Najviše mu smeta britko sunce, pa pokušava da zakloni oči.
Prima udarac kundakom i zanosi se, onako trapav i dežmekast, sav bijel od brašna.
Ljudi se načetili ivicom sokaka, čuje ih, bijesno sikću.
Crveni posramljen, briše mokro lice, opet kundak i potmuli jek.
Ovaj što mu prilazi, ulašten i plavook, dugovrat i žustar, poznat mu je.
Vezuje mu oči.
Samo neka požure, da ne umre od straha.
Ni čuo, ni vidio.
Plavooki šutira umirućeg, spreman da dotuče.
– Sad znam – kaže u ropcu – Dolazio si u moju pekaru.
– I uvijek bi me darovao toplom pogačom – kaže plavooki i puca mu u lice.
