Notes

„Čvor na omči“ – pažljivo ispisana povest o otuđenosti

 

Draško Sikimić, Čvor na omči, LOM, 2019.

 

„Otac me je pretukao jer sam Isusa skinuo s krsta“, reči su kojima počinje jedno od poglavlja ovog kratkog romana. Da li je skinuti Isusa s krsta bogohulno ili je zapravo čovečno Spasioca osloboditi njegovih muka? Da li onaj ko želi da se oslobodi muka treba da bude zato kažnjen? Pitanja su koja se postavljaju u ovoj priči. Od samog početka romana junak je u ratu sa svojim telom koje ga izneverava. Ruci koju će mu uskoro amputirati ne dozvoljava da ode nevina. Uhvati njom bolničarku za stražnjicu, a potom ispituje šta se sa njom još sve može uraditi poslednji put. Nalik na rimsku gospodu koja su pred samoubistvo sebi priređivali gozbe, Vuk, junak ovog romana, svojoj ruci pokušava da pruži neka poslednja zadovoljstva. U jednom trenutku, u jednom snu, čini se kao da je ruka, koju će privlačna bolničarka dohvatiti kada bude odsečena, ta koja treba da se oslobodi Vuka, a ne Vuk nje. Simbolično sahranjivanje ruke, od kada je „jednom rukom u grobu“, odvaja junaka od sveta. Pisac ne kaže jasno da li je događaj sa amputacijom uticao na to ili je on oduvek bio takav. Nekakvi neobični postupci iz mladosti, kao pomenuto skidanje Isusa sa krsta, mogu se videti i samo kao ono što junak u sebi prepoznaje iz prošlosti, jer kako kaže, nema veće uvrede nego nekome reći da se ne menja, a menjati se treba ne da bi se postalo bolji već jednostavno da bi se menjalo.

Već na osnovu navedenih detalja vidi se da je Sikimićev roman pažljivo razrađen, da su situacije razmotrene sa svih strana. U skoro svakoj rečenici donosi se nova perspektiva, jedna zasebna slika koja deluje i kao izdvojena ali i koja se nastavlja i uveličava ono što je već rečeno. Jedan od primera piščeve veštine vidi se u opisu snova, koji su često, upravo zbog nedostataka zakona u njima, zbog čiste simboličnosti i svrhe da samo objasne ostatak ali ne i da razviju priču najdosadniji delovi romana. Sikimić zato snove uvek navodi kao crnohumorne ili autoironične. Recimo, junak govori protiv rađanja previše dece, otkriva svoju želju da se ne venča, a onda u jednom snu, majka ga izbacuje iz helikoptera u džunglu viknuvši mu da se ne vraća bez unučadi. Probijajući se mačetom kroz džunglu, junak se pita gde da nađe tu unučad. Tim potpunim razdvajanjem onoga što se od njega traži i načina da taj cilj ostvari, sem simbolike sna (da je za junaka koji je otuđen i osakaćen podizanje dece kao što i opstanak u džungli) postoji i samodovoljnost priče u kojoj je nedostatak komunikacije izvor humora, jer junak kao da ne razume šta se od njega traži.

Pozicija marginalca u kojoj se nalazi, i obeleženost fizičkim nedostatkom, čini Vuka odlučnijim i hrabrijim. Pre svega u sopstvanom mišljenju u kome je spreman da se sukobi sa najrazličitijim predrasudama naroda na ovom prostoru, koje baš zato što su kontradiktorne jedna drugoj, često izgledaju tako da se svako mora privoleti jednoj ili drugoj opciji. Da je ne samo nemoguće prihvatiti obe već i odbaciti obe. Tako, pored toga što kritikuje previše rađanja dece kao spremanje za neki budući rat i rezultat straha od nestanka, junak svesno odbacuje i svaku ideju odlaska u neku veću i uspešniju zemlju. Pisac svesno podmeće nedostatke svom junaku koji se ponekad u besu baš poziva na ono što kritikuje jer zna da tako može ubediti suparnika. Da se upravo u negiranju tih opcija mora i pozivati na njih inače će ostati neshvaćen. Otuda on spominje očevo rodoljublje a to što mu brat ima troje dece opravdava time što živi u Švedskoj. Vuk posle takvih izjava i sam ostaje zbunjen i poražen sopstvenim mislima, zapravo svojom nesposobnošću da se izbori sa stavovima koje prezire. Otuda njegova otuđenost nije nešto zadato u knjizi već nešto što mu se svakim postupkom kojim iz nje želi da izađe ponovo nameće. Tačnije, otuđenost ovde nije romantičarska osobina lika već njegova tragična sudbina.

Teme samoubistva, ljubavi, religije i umetnosti zaokružuju roman. Umesto Boga, junak nalazi ljubav. Ali ta ljubav je već nekako nagoveštena kroz ime bolničarke Helene sa početka romana, čije ime kao da ima božansku moć da svaku ženu koja ga dobije učini lepoticom, a zatim i potvrđena kroz sudbonosnu utakmicu Mančester Junajteda kada je devojka koja je junakov glavni ljubavni interes rođena a kada je on postao fan tog kluba. Simbolično, na početku romana, paralelno sa rukom koja napušta junakovo telo, iz njegovog omiljenog kluba odlazi trener. Kroz jednu fantaziju junak smišlja kako bi mogao da ga natera da se vrati kada bi klubu objasnili da će oni začeti porodicu, kao da je ujedinjenje njega sa tom devojkom ponovno ujedinjenje njega sa odsečenom rukom, koja s početka knjige pada u naručje druge žene, koja je od njega odnosi. Na sličan način se i junakova poetična razmišljanja o vešanju o jednu granu drveta (što opet ima veze sa sečenjem ruke, pošto se doktor koji ju je amputirao obesio) koje na kraju bude posečeno (kao ruka) pretvaraju u njegovu zaokupljenost poezijom a ne samoubistvom.

Još mnogo niti prožima celu knjigu koja je pažljivo i strpljivo pisana tako da se dejstvo svake rečenice oseća širom romana. Ipak, načuti nešto o autorovoj biografiji, i istinskom gubitku je pre čitanja romana stvorilo pretpostavku da je reč o previše autobiografskom delu. Autor u naknadnoj napomeni upravo to pobija, insistirajući na tome da njegov junak gubi šaku u prvim beleškama romana mnogo pre nego ju je i sam izgubio. Ova mistifikacija, gde na bukvalan način život imitira umetnost, dodaje još jedan sloj čitanju knjige i potcrtava onu završnu tezu o poeziji koja je čvor na omči i koja zamenjuje stvarno vešanje o granu.

 

Nikola Živanović

Ostavite komentar: