Ne znam koliko dugo sam član posade starog brodića koji ganja krupne ribe. U ribarskom selu me poštuju jer sam izuzetan u bacanju harpuna. Ipak, razmišljam da napustim taj zamorni i loše plaćeni posao.
Prvo je otkazao kompas. Onda su se navukli oblaci. Zatim je brektavi stari motor počeo da hropće u samrtnom ropcu. Kao da je kocka leda klizila niz moju kičmu.
Ribetine su drijemale u mračnim dubinama, a ribari su spavali na mokrim daskama palube. Naginjem se preko ograde sa harpunom u desnici. Gledao sam u vodu, u uspavane ribolovce. Počela je da sipi igličasta kiša. Barka je plovila kroz magluštinu izgubljenim kursom.
Žvakao sam komade usoljene ribe kada začuh čudne šumove. Sa rukama naprijed, kruti kao voštane figure, ribolovci su se kretali ka brodskoj ogradi. Zalogaj mi zasta u grlu. Grčevito stegoh držalju harpuna.
Skakali su u ledeno zapjenušeno more. Svi do jednoga. Bez glasa. Kao po magijskoj komandi demona dubine. Uplašeno zurim u vodu, u njihova bijela lica koja kao kamen tonu u tamu.
Bio sam izgleda na ukletoj barci. I bilo me je strah da ne posjedim od užasa pa sam nasumice porazbijao ogledala kojih je bilo bezbroj u brodskim kabinama.
Istanjila se i prekinula tanušna linija horizonta. Nešto je promaklo kroz vodu. Naciljao sam i iz petnih žila hitnuo harpun. Začuo se jezivi vrisak, pa se bijela pjena obojila krvlju.
Vidim je kako izranja. Duga kosa slijepljena uz bujne zamamne grudi, tanak struk. Uzdigla se, pogledala me je beskrajnom tugom. Zatim je utonula u vodenu tamnu grobnicu.
Sanjam. I zubi mi trnu. Sumrakom tonem u snove. Kao zaklano sunašce.
Jednom, bez poziva, pored mene se zaustaviše kočije. Crne.
–Kuda želi mladi gospodin?
–Do prve krčme-promucah.
Izvukao sam desetak dimova iz nabijene lule dok je kočija stala.
Iznad vrata krčme njihala se mesingana tabla: Kod Sirene.
Otuda nikada nijesam izašao.
(Iz zbirke priča Igračke)
