakvog viđenja robije i onog koje će Dostojevski kasnije zastupati u Dnevniku pisca znatna, u to nema nikakve sumnje. Doduše, i u pomenutom pismu bratu autor na jednom mestu kaže kako su ljudi svuda ljudi, i kako je on i među ovim robijašima naišao na ljude. »Veruješ li mi«, kazaće on bratu, »ima dubokih, jakih karaktera, i kako je bilo prijatno pod grubom korom naći zlato. I to ne jedan, ne dvojica, nego nekoliko«124).

Međutim, ovo mesto bitno ne određuje karakter i ton pisma. Jednostavno, govoreći o zlatu skrivenom ispod grube kore, pisac hoće da kaže kako se između sto pedet grubih i razdražljivih neprijatelja njegovih našlo nekoliko dobrih i plemenitih ljudi. I to je sve. O nekom ponovnom nalaženju Hrista i njegove istine, putem bratskog sjedinjavanja s narodom u zajedničkoj nevolji, nema ni jedne jedine reči. Naprotiv, po svom osnovnom tonu i duhu, pismo jasno i nedvosmisleno svedoči o dubokom i nepremostivom jazu između autora, s jedne, i robijaša-mužika, s druge strane.

Još je, možda, sumomije i drastičnije u oceni robijaškog perioda piščevog života jedno drugo pismo, upućeno Andreju Mihajloviču Dostojevskom, iz Semipalatinska, 6. novembra 1854. »A te četiri godine«, kaže u ovom svom pismu Dostojevski, »za mene su godine u kojima sam bio živ sahranjen i zatvoren u grobnicu. Kakvo je to strašno vreme bilo, nemam snage da ti ispripovedam. Izlazak iz tamnice za mene je bio kao vaskrsenje u nov život«125).

Ove poslednje reči podsećaju na završetak Zapisa iz mrtvog doma, samo što ovde one zvuče još tragičnije i neposrednije. U jedno, međutim, nema nikakve sumnje. 0 nekoj »pročišćujućoj« i pozitivnoj funkciji robijaškog načina života nema ni pomena. A kako bi i bilo? Zar tamo gde je čovek živ sahranjen može biti ičega što čisti i krepi dušu, i zar je takva grobnica mogla da bude mesto na kome se traži i nalazi Hrist, duboko zapretan u narodnoj duši?

Tako, dakle, svedočanstva vremenski najbliža piščevom iskustvu s robije, još više nas učvršćuju u pomisli da one reminiscencije na robijaški period, na kojima Dostojevski u Dnevniku pisca temelji svoju oficijelnu viziju pravoslavlja i ruskog naroda, nemaju nikakvog oslonca u autorovom izvornom, sibirskom iskustvu. Tek otprilike dve godine posle pisama braći Mihajlu i Aleksandru, naći ćemo u poslanici Apolonu Majkovu izvesno drugačije viđenje robijaškog iskustva Dostojevskog, po nečem srodno onom koje znamo iz piščevog Dnevnika. »Uveravam vas«, pisao je Dostojevski svom prijatelju, »da sam ja do te mere blizak svemu ruskom, da me čak ni robijaši nisu uplašili; bio je to ruski narod, moja braća po nesreći, i ja sam imao tu sreću da, ne jednom, otkrijem velikodušnost, čak i u duši razbojnika, upravo zato što sam i sam bio Rus«126).

U pismu Majkovu, odjednom više nema onih sto pedeset neprijatelja, neumornih u proganjanju, od kojih se pisac spasavao ravnodušnošću i moralnom nadmoćnošću, a tamnica, grobnica, u kojoj je autor bio živ sahranjen, sađa postaje mesto bratimljenja s ruskim narodom u zajedničkoj nesreći.

Gde je, onda, istina? U prethodnim pismima braći Mihajlu i Aleksandru, ili u pismu Majkovu?

Pitanje je, uostalom, čisto retorsko. Očito je da u pismu Majkovu Dostojevski više ne govori iskreno o svojim robijaškim iskustvima, zamenjujući ih jednom iskonstruisanom i nerealnom vizijom svog sibirskog perioda.

Pravo i ozbiljno pitanje je međutim: koji je i kakav je motiv mogao imati veliki pisac da ovako pogrešno i netačno prikazuje svoj izvorni doživljaj robije?

Pitanje, naravno, važi utoliko pre za period Dnevnika, jer, najzad, pismo Majkovu nije bilo nekakav javni čin, a Dnevnik je to, van svake sumnje, bio. Da stvar bude još zanimljivija, uverili smo se da je i u tom kasnijem periodu u Dostojevskom ostalo i dalje, na izvestan način, živo njegovo negdašnje, izvorno robijaško iskustvo. Pitali smo se već odakle je Dostojevskom đošla pomisao da robija nikad i nikoga nije ispravila, i da samo human i milosrdan postupak može pozitivno uticati na prestupnikovu dušu. I kako to da, uporedo s ovim, još vidljivim, tragovima prvobitnog autentičnog sibirskog iskustva, autor Dnevnika ističe u prvi plan jednu sasvim drugačiju, optimističku i apologetsku viziju svog robijaškog perioda?

Međutim, upravo navedeno pismo Majkovu može da nas uputi na rešenje ovog problema. Iz pomenutog pisma vidi se da krivotvorenje izvornog robijaškog iskustva stoji u direktnoj vezi s izvesnim oficijelnim ideološkim repertoarom onoga doba. Pre nego što će preći na ono karakteristično preoblikovanje sopstvenog, autentičnog doživljaja sibirske prošlosti, Dostojevski nastoji da uveri Majkova kako je uvek bio pravi Rus. »U potpunosti delim« — veli on — »vaše patriotsko osećanje za moralno oslobođenje Slovena. To je uloga Rusije, blagorodne Rusije, svete naše majke«. A odmah zatim Dostojevski kaže kako se slaže s Majkovom da će upravo Rusija dovršiti misiju Evrope. To je, veli, njemu već odavno bilo jasno127).

U ovim napomenama Dostojevskog već zvuče dve, u ono vreme posebno aktuelne, teme, osvetljene iz jednog »patriotskog« ugla: tema odnosa Rusije i slovenstva, i tema ođnosa Rusije i Evrope. Rusija, kao prirodna predvoditeljica Slovena i Rusija kao zemlja koja će preuzeti misiju Evrope — u oba slučaja je viđena kroz prizmu izvesnog oficijelnog mesijanizma, veoma popularnog u nekim političkim krugovima onoga doba.

Razume se, kratke i nedovoljno precizne formulacije u pismu Majkovu ne dozvoljavaju nam da do kraja razaberemo sve dimenzije ovog mesijanizma, kao ni njegov krajnji domašaj. Bitno je međutim, da između ove mesijanističke, »patriotske« tačke gledišta izložene u pismu Majkovu, i onog karakterističnog preoblikovanja ili, tačnije, krivotvorenja izvornog robijaškog iskustva Dostojevskog, postoji izvesna duboka unutrašnja veza.

Ta veza je psihološki sasvim logična. Stvarno, autentično robijaško iskustvo piščevo nije predstavljalo onu podlogu na kojoj se mogla graditi kasnija oficijelna ideologija autora Dnevnika. Za tako nešto bilo je više jednako dobrih razloga. Pre svega, stvamo iskustvo Dostojevskog govorilo je o tome da nema nikakve organske, celovite, iz jednog komada izlivene svete Rusije, nego da između njenog obrazovanog sloja i onog drugog, narodnog, postoji dubok i nepremostiv jaz.

Osim toga, to iskustvo je govorilo da caristički politički sistem, represivan kakav je bio, ne može Rusiji obezbediti nikakvu prednost nad ostalim narodima sveta, a ponajmanje nad politički liberalnijim režimima Evrope. Kako je, uostaIom, jedan sistem, za čije je temelje Dostojevski, prisećajući se onog što je doživeo u »mrtvom domu«, tvrdio da su truli i nezdravi, mogao predstavljati bilo kakvu garanciju za novu mesijansku ulogu blagorodne velike Rusije, »svete naše majke«? I, najzad, kako se moglo govoriti o nekakvom narodnom Hristu što prebiva među ruskim robijaškim svetom, ako se boravak na robiji poredi s grobnicom, a izlazak s robije s vaskrsenjem u novi život?

Postoje, međutim, i tri svedočanstva druge vrste, s mnogo većom specifičnom psihološkom težinom, iz kojih se jasno i nedvosmisleno vidi da izliv mesijanskog patritoizma u pismu Majkovu nikako nije bio samo privatnog karaktera. Već u aprilu 1854. godine, đakle tako reći odmah posle izlaska iz zatvora, i valjda nepun mesec posle pisma bratu Mihajlu Mihajloviču, Dostojevski piše »patriotsku« pesmu pod naslovom: »U povodu evropskih događaja 1854. godine«128). Ova pesma sasvim male ili, bolje reći, nikakve umetničke vrednosti, zapravo je samo jedan, u stihove pretočen, oficijelni »patriotski« program i jedino kao takva i može ovde da bude zanimljiva.

U programu o kojem je reč valja, međutim, razlikovati dve dimenzije: jednu, koja je bila stvar trenutne istorijske konstelacije, i drugu, koja je bila stvar izvesnog trajnog i globalnog ideološkog repertoara. Pošto je pesma posvećena ratu u kojem su se na istoj strani našle Engleska, Francuska i Turska, to se u njoj, razumljivo, ukazuje na »neprirodnost« ovakvog saveza, s verske tačke gledišta. »Hrišćanin, zaštitnik Muhameda!«, kliče patetično Dostojevski, želeći time da kaže kako je neprirodno i sramno kad se dve hrišćanske nacije udruže s »nevernicima« protiv trećeg, takođe hrišćanskog naroda.

Uporedo s tim, u ovim stihovima razvija se i jedan drugi, strateški motiv, po prirodi stvari mnogo važniji od ovog taktičkog. Rusija se prikazuje kao postojbina jedine prave hrišćanske vere. Za razliku od zapadnih naroda, njen narod svoju veru nije izgubio. Sam Hrist je poglavar sveštene vere pravoslavne.

U ovoj strateškoj viziji tekućeg sukoba sa zapađnim državama, valja najpre izdvojiti nastojanje autorovo da sporove među državama vidi isključivo kroz prizmu verskih razlika, to jest da državnu, narodnu i versku pripadnost potpuno izjednači. Osim toga, na osnovu navodne verske superiornosti Rusije, uspostavlja se u ovim stihovima Dostojevskog i izvesna hijerarhija, u kojoj njegovoj otadžbini pripada prvo mesto.

Nije teško, u ovakvoj viziji međudržavnih sukoba, prepoznati neke osnovne teze oficijelnog slovenofilskog repertoara, klasično već formulisane u znamenitoj devizi grofa Uvarova: »Pravoslavlje, samodržavlje i narodnost«, pri čemu je grof tek reda radi stavljao pravoslavlje na prvo mesto.

Tako je, uostalom, i u patriotskoj pesmi Dostojevskog. U jednom svom stihu pisac kaže: »Spašće nas krst, svetinja, vera, tron«, ali reč »tron« je na poslednjem mestu samo zato da bi se rimovala s rečju »zakon«, kojom se završava sledeći stih.

Patriotska pesma Dostojevskog dobar je primer svođenja pravoslavne religije na nivo pukog atributa političke vlasti, sasvim u duhu zvanične, samodržavne ideologije. Vera postaje običan znak za raspoznavanje, slično carskoj zastavi s dvoglavim orlom.

Tipičan slučaj političko-religijske »mimikrije«. Sva pitanja transcendentnog, onostranog karaktera, pitanja o besmrtnosti i uopšte o onome što nadilazi ravan ideologije, gube ovde svaki značaj, pretvarajući se u sredstvo tekućih ideološko-političkih obračunavanja.

Pesma je zanimljiva i kao stihovano izlaganje krajnjih ciljeva carističke spoljne politike. Istok mora da pripadne Rusiji, to je imperativ istorije, a u poslednjim stihovima poziva se carska armija da sa zastavom dvoglavog orla »na Carigrad krene veličanstveno«.

U leto 1855. godine, dakle onda kad su oba pisma braći Mihajlu i Aleksanđru već uveliko bila napisana, Dostojevski piše drugu svoju »patriotsku pesmu« — u umetničkom pogledu, ako je to samo mogućno, još slabiju od one prve. Ovoga puta reč je o nekoj vrsti ode carici Aleksandri Fjodorovnoj, na dan njenog rođenja129).

Psihološki su posebno indikativna ona mesta na kojima se pominje preminuli suprug ruske carice, zla sudbina svih petraševaca. Počivšem caru Dostojevski je posvetio nekoliko stihova. U prvom se kaže da je s ovog sveta otišao veliki suprug Aleksanđre Fjodorovne, onako kao što se s večeri zvezda Danica gasi u plavom moru.

Autor zatim veli kako se svojim grešnim ustima ne usuđuje da pomene tog velikog čoveka, o kojem svedoče njegova besmrtna dela. A u četvrtoj strofi Dostojevski moli za oproštaj što se usudio da se uopšte obrati carici, i što se usudio da upravo on, »otpadnik tužni«, podigne glas svoj nad tim svetim grobom.

U osmoj strofi, pisac se pita: »Zar nema onoga koji nas je kao sunce obasjao i oči nam otvorio svojim besmrtnim delima, onoga u kojeg je poverovao i raskoljnik i slobodan čovek, pred kim su najzad pali zloduh i tama«, a odmah zatim pokojni Nikolaj I poredi se sa strašnim arhanđelom što drži u ruci plameni mač, pokazujući narodu njegov vekovni put u budućnost.

Upravo u ovoj odi, prepunoj neodmerenih pohvala sopstvenom dželatu, Dostojevski je prvi put izložio dve ideje koje će kasnije — naravno, u složenijem i prefinjenijem obliku — igrati značajnu ulogu u njegovim ideološko-političkim preokupacijama. Na kraju četvrte strofe, pisac kaže kako je, zahvaljujući božjem sudu, u času sumnje i srcem spoznao da suze znače iskupljenje i da je on opet Rus, i opet čovek130).

Reči u psihološkom pogledu fundamentalne. Da bi nam njihova dalekosežnost bila jasnija, moramo imati na umu neposrednu, praktičnu svrhu ode o kojoj je reč. Dostojevski u trećoj strofi kaže kako je, kad je stigla strašna vest o carevoj smrti, pred njegove oči izašao caričin krotki i tužni lik i kako je njegovo srce htelo da u tom času, padajući u prah, »oproštaj izmoli krvavim suzama«.

O oproštaju je, dakle, reč. Oproštaju, zna se kakvom. U trenutku kad piše ove stihove, Dostojevski je još u Sibiru, doduše na slobodi, ali samo kao običan vojnik kojem je zabranjen povratak u evropski deo Rusije i koji nema pravo da bilo šta objavljuje pod svojim imenom.

Da bismo shvatili kako valja tragičnost piščevog položaja, moramo imati u vidu da je, za Dostojevskog, mogućnost objavljivanja bila najmanjc trostruko neophodna. Prvo, naravno, stoga što je pisanje knjiga predstavljalo njegovu životnu vokaciju, drugo, zato što je to značilo praktično jedinu mogućnost da Dostojevski izađe iz inače bezizlazne finansijske situacije u koju je bio zapao, i, najzad, na trećem, ali po važnosti nikako ne i na poslednjem mestu, pomilovanje je za Dostojevskog značilo i mogućnost povoljnog ishoda njegove ljubavi prema Mariji Isajevoj, udovici sa sinom iz prethodnog braka, kojeg je, kao uostalom i nju samu, trebalo izdržavati.

Svemu tome valja dodati još jedan, isto toliko ubedljiv, razlog zbog kojeg je pisac morao priželjkivati pomilovanje svim srcem. Njegova bolest, epilepsija, sve više se pogoršavala, a pomoć mu je, kao što je sam uviđao, mogla doći samo od lekara koji su živeli u velikim ruskim gradovima.

Kako je dramatično — rekli bismo: očajnički, kad reč ne bi zvučala suviše patetično — doživljavao Dostojevski svoju tadašnju situaciju, i koliko je žudeo za perspektivama koje bi mu pomilovanje otvorilo, najbolje se može videti iz nekih njegovih pisama. Tako u pismu V. M. Karepinoj, pisanom iz Semipalatinska, 22. decembra 1856, Dostojevski konstatuje da će stalno biti pod policijskim nadzorom. Govoreći o planovima za ženidbu, pisac zatim kaže, da će vlada imati više poverenja u njega kao oženjenog čoveka, a njegov cilj i jeste da stekne poverenje vlade, jer mu od toga zavisi sva sudbina131).

Izjava opet dalekosežna po svom psihološkom značenju. Ako, doista, sudbina jednog čoveka zavisi od toga hoće li on steći poverenje vlade, i ako je taj čovek rešen da to poverenje svakako stekne — a Dostojevski je, prema svemu sudeći, bio rešen na tako nešto — onda postaje razumljivija čak i potreba da se pišu hvalospevi sopstvenom dželatu.

Sve tri »patriotske« poslanice u stihovima iz pera Dostojevskog bile su zaredom upućivane nadležnim vlastima. S praktičnog gledišta, računica Dostojevskog pokazala se dobrom. Poslanice u stihovima nisu, doduše, same po sebi omogućile autoru da postigne željeni cilj, ali su, uz neke druge mere koje je pisac preduzimao, svakako znatno doprinele da on, u aprilu 1857. godine, najzad dobije toliko žuđeno pravo objavljivanja, pošto je prethodno, krajem 1855, unapređen u podoficirski čin.

Pomenuli smo i neke druge mere koje je pisac preduzimao. Tako, 23. marta 1856. godine, Dostojevski iz Semipalatinska moli barona Vrangela da mu on, kao njegov »dragi, neocenjivi i možda jedini prijatelj, čistog i časnog srca«, javi hoće li prilikom zaključenja mira, ili prilikom krunisanja, biti kakvih pomilovanja. »Vest o tome«, kaže Dostojevski, »očekujem s grozničavim nestrpljenjem«132). Odmah zatim, pisac pita hoće li još dugo ostati bez čina, i da li će biti onemogućena njegova karijera, da bi najzad izjavio: »A sada ono najvažnije — novac«, napominjući kako se sprema da podnese molbu da mu se dozvoli objavljivanje. Ako dozvole, veli Dostojevski, ja ću onda celog života imati hleba133).

Dostojevski zatim kaže da za Vrangela ima još mnogo molbi, naglašavajući, s tonom preklinjanja: »Hrista radi, sve ih ispunite!« Prva od ovih molbi, upućenih u ime Hristovo, jeste da Vrangel odnese E. I. Totlebenu pismo u kojem pisac moli da se ovaj, kao čovek na visokom položaju, zauzme za njega, prestupnika, kod novog cara.

Uputstva koja potom slede uverljivo svedoče o tome koliko je Dostojevski držao do Totlebenove intervencije, i koliko je strahovao hoće li se ovaj njegov negdašnji poznanik za njega kod cara zauzeti. Pisac se čak seća kako se, pre nego što će dospeti na robiju, slučajno sreo s Totlebenom, i kako su jedan drugome ljubazno pružili ruku, ali se pita da li će ga se ovaj visoki funkcioner setiti, »jer on je sad tako visoko, a ko sam ja«?134).

Dostojevski zatim savetuje Vrangelu da pismo preda Totlebenu u četiri oka, a po njegovom izrazu lica već će videti kako je ovaj to primio. Pokaže li se da je Totleben voljan da pomogne, onda mu, veli Dostojevski, »kazujte o meni i recite da mi njegova reč sad mnogo znači, i da bi on mogao moliti monarha za mene, jemčeći (kao čovek koji me poznaje) da ću ubuduće biti dobar građanin«135).

S ovom, u svojoj otvorenosti i surovom i tužnom, izjavom Dostojevskog, nalazimo se već na samom domaku njegove tajne. Navedena rečenica izražava, da ne može biti bolje, ono što u tom trenutku predstavlja autorov osnovni životni problem. Dostojevski vrlo dobro zna da u jednom autokratskom režimu, prema kome je počinio smrtni politički greh, može da dobije oproštaj samo ako obeća potpunu političku lojalnost. Sva njegova sudbina sad zavisi od toga hoće li mu predstavnici autokratije poverovati, i tako, eto, pisac, posredovanjem jednog visokog funkcionera, nudi neku vrstu nagodbe — reč teška i tužna, ali, kako nama izgleda, sasvim precizna. Ukratko, neka car s njega skine anatemu, a on caru obećava da će ubuduće biti dobar građanin, sa svim onim što ovakvo jedno obećanje po prirodi stvari pretpostavlja.

A da je Dostojevski vrlo dobro znao šta ovakva obećanja znače, pokazuju i neki drugi detalji iz njegovih pisama baronu Vrangelu. Tako u pismu od 23. maja 1856. godine on najpre zahvaljuje Vrangelu za uspešno posredovanje — »Vi ste moj dragi brat, dragi i ljubljeni!« — pa pošto je načinio nekoliko komplimenata Totlebenu i uskliknuo: »Neka Bog da sreće velikodušnom monarhu«, kaže kako pri opštoj vatrenoj ljubavi svih ljudi prema caru, neće biti nikoga ko se ne bi priključio sveopštem pokretu dajući, odnosno prilažući svoju leptu. Neposredno posle toga, pisac uzvikuje: »O neka da Bog da se moja sudbina što pre reši«136).

