Art

Dušo moja

Jablan je najlepši u jesen, a ne u proleće. Proleće nikada ne može biti u leto. To su činjenice. Stvarnost koja ja vidim i ono što sam doživeo zanemaruje činjenice. Jablan je najlepši u proleće, a to da proleće nikada ne može biti u leto je laž, jer se u pravo meni desilo proleće u leto.

Voz je trećeg augusta stigao pre vremena, što se do tada nikada nije dogodilo. Uz blagu škripu točkova zaustavio se na peronu broj tri. Gomila je navalila na  vrata. Manje više svi su imali  osmehe na licima. Vesnu[1] sam poznao po žutoj bluzi i velikom broju prijatelja. Prolazili su kroz peron broj osam i još uvek nije mogla da me primeti. Zbog velike gužve stojao sam na peronu broj jedanaest, držeći u rukama buket žutih Alstroemeria. Vesna se kretala dostojanstveno, dok joj se na licu smenjivao čas osmeh, čas ozbiljnost. Nedugo potom i ona je mene primetila. Odmah je potrčala prema meni, ne govoreći ništa prijateljima, ostavljajući ih kao da nikada nije bila tu sa njima. Imao sam osećaj da je poput vetra prohujala preko ta tri perona koja su nas delila, jer se odmah pojavila tu preda mnom bacajući mi se u zagrljaj. Obgrlila je moje mršavo telo svojim čvrstim i jakim rukama. Moje telo je odmah u trenutku ispunila toplina njenog tela. Prvo sam je zagrlio slobodnom levom rukom najčvršće što sam mogao, a potom i desnom u kojem je bio buket cveća koji se sada usled zagrljaja našao između naših glava. Vesna je nosom nežno prelazila preko moga vrata. Mirisala je moj vrat, pa cveće, i tako naizmenično: malo vrat, pa malo cveće. To je trajalo nekoliko minuta. Kada se naudisala, blago je podigla svoju glavu i pogledala me. Njene oči su se smejale kao i celo njeno telo.

„To si uistinu ti.“

Nisam uspeo ništa odgovoriti, samo sam sa osmehom zaljubljenog dečaka kimnuo glavom, potvrđujući njene reči. Vesna se nasmejala i stidljivo spustila glavu na grudi, potom i u cveće, mirišući ga opet iznova.

„Gde idemo danas?“

„To je tajna.“

Odgovorio sam sa uzbuđenjem, pomažući joj da skine svoj ruksak sa ramena. Stavio sam ruksak na svoja ramena. Vesna je nosila cveće i pevušila u njega, dok smo se laganim koracima kretali ka izlazu. Šetali smo gradom ne govoreći ništa. Umesto toga gledali smo u izloge sa nakitom, pritom kradimice tražili odraz onog drugog u njima.

Nakon pola sata šetnje, naši svetovi su se pokrenuli i počeli su neprestano da sevaju upijajući pogledi. Gledali smo se u oči, lice i celo telo, uveravajući se da je sve, kao pre, na svom mestu. Vesna je pričala o svom domu, školi i vozu u kojem su se usled kvara svakih desetak minuta otvarala vrata, i kako je nervozni kondukter histerično upozoravao klince koji su pred otvorenim vratima izigravali samoubice. Meni je njeno pripovedanje bilo interesantno, pa nisam puno govorio, slušao sam je, i pamtio što sam više mogao. Kada bi ućutala, onda bih ja govorio o svom skučenom stanu i lošim uslovima na poslu. Ona bi tada delovala zabrinuto.

Vesnu sam upoznao trećeg augusta prošle godine. Sedeo sam na betonskom zidu koji se nalazio odmah iznad grada. Video sam ženski lik kako mi se približava. Stala je blizu mene i nalaktila se na betonski zid.

„Kada sam tek došla u grad, mislila sam da je to neki spomenik.“

Pogledao sam je začuđeno.

„Ono drvo tamo vidiš, onaj jablan što liči na čoveka.“

Okrenuo sam se koliko je to bilo moguće, jer se drvo na koje cilja nalazilo iza mojih leđa.

Gledao sam ga nekoliko trenutaka.

„Kad gledam duže imam osećaj da se lagano kreće.“

„Da, baš.“

Odgovorila mi je kroz smeh.

Rekla je kako bi ovo bilo idealno mesto sa kojeg bi Klod Monet naslikao drvo jablana, obzirom da je bio naturalista do u srž svoga bića, a drveće je posebno voleo. Odgovorio sam kako bio ovo bilo idealno mesto sa kojeg bi Jukio Mišima opisao otmenost jablanovih listova, i dostojanstevnost samog drveta. Pogledala me ispitivačkim pogledom, malo se zamislila, pa kao pogođena strelom u srce, naglo me zgrabila za ruku i povela u grad.

Živeli smo ostatak dana zajedno. Bio sam u stanju neke poluopijenost. Za to kratko vreme uspeli smo se posvađati pet puta, i pomiriti pedeset puta. Kada smo uz sav smeh, pesmu i ples došli do iscrpljenosti, Vesna je zbog umora legla nasred glavne ulice, a ja sam legao do nje. Iz džepa sam izvadio slušalice i priključio u telefon. Jednu sam slušalicu zadenuo za Vesnino uho, drugu za svoje. Pustio sam Šostakovićevu Petu simfoniju da svira.

„Imam osećaj da haluciniram.“

„Da, baš.“

Odgovorio sam kroz smeh. Vesna se nasmejala i zagrlila me.

Ispratio sam je na voz. Rekla je da će opet doći. Kao oproštajni pozdrav, na uho mi je izrecitovala pesmu Konstantina Simonova „Čekaj me.“ Ušla je u voz, a ja sam plakao.

Ležim u travi, iznad mene vetar lagano njiše jablanovo lišće. Kada bi poneki list zalutao u Vesninu kosu, ona bi provlačila prste kroz nju, i listovi bi tada spadali sa njene kose prirodnije nego sa jablana. Kada smo stigli do jablana, Vesna me je od ushićenja oborila na zemlju i opkoračivši nogama sela na moj stomak.

„To je naš jablan.“

Rekla je tiho kao za sebe.

Vetar je i dalje igrao po lišću, kao i po Vesninoj kosi, praveći njemu neku znanu harmoniju.

„To je naš jablan.“

Ponovio sam.

Vesna je stavila svoje ruke na moje mršave grudi, a potom i glavu, sve dok naposletku nije legla celim telom preko mene. Lica su nam bila priljubljena, kao i grudi, osetio sam kako njeno srce kuca mojem, a moje njenom. Lagano sam uzeo njenu ruku i poljubio u dlan. Vesna je na nanežniji način tiho uzdahnula i pomilovala moj obraz. Suze su nezadrživo potekle niz moje lice.

„Hej, pa nemoj.“

Rekla je Vesna prodornim glasom, dok su se njene suze slivale na moj obraz.

Kada smo se smirili, Vesna je legla pored mene. Iz torbe sam izvadio sliku i dao Vesni. Radosno se nasmejala i rekla da je predivna. Bila je to replika „Peupliers sur les berges“[2] Kloda Moneta,  koju sam naslikao za Vesnu. Bio je njen omiljeni slikar, čije je slike izuzetno volela.

Sedeli smo naslonjeni na drvo. Vesna je iz torbe izvadila papirnu kesu u kojoj je bio somun sa kajmakom. Odlomila je komad, i prinela ga meni. Otvorio sam usta, i sa zadovoljstvom pojeo. Usnama i zubima sam pritom lagano dodirivao Vesnine prste, koji su bili slađi od same hrane. Zbog lepote i mekoće njenih prstiju nisam mogao odoleti a da ne pojedem skoro celi somun, iako sam znao da je Vesna gladnija od mene.

Dan je odmicao, i sunce je lagano počelo da menja svetlost. Vesna je uzela veliki papir za akvarel. Namestivši ga na stalak za slikanje, lagano je počela sa mešanjem boja. Slikala je dugo, zanesena svojim delom. Pokatkad bi okrenula glavu prema meni i pogledala me brižljivo, uveravajući se da sam dobro, kao majka koja i pored sve patnje uvek brine za svoju decu. Voleo sam taj pogled, ulivao mi je sigurnost. Iz džepa sam izvadio paklicu Davidoffa, pustivši Wagnerovu simfoniju u C duru da svira, zapalio sam cigaretu i povukao jedan dubok dim. Pušio sam cigaretu i uživao gledajući Vesnu dok slika. Nekoliko puta sam gorko progutao pljuvačku, samo da ne zaplačem od sreće. Nisam želeo da ometem ili prekinem Vesnu svojim plačem.

Kada je završila sa slikanjem, uzela je ostatke boja i slikala po mome licu. Ja sam zato vreme spustio svoju  ruku na njenu nogu. Nežno i polako sam prelazio prstima od njenog kolena do struka, pa onda opet nazad.

Sunce je zašlo. Vesna je poslednji put legla na mene, spuštajući svoju glavu na moja ramena. Tada sam primakao usne i na njeno uho tiho recitovao Rilkea „Dodirne dušu skoro svaka stvar“. Kada sam stigao do stiha;

„Šta od postanja saznasmo, sem to:

da sve se jedno u drugom ogleda?“

Vesna je negledajući u mene prekrila svojom rukom moja usta. Podigla je glavu, i skoro neprimetno sklanjajući ruku sa mojih usta, spustila je svoje  usne na moje.

Preostalo vreme smo se ljubili bez ikakve pauze. Držao sam je za struk i osluškivao njeno lagano izdisanje. Ispod nas se čula gradska buka, a iznad nas u krošnjama jablana poneki glas uspavane ptičice. Noć i vreme nisu stajali, nego su nas gutali, pokušavajući svojom prolaznošću prekinuti našu večnost. Bilo je prelepo ljubiti Vesnu.

Iscrpljeni od zadovoljstva, poslednje korake do stanice proveli smo u šetnji pored reke. Počeo sam pevati prvi stih pesme Montena „Dušo moja“. Vesna je nastavila pesmu i tako smo pevali naizmenično: jedan stih ja, drugi Vesna. Negde na pola pesme Vesna je presekla;

„Nisam mislila da ćeš pevati tu pesmu.“

Ja sam samo zapevao još glasnije, jer nisam ni ja mislio da ću pevati tu pesmu.

Stanica je bila puna raznolikog sveta. Sa svih strana je dopirala buka i dim cigareta. Skinuo sam  Vesnin ruksak i stavio na njena ramena. Delovala je umorna i pospana, i unatoč tome zadržala je svoj sveži i predivni osmeh, iako sam joj u očima video samo tugu.

Revizor je prozivao putnike i usmeravao ih u koji kupe treba da sednu. Stajali smo licima okrenuti prema vozu. Vesna se okrenula prema meni i rekla da se ne mičem, te mi je na moje desno uho opet izrecitovala pesmu Konstantina Simonova ,,Čekaj me“. Samo ovaj put je to bilo sa još više žara i odlučnosti.

Revizor je prozvao njeno ime. Ona je tada prislonila usne na moje uho i utisnula jedan dug simfonijski poljubac na njega.

„Vidimo se.“

Rekla je to dok smo se  poslednji put grlili. Nisam ništa rekao, samo sam svojom malom rukom čvrsto stisnuo Vesninu bluzu, pri tom je gužvajući do neprepoznatljivosti. Srce se steglo, oči orosile, jecaji su se otimali, ali voz je ipak otišao i Vesna sa njim.

Sećam se samo da je ušla u voz dostojanstvena, kakva je uvek i bila. Stala je blizu svog kupea i okrenula se prema prozoru koji je gledao na stanicu. Otišao sam do tog prozora i neko vreme smo se gledali kroz njega. Vesna je umesto mahanja prislonila svoju ruku na prozor, raširivši prste. Ja sam svoju ruku stavio na mesto njene ruke. Upamtio sam samo mučan osmeh na njenom licu pre nego što je voz krenuo.

Tu noć sam prespavao na stanici, sanjajući nekoliko puta isti san: usnio sam kako Vesna i ja šetamo Parizom, tačnije Monmartrom, te kako za ruke držimo naše dve kćerkice: Klaudiju i Monetu.

[1] Značenje imena Vesna: proleće, svetlost, svitanje

[2] Drvored uz reku

Dženan Halilović

Ostavite komentar: