Umetnost je menjanje stvarnosti, ne samo didaktički — razumom i dokazom, nego i osećanjem i sugestijom. Bilo da umetnost umiruje ili pobuđuje, baca senku ili osvetljava, ona nikad nije prost opis stvarnosti. Ma koliko važna bila uloga umetnosti da prepozna i izmeni lik sveta prosvećenjem i akcijom, ako bi se uklonila čarolija koju poseduje umetnost bi prestala da bude umetnost.
Umetnost kao celina sveta
U kapitalističko doba umetnik se našao u neobičnoj situaciji. Što god bi kralj Mida dodirnuo rukom, pretvorio bi u zlato, a kapitalizam je sve pretvorio u robu, pisao je Ernst Fišer, autor knjige „O potrebi umetnosti”
Podsećanje na ideje starih levičara sadrže neophodnu kritiku kapitalizma koja danas deluje lekovito, i iako nam ne olakšava puno, pokazuje bar da su neki mislioci išli mnogo ispred svog vremena i odlično se pozicionirali baš u ovom našem.
Jedan od njih je austrijski pisac, novinar i političar Ernst Fišer (1899–1972), koji je u početku zastupao socijaldemokratske ideje, a zatim postao član Komunističke partije Austrije. Studirao je filozofiju u Gracu, a sa radničkim pokretom povezao se radeći u fabrici. Od 1927. do 1934. godine bio je novinar bečkog „Arbajter cajtunga”. On i njegova supruga Rut fon Majenburg 1938. godine iz Čehoslovačke su otišli u Moskvu, gde je Fišer nastavio da radi za Kominternu. Međutim, tamo je, kao i mnogi drugi stranci, bio u opasnosti od staljinističkih čistki, što je uspeo da izbegne. Tokom Drugog svetskog rata bio je i radio-komentator u Moskvi, već 1945. godine učestvovao je u obrazovanju privremene austrijske vlade, u kojoj je kratko bio i ministar prosvete. Bio je član parlamenta i osnovao je „Najes esterajh”, list tadašnje tri političke stranke. Njegovo najpoznatije delo je „O potrebi umetnosti” iz 1959. godine. Izdanje ove knjige na engleskom iz 1963. godine, u prevodu Ane Bostok, koje je autor prihvatio kao original, preveo je kod nas dr Ljuba Popović, a štampao ga „Gradac”.
„U kapitalističko doba umetnik se našao u neobičnoj situaciji. Što god bi kralj Mida dodirnuo rukom, pretvorio bi u zlato, a kapitalizam je sve pretvorio u robu. Dosad nezamislivim povećanjem proizvodnje, proširujući svoj poredak u sve delove zemaljskog šara i u sve oblasti ljudskog interesovanja, kapitalizam je rastočio stari svet u oblak zaošijanih molekula, uništio sve neposredne veze između proizvođača i potrošača i sve proizvode bacio kao robu na bezimena tržišta (…) U takvom svetu umetnost je, takođe, postala roba, a umetnik proizvođač (…) Umetnost je postala zanimanje upola romantično, upola trgovačko, umetnost se ’ne isplaćuje’”, pisao je Fišer, koji je cenio nemački romantizam, bio je sumnjičav prema impresionizmu zbog toga što je po njegovom mišljenju iseckao stvarnost na fragmente, a zalagao se za socijalističku umetnost, koja ipak uči od egipatskih i astečkih skulptura, istočnjačkih crteža i slika, od Homera i Biblije, od gotske umetnosti, Manea, Pikasa, Mura, Tolstoja i Dostojevskog, Šekspira i Strinberga, Jejtsa…
Ironično je karikirao kapitalističku i puritansku „trezvenu računaljku”, kao i neprekidno uvećanje kapitala, akumulaciju radi akumulacije, neljudsko štancovanje uz štedljivi oprez…
Važnost njegovih ideja jeste i u tome što je Fišer posmatrao umetnost kao neprekinuti tok, kao celinu sveta, nepromenljivu istinu u klasnim društvima, ne poričući joj magijski i opčinjavajući karakter još od pamtiveka. „Svaka doktrinarna privrženost izvesnom umetničkom metodu, ma kakav on bio, suprotna je zadatku da se stvori sinteza čovečjeg razvitka tokom više hiljada godina i nova sadržina naslika u novim formama”, smatrao je.
I nihilizam, koji je bio i „iskreni stav mnogih umetnika u buržoaskom svetu”, bio je predmet Fišerove kritike i on je zapažao da poricanje svega truje bunt i stvara pasivno očajanje. Govorio je da nihilistički umetnik nije svestan da se predaje u ruke kapitalističko-buržoaskog sveta, jer poričući sve, on dopušta sveopštu bedu.
„Mnogo je lakše primetiti samo rugobno, samo unakaženo lice doba i osuditi ga, nego proniknuti u suštinu onoga što će biti – i to je utoliko lakše što je rasulo punije boja, upadljivije pleni nego mučna izgradnja novog sveta”, kaže nam Fišer.
Ovaj mislilac nagovestio je i novo virtuelno doba rečima da „kibernetika predviđa mogućnost da mašine daju teoretske odgovore na pitanja iz do sada neispitanih oblasti prirode”. Njegova knjiga „O potrebi umetnosti” analizira i dela Bertolda Brehta i Kafke, za koje kaže da su o stvarnosti progovarali u parabolama. Suprotno nihilistima koji veruju da ništa ne vredi, Fišer citira Brehta: „Ako još živite, nikad ne recite nikad. Što je pouzdano, nije pouzdano. Stvari neće ostati onakve kakve su… i ne kaže se ’nikad’ sve dok dan ne prođe.”
Marina Vulićević
https://www.politika.rs/sr/clanak/548406/kultura-knjiga
