Ne budite jadni s nekim ko je bedan. Pomognite mu da izađe iz toga. Nikada ne činite jadnim jedan objekat ljubavi; ne iskazujte nikakvu privrženost patnji, jer ako iskažete naklonost i učinite je jednim objektom ljubavi, otvarate vrata za to. Pre ili kasnije vi ćete postati jadni. Ostanite ravnodušni, hladni. Saučešće znači ostati ravnodušan. Pružite svoju ruku, ostanite udaljeni, pomognite, ne osećajte se srećnim, jer oboje su isto. Kada se osećate bedno na površini s nečijom patnjom, duboko dole protiče struja sreće. Oboje treba odbaciti.
Saučešće će vam doneti smirenost uma.
Mnogi ljudi mi dolaze; oni su društveni reformatori, revolucionari, političari i kažu: “Kako možete naučiti ljude meditaciji i tišini kada ima tako mnogo bede u svetu?” Oni mi kažu: “Vi ste sebični.” Oni bi želeli od mene da naučim ljude da budu jadni s drugima koji su jadni. Oni ne znaju šta govore ali se osećaju vrlo dobro – radeći društveni posao, vršeći društvenu službu, oni se osećaju vrlo dobro. A ako iznenada svest postane nebo, i Bog kaže, “Sada će sve biti u redu,” vi ćete naći društvene reformatore i revolucionare u apsolutnoj bedi, jer oni neće imati ništa da rade.
Khalil Gibran je napisao malu alegoriju. U gradu, u velikom gradu postojao je pas koji je bio propovednik i misionar, i on je propovedao drugim psima: “Prestanite da lajete. Gubimo oko devedeset devet posto svoje energije u nepotrebnom lajanju. Zbog toga se ne razvijamo. Prestanite nepotrebno da lajete.”
Ali psima je teško da prestanu lajati. To je jedan unutra ugrađeni proces. Oni se zaista osećaju srećni samo kada laju. To je katarza. Osećaju se tiho samo kada su lajali. Dakle, oni su slušali vođu – revolucionara, utopistu, koji je razmišljao o carstvu božijem, carstvu pasa, negde u dolazećoj budućnosti, gde će svaki pas postati reformisan i postati religiozan – nema lajanja, nema borbe, sve je tiho… taj misionar mora da je bio pacifista.
Ali psi su psi. Slušate njega i onda će reći: “Vi ste veliki čovek, i šta god vi kažete to je istina. Ali mi smo bespomoći, siroti psi. Ne razumemo takve velike stvari.” Dakle svi su psi osetili kvalitet jer nisu mogli da se zaustave. Oni su poverovali u poruku vođe, a on je bio u pravu; racionalno, oni nisu mogli to da slede. Ali šta da čine s telima? Tela su iracionalna.
Kad god ima promene – sannyasin naiđe – oni će lajati; policajac naiđe, poštar… jer oni su protiv uniformi.
To je gotovo nemoguće za njih, oni su se utvrdili u tome: “Taj pas je veliko biće, i mi ga ne možemo slediti. On je kao avatar – nešto s druge obale. Dakle, mi ćemo ga obožavati, ali kako ga možemo slediti? A vođa je bio uvek istinit u svojim rečima; nikada nije lajao. Ali jednog dana sve je propalo. Jedne noći, mračne noći, psi su odlučili: “Ovaj veliki vođa uvek pokušava da nas preobrati, a mi ga nikada ne slušamo. Barem jednom godišnje, na rođendan lidera, treba potpuno da postimo, bez lajanja – u apsolutnoj tišini – bez obzira koliko je teško.
Barem jednom godišnje možemo to uraditi,” odlučili su oni. Te noći nijedan pas nije lajao. Lider je išao od jednog ugla do drugog, od ove ulice do one, da posmatra, jer kad god bi psi zalajali on bi propovedao. Počeo je da se oseća vrlo jadno jer niko nije lajao; čitave noći je bilo sasvim tiho kao da nije postojao nijedan pas… Obišao je mnoga mesta, posmatrao, i do ponoći bilo mu je tako nepodnošljivo da je zašao u mračan ugao i zalajao!
Onog momenta kada su drugi psi čuli da je jedan pas zalajao, rekli su: “Sada nema problema.” Nisu znali da je lider to učinio. Mislili su da je jedan od njih prekršio zavet. Sada im nije bilo moguće da se uzdrže; ceo grad je zalajao. Vođa je izašao i počeo da propoveda!
To će biti stanje vaše društvene revolucije – ovnovi predvodnici, reformatori, gandijevci, marksisti i drugi – svih vrsta. Oni će biti u takvoj teškoći ako se svet zaista promeni. Ako svet zaista ispuni utopiju iz njihovih umova i mašte, oni će počiniti samoubistvo ili će poludeti. Ili će započeti da propovedaju baš suprotno, kontradiktorno; upravo suprotno od onoga šta propovedaju sada.
Oni mi dolaze i kažu: “Kako možete govoriti ljudima da budu smireni kada je svet u takvoj bedi?” Oni prvo misle da beda treba da bude uklonjena, onda hoće li ljudi biti smireni?
Ne, ako su ljudi smireni, jad se može ukloniti, jer samo smirenost može ukloniti bedu. Beda je jedno stanovište. To je manje stvar materijalnih uslova, a više unutrašnjeg uma, unutrašnje svesnosti. Čak i siromašan čovek može biti srećan, a jednom kada je srećan, mnoge stvari započinju da padaju na put.
Ubrzo on možda neće biti siromašan čovek, jer kako možete biti siromašni kada ste srećni? Kada ste srećni, čitav svet učestvuje s vama. Kada ste nesrećni, sve ide pogrešno.
Kreirate svuda oko sebe situaciju koja pomaže vašoj nesreći da bude tu. Ovo je dinamika uma. To je sistem samoodbrane. Vi se osećate bedno, onda se više jada privlači prema vama. Kada još više jada privučete onda kažete: “Kako sada da budem smiren? Suviše je patnje ovde” Tako privlačite još više patnje na sebe. Onda kažete: “Sada je to nemoguće. A oni koji kažu da su srećni mora da govore laži; ove Bude, Krišne mora da govore laži. Ovi Patanjđaliji mora da su lažovi, jer kako je to moguće, tako je mnogo patnje?” Onda ste vi u samoodbrambenom sistemu. Vi privlačite, a ne samo da privlačite sebi; kada je neka osoba jadna, pomaže takođe drugima da budu jadni, jer su takođe budale kao vi.
Videvši vas u patnji, oni saosećaju. Kada saosećaju, postaju povredljivi. Dakle, to je slično ovome; jedna bolesna osoba zarazi celo društvo.
Mula Nasrudinov doktor mu je poslao račun. Bio je preveliki. Njegovo dete je bilo bolesno; Nasrudinov mali sin je bio bolestan. Telefonirao je doktoru i rekao: “Ovo je previše.”
Doktor je odgovorio: “Ali morao sam dolaziti devet puta da vidim vašeg sina, tako da to mora biti zaračunato.” Nasrudin je rekao: Nemojte zaboraviti da je moj sin zarazio celo selo, pa ste vi zaradili mnogo. Zapravo vi treba meni da platite nešto.”
