Kako je nikla gospoda. Kao korov. Kao praziluk. Baš onaj praziluk što viri iz onoga…
Kako je iždžikljala elita. Kako paprat. Kud god se okreneš-elitno rastinje. Viri iz svih institucionalnih budžaka.
Kako je kuljnula neointeligencija. Zaklanja vidik. Visoka i silna. Robusna i moćna. Kao deponija.
Kud ti okom, marginalizovani goljo, oni skokom. Naskaču na foteljčine kao divojarci. Od njihovih papaka kruni se kamen, od njihove vreke pucaju nebesa…
Rekao bi jadni čovječuljak: raj zemaljski. Kad ih vidi onako prpošne, uglađene i raspomamljene. Nekada najobičnije brdske kljusine, a sada-lipicaneri…
Došlo novo doba, oni nadošli. Krenuli u nebo kao bukove krošnje. Sunce ubogim prizemljašima zaklanjaju…
Utegnuti, zamazani, namazani, razmazani, bjelozubi, slatkoćućorni. Mili i mekani, podatni i pitomi kao pihtije sa pudingom. Pravi-pravcati milogorski slatkiši…Oka se dva od njih ne daju odvojiti.
Više im vrijedi blještavi kez od cipan-cijele Mona Lize. Kad bljecnu zubalom, kao da suncem namiguju. Pobjednički soj…
Svuda ih ima, zazunzarali kao muve. Pametno raspoređeni: ili u zlatnim kočijama ili vuku zlaćane kočije ili pozdravljaju dripca nad dripcima u zlatnim kočijama…
Izviru iz svih podzemnih prolaza onako utegnuti, pritegnuti i ubrzani. Onako elegantni i odnjegovani kao pritke za rajčicu, kao glavati suncokreti…
A sunce im nije sunce, nego dripac nad dripcima koji im je darovao ovaj dripački raj nad rajevima…
Imaju manire, imaju pedigre, imaju školu, imaju dresuru, imaju spin, imaju ubrzanje, samo nemaju mjeru…jer kad se zaleti ta dripačka horda, ta dripačka invazija, teško ojađenim smrtnicima pod njihovim točkićima…
I nijesu to oni nekadanji starinski dripci. Oni neotesani balvani sa balavom čačkalicom u zubalu. Ovo su neodripci namaskirani svim mogućim maskama, našpricani svim mogućim mirisima koji spajaju nebo i zemlju…
Ovo su neodripci koji ne vonjaju na znoj kao one praistorijske dripčine. Neodripci vonjaju na pako raban, dior, bos, šanel i ostala čudesa skuplja od krvi proletera…
Najnoviji dripci su unakaženi egomanijaštvom, a egomanijaštvo im je preobučeno u gordost,a gordost im je valjda dripačko dostojanstvo…
Kad jedan sasvim običan i sasvim novi dripac gazi sasvim običnom velegradskom džadom, iz kopita mu vrcaju varnice, a griva mu se vijori na vjetru kao državni barjačić.
Novi dripac pridavljen kravatom na reveru pripuča bedž,a na bedžu nosi tajnu šifru rajskog dripačkog života…
Šta li piše na tom dripačkom bedžu…da li piše- budi i ti dripac ili piše- živio dripac nad dripcima, ili možda- volim što sam dripac, nije ni važno…važan je bedž i rever na bedžu i dripac prikačen za bedž koji nosi…
Kada dripac govori, on laže. A kada dripac laže, on masno laže. A kada masno laže, on naplaćuje svaku masnu laž. Jer dripac zna da je mast iz dripačke laži važnija od istine iz sirotinjskog srca…
Kada dripac radi u nekoj dripačkoj instituciji, on ništa ne radi, jer dripac dobro zna da se radom zarađuju sitne pare, a dripačkim neradom krupna lova…
Kada dripac razmišlja o poštenju, on obavezno krade, a kada krade, mnogo krade, jer dobro zna institucionalnu razliku između šišnjara i uglednog institucionalizovanog dripca…
Kad se dripac pravi pametan i častan, tada prevazilazi sebe i postaje još veći dripac. A što je veći dripac veća mu je i pamet i ugled i dripačka sinekura…
Dripac u dripačkom raju zna da je sve relativno i prolazno osim apsolutnog dripca nad dripcima koji je vječan u našem apsolutnom i vječnom dripačkom raju…