A u drugom pismu Vrangelu, pisanom 13. aprila 1856. godine, Dostojevski — pošto je izjavio da obožava cara i opet pomenuo mogućnost unapređenja, — posebno mogućnost da dobije dozvolu za objavljivanje — podseća svog korespondenta da je radio na jednom tekstu o Rusiji, ali da je od toga ispao »politički pamflet«, a on ne veruje da bi mu dozvolili da počne svoju književnu karijeru s takvim pamfletom, bez obzira na patriotske ideje koje je imao nameru da u tom tekstu razvije137).

Psihološki je posebno indikativan izraz »politički pamflet«. Pamflet, pisan s oficijelne tačke gledišta, podrazumevao je, po svoj prilici, onaj isti program koji nalazizimo i u patriotskoj poeziji Dostojevskog, s pobudama koje nisu mogle da budu bitno drugačije. Prema tome, već tada je Dostojevski pomišljao da priloži svoju »leptu« zvaničnoj ideologiji, računajući da ovaj gest ne može ostati bez uticaja na njegovu sudbinu.

Ovo razotkrivanje unutrašnjcg mehanizma ideološkog »preporoda« velikog pisca ne bi trebalo shvatiti kao neku vrstu moralne pridike, već samo kao napor da se podigne veo s jedne tajne, posle čega ne preostaje ništa drugo nego da se prisetimo one izreke koja kaže: sve razumeti, znači sve oprostiti. Lako je, uostalom, izricati reči prekora, i ako igde, onda ovde važi Hristova reč: »Neka se prvi baci kamenom onaj ko je bez greha«.

Međutim, čak i kad bismo pribegli nekim isključivo etičkim ili, tačnije, moralističkim merilima, razmišljajući o »nagodbi« o kojoj je reč, ne bismo smeli izgubiti iz vida šta je sve preturio preko glave Dostojevski pre nego što je dao ono svoje obećanje da će »ubuduće biti dobar građanin«.

A. E. Rizenkampf se, recimo, seća kako je major Krivcov, o kojem pisac u Zapisima iz mrtvog doma govori s neskrivenom mržnjom, slao Dostojevskog na izvesne krajnje ponižavajuće radove, da bi ga, najzad, posle nekih njegovih primedaba, podvrgao i telesnoj kazni. Tim povodom, Rizenkampf kaže: »Možete zamisliti užas pokojnikovih prijatelja, koji su bili svedoci kako je, zbog ovakve situacije, a u prisustvu njegovog ličnog neprijatelja Krivcova, Fjodor Mihajlovič, s njegovim nervoznim temperamentom i njegovim samoljubljem, prvi put dobio napad epilepsije, koji se posle toga svakog meseca ponavljao«138).

Martjanov, doduše, tvrdi da je general de Greve obustavio pripreme za izvršenje telesne kazne, ali sve i da je tako, već samo saznanje da su te pripreme vršene, moralo je na i inače labilnog i bolesnog pisca delovati poražavajuće. Ni to, međutim, nije slomilo Dostojevskog. On, štaviše, kao što iz njegovih uspomena vidimo, jedini od svih osuđenika nalazi za shodno da se priključi zatvorenicima koji se bune, a nema nikakvih podataka o tome da je u vreme boravka na robiji predlagao bilo kakve nagodbe u stvarima principijelnog karaktera.

Tek kada je sve to prošlo, i kad je pisac shvatio da se mora, možda, doživotno odreći onog što je pređstavljalo njegov jedini duhovni poziv, odlučio se on da ponudi kapitulaciju i da obeća kako će »ubuduće biti dobar građanin«.

Da bi uslovi pod kojima je pisac ponudio ovu svoju kapitulaciju čitaocu bili potpuno razumljivi, onome što je već rečeno dodaćemo samo još jednu, ali veoma rečitu pojedinost, na koju opet nailazimo u odista više nego indikativnoj prepisci s baronom Vrangelom. U pismu od 21. oktobra 1856. godine, Dostojevski poručuje svom prijatelju da je ostao bez prebijene pare, i da mu je sada jedina nada da mu se odobri štampanje njegovih dela. »Ako mi još godinu dana ne dozvole da objavljujem«, veli on, »ja sam propao. Tada bolje da više ne živim«. Posle ove izjave, Dostojevski kaže: »Razume se, spreman sam da objavljujem, makar i zauvek, bez potpisa ili pod pseudonimom«139).

Nije potrebno mnogo mašte pa da se zamisli šta je ovakva nagodba mogla značiti za pisca koji je tolike godine čekao na ponovni izlazak na književno poprište, pogotovo imamo li u vidu da je taj pisac bio Dostojevski. To što je on u ovom svom pismu predlagao baronu Vrangelu, a njegovim posredstvom i carskim vlastima, nije više bila čak ni obična nagodba, već bezuslovna kapitulacija. Do kraja života objavljivati svoje tekstove bez potpisa ili pod pseudonimom samo zato da bi se izdejstvovalo toliko žuđeno pomilovanje, poslednje je na šta je jedan pisac mogao pristati, i poslednje što je jedan pisac mogao da ponudi.

Kao što znamo, Dostojevskom je bilo dozvoljeno da objavljuje tekstove, i to pod sopstvenim imenom. Međutim, to ovde i nije bitno. S psihološkog gledišta, bitno je bilo to da je Dostojevski — da bi se mogao vratiti u književni život i da bi mogao imati najosnovnija sredstva za opstanak, bolestan i siromašan kakav je bio — prihvatajući, to jest predlažući nagodbu o kojoj je reč, zauvek ostao čovek s dubokom i neizlečivom ranom u duši.

Prema tome, ideološki preokret velikog pisca bio je sve pre samo ne jedan spontan i iskren čin. Politika je, da se poslužimo opet izrazom Černiševskog, samo silom prilika prodirala u njegovo srce.

Međutim, ideološki »preobražaj« o kojem je reč bio je, kao što i sam Dostojevski u Dnevniku pisca indirektno kažc, dug i ni malo jednostavan proces, proces čije ćemo različite faze pokušati da ovde, u najopštijim potezima, prikažemo.

Nikola Milošević

78 Дневник писателя за 1880. год., Берлин, 1922., издательство И. П. Ладыжникова, str. 604—605

79 Ibid., str. 605.

80 Полное собрание сочинений, том 21, Ленинград, 1980. str. 18—19

81 Ladižnikov, str. 192.

82 Дневник писателя за 1876. год. Берлин, 1922, изд. И. П. Ладыжникова str. 77

83 Полное собрание сочинений, том 21, str. 19

84 Ladižnikov, str. 603.

85 Ladižnikov, str. 43.

86 Ibid.

87 Достоевский и Белинский, Москва, 1976., str. 290

89 Дневник писателя за 1816. год., str. 531

90 Ibid.

91 Ladižnikov, str. 522.

92 Ibid., str. 531.

93 Полное собрание сочинений, том 1, str. 16

94 Дневник писателя за 1877. год., Str. 531

96 Ibid., str. 10.

97 Ibid., str. 11.

98 Полное собрание сочинений, том 4, str. 91

99 Ibid.

100 Ibid., str. 199.

101 Ibid., str. 231.

102 Полное собрание сочинений, том21, str. 18

103 Ibid., tom 4, str. 43.

104 Ibid., str. 48.

105 Ibid., tom 4, str. 43.

106 Ibid., str. 48.

107 Ibid., str. 13.

108 Ibid., str. 15.

109 Ibid.

111 Ibid., str. 154.

112 Ibid., str. 155.

113 Ibid., str. 231.

114 Ibid., str. 154.

115 Ibid., str. 155.

116 Ibid., str. 118.

117 Ibid., str. 229.

118 Ibid., str. 178.

119 Ibid., str. 12.

120 Ibid., str. 55.

121 Ibid., str. 91.

122 Ibid..

123 F. M. Dostojevski: Izabrana dela, knjiga XIV, Beograd, 1933, str. 220.

124 Ibid., str. 225.

125 Полное собрание сочинений Ф. М. Достоевского, СПБ 1883., том I, Биография, письма и заметки из записной книжки, str. 75

126 Ibid., str. 85.

127 Ibid.

128 Полное собрание сочинений, том 2, str. 403-404

129 Ibid., str. 407-408

130 Ibid., str. 407.

131 Письма I, Москва—Ленинград 1928., str. 210

132 Биография, письма… str. 88

133 Ibid.

134 Ibid., str. 89

135 Ibid.

136 Ibid., str. 9

137 Ibid., str. 4

138 Литературное наследство, Москва, 1973, str. 549

139 Биография, письма…, str. 106