Anatomija Fenomena

Kafkina sahrana, sahrana jednog sveta [Tema: Kafka]

Kafka_GrvDet01-400

Piše: Žerar Žorž Lemer

Kafkino telo preneto je u Prag u plombiranom kovčegu, ubrzo pošto je preminuo u sanatorijumu u Kirlingu. Biće sahranjen na novom jevrejskom groblju Strašnice, u perifersijskoj četvrti Žiškov, nedaleko od neobične crkve velikih dimenzij sa fasadom od cigle usred Vinohrada, koju je sagradio slovenački arhitekta Plečnik u saradnji sa Otom Rotnagerom.
Za prijatelje pokojnog pisca ovaj pogreb nije bio samo lična drama već i zloslutna najava jedne drukčije tragedije koja će ih zahvatiti. Nije im trebalo dugo da primete prve znake te drame. Maks Brod u svojim uspomenama beleži da je Kafka sahranjen u četiri sata po podne i da je, prateći porodicu svog nesrećnog prijatelja do kuće nadomak Starogradskog trga (danas: Staromestske namesti), primetio da se sat na opštini “zaustavio na četiri sata i da su kazaljke još uvek pokazivale to vreme”.
Oko stotinu ljudi prisustvovalo je sahrani pisca koji je objavio malo toga na svom jeziku, a još manje na češkom. I za Johanesa Urcidila, ta sreda, 11. jun 1924, ostala je u sećanju kao uznemirujući predznak: “Za praške književnike, a naročito za nemačke Jevreje, bio je to jedan tmuran i žalostan dan.” Vrelo jutro tog letnjeg dana, kako on naglašava, bilo je vedro. Ali, prisećajući se, on naslućuje da je tu malu povorku zapravo povezivala svest o početku kraja. U popodnevnim časovima vreme se pokvarilo. Urcidil to dovodi u volšebnu vezu sa strahom koji ga je obuzeo pred neizbežnim: “Kako smo se približavali kapeli, sve više nas je napuštala odlučnost”.
Tadašnji mladić pripoveda šta se zbilo kada je krenula “ožalošćena povorka”, upravo dok se kovčeg prenosio iz pogrebne kapele u iskopanu raku. On prati “porodicu”: oca, čija je visoka silueta odmah iza kovčega, i Doru Dijamant, poslednju piščevu saputnicu, koju pridržava Maks Brod. Za njima idu stari drugovi, iz Praškog kružoka: Feliks Velč, Hugo Bergman, Oskar Baum, kao i Rudolf Fuks. Pred grobom, Johanes Urcidil prisustvuje jednoj potresnoj sceni:
Kad su položili kovčeg, Dora Dijamant je stravično vrisnula; njeni jecaji su zaglušili odjek jevrejskih pogrebnih molitvi u kojima se govori o božjoj čistoti i nepokolebljivoj veri u mogućnost iskupljenja…
Na kraju svedoči o potresnom trenutku oproštaja:
Bacili smo po busen u raku. To busenje mi se urezalo u pamćenje. Bilo je retko, lepljivo, poput gline, pomešano sa šljunkom i kamenčićima koji su se odbijali o poklopac kovčega. Onda se ožalošćeni raziđoše… Niko nije prozborio ni reči. Na kraju se i nebo rasrdi. Poče kiša.

I upravo on, iako je od prisutnih književnika najmanje poznat, izgovara Kafkino posmrtno slovo. Određuje ga kao čoveka i stvaraoca pred kojim se svi klanjaju, ističe kako je piščeva “vanredna čovečnost u isto vreme izrodila poetsku magiju koja nema premca”. Potom naglašava Kafkinu etiku koja u isto vreme zadivljuje i uliva strah. Ali, kako zaključuje, on je bio “fanatik svoje unutarnje istine”. I naglašava činjenicu da ga je upravo ta potraga za istinom i uništila.
U nemačkim glasilima koja su uspela da se održe u novoj Čehoslovačkoj Republici pojavljuju se nekrološki članci. Omaž Maksa Broda objavljen je u listu Prager Press, 14. juna. Dva dana kasnije, u dugačkom članku Feliksa Velča, objavljenom u listu Selbstwehr Judisches Volksblatt, insistira se na Kafkinom neprocenjivom talentu, ali se ističe i jevrejska specifičnost njegovog dela: “Duša koja se izražava ovim jezikom jeste pre svega jevrejska duša. Njen očaj je jevrejski očaj, kao i njene brige i nauk koji iz njih izvlači”. On se čak usuđuje da izjavi da je odavno “Kafka bio cionista”. S druge strane, Rudolf Kajzer, izdavač novele Umetnik u gladovanju, u svom časopisu objavljuje tekst o svojoj jedinoj poseti Kafki.

Nastaviće se

 

Ostavite komentar: