Zajedno sa Karlom Majem, brojne generacije mladih čitalaca prokrstarile su, uzduž i popreko, čitav Divlji zapad, upoznajući njegova živopisna prostranstva i šireći svoja saznanja o jednom izuzetno dramatičnom vremenu. To su vremena, i to su krajevi, u kojima ljudska odvažnost, visok osećaj časti i sposobnost da se preživi dolaze do najpunijeg izražaja. To je, ujedno, jedna od najstarijih povesti ljudskog roda: priča o kroćenju divljih predela, i njihovog pretvaranja u plodnu pitominu.
Put nas, u ovoj uzbudljivoj knjizi, vodi u južne krajeve Sjedinjenih Država, u neveliku ali — u to doba — smrtno opasnu pustinju, Ljano Estakado. Zavodeći bezazlene karavane, ljude što su se u potrazi za boljim životom otisnuli preko okeana vode i kopna, razbojničke družine nalaze u ovim divljim krajevima lak i nemoćan plan. Jedini protivnik od koga zaziru, jeste čudesni jahač što ga zovu Duhom Ljana Estakada; stvorenje u kojem sujeverni prepoznaju magične moći, a koje je, u stvari, sebi kao životni cilj postavilo borbu protiv pustinjskih „lešinara”.
U dramatičnom sledu zbivanja, ponovo su zajedno najdičniji lovci onih dalekih zapadnih krajeva; oni, predvođeni Vinetuom i Old Šeterhendom, konačno oslobađaju Ljano gnusnih bandi pljačkaša. Sada, kada putnicima kroz Ljano više ne grozi smrtna opasnost, nema više ni potrebe za Duhom: I mi otkrivamo jednu zaista neobičnu tajnu.
I poglavlje
BLADI FOKS
Dva čoveka dojahaše na vodu, jedan belac i jedan crnac. Prvi je bio krajnje čudnovato odeven. Imao je na sebi indijanske cipele i kožne čakšire, a uz to i nekad tamnoplav a sada sasvim izbledeo kaput sa posuvracima, visokim nabućenim rukavima i dobro očišćenim mesinganim dugmadima. Dugački skutovi visili su mu poput krila niz konja, sa desne i leve strane. Na glavi je imao ogroman, crn amazonski šešir, ukrašen žuto obojenim, veštačkim nojevim perom. Mali, suvonjavi čovek imao je od oružja jednu dvocevku, koja mu je visila o ramenu, i jedan nož i dva revolvera, koji su mu bili zadenuti za pojas. Za pojasom je imao i nekoliko kesa, u koje je inače stavljao municiju i razne druge potrebne sitnice, ali koje su mu sada izgledale poprilično prazne.
Crnac je bio ogromna prilika širokih pleća. I on je na nogama imao mokasine i indijanske dokolenice, koje su se sastojale iz dveju rascepljenih nogavica, tako da je, u stvari, sedeo na konju telom uz telo. Ovo je, naravno, pogodno samo u slučajevima kada se jaše bez sedla. Ovakav donji deo njegove odeće nije se, razume se, sasvim slagao sa gornjim delom, jer se ovaj sastojao od vojničkog koporana nekog francuskog dragonskog oficira. Ovo poslednje parče odela sigurno je dospelo ovamo u vreme kada su Francuzi provalili u Meksiko, pa je nepoznatim putevima zalutalo do tela našeg crnca.
Za njegov herkulski stas kaput je bio i prekratak i preuzak; nije se mogao ni zakopčati, pa su se lepo videla široka, gola prsa ogromnog konjanika, koji nije nosio košulju zato, jednostavno, što na Zapadu nema ni pralja ni glačarki. Prebacio je, stoga, oko vrata veliku maramu sa crvenim i belim kockicama, i povezao je spreda u ogroman čvor. Bio je gologlav, da bi se videle i izazvale divljenje bezbrojne sitne, masnosjajne kovrdže koje sam beše napravio. I on je od oružja imao jednu dvocevku, pored nje i jedan nož, nekakav bajonet, što ga je pronašao ko zna gde, i jedan konjički pištolj, koji je izgledao kao da je iz prepotopskih vremena.
Obojica su imali dobre konje. Po njima se videlo da su toga dana prevalili dug put, ali su ipak koračali tako dobro i snažno kao da su nosili svoje jahače jedva jedan sat.
Obale potoka bile su obrasle sočnim zelenilom, ali samo do izvesne dubine. Iza te dubine bila je suva juka, mesnata ajara i sasušena medveđa trava, čije su stabljike, dobrih petnaest stopa visoke, bile već precvetale.
— Rđav kraj! reče belac. Na Zapadu je bilo bolje. Zar nije tako, Bobe?
— Yes, odgovori upitani. Masa Frank imati pravo. Ovde se maser Bobu ne mnogo sviđati. Samo da što pre stići do Helmersov dom, jer maser Bob biti gladan kao kit, da kuću progutati.
— Kit ne može progutati kuću, napomenu Frank, jer mu je ždrelo preusko za to.
— Ždrelo se moći otvoriti, kako maser Bob raditi kada jesti! Koliko još imati do Helmersov dom?
— Ne znam tačno. Prema opisima koje smo jutros dobili, morali bismo uskoro biti na cilju. Pogledaj, dolazi li ono nekakav konjanik?
On pokaza na desnu stranu, preko vode. Bob zaustavi svoga konja, zakloni rukom oči, da bi ih zaštitio od sunca, koje na Zapadu leži dosta nisko, i širom otvori usta, po svom običaju, da bi bolje video, pa odgovori posle izvesnog vremena:
— Da, ono biti konjanik, jedan mali čovek na jedan veliki konj. On dolaziti ovamo, maser Bobu i masa Franku.
Konjanik o kome je bila reč dolazio je brzim kasom, ali nije išao pravo prema ovoj dvojici, već je izgledalo kao da hoće da iziđe pred njih sa strane. Uopšte se nije ponašao kao da ih vidi.
— Čudan svat! promrmlja Frank. Ovde na Divljem zapadu čovek je srećan kad vidi čoveka; a ovome kao da uopšte nije stalo do susreta sa nama. Ili je neki čovekomrzac, ili mu nije čista savest.
— Maser Bob trebati njega zvati?
— Da, zovi ga! Pre će čuti tvoju slonovsku trubu negoli moje lahorenje povetarca.
Bob zakloni usta obema rukama i povika iz svega glasa:
— Halo, halo! Stani, čekaj! Zašto bežiš od maser Bob?
Crnac je odista imao glas koji je bio u stanju da i mrtvaca probudi. Konjanik pritegnu uzde svome konju. Obojica se požuriše da ga stignu. Kad mu priđoše blizu, oni videše da to nije čovek malena rasta, nego mladić koji jedva da je izišao iz dečaštva. Bio je obučen, kao poznati kalifornijski kauboji, u bivolju kožu, sa resama na svima šavovima. Na glavi je imao sombrero sa širokim obodom. Oko pasa je nosio široku maramu od crvene vune, kojom se opasivao umesto pojasa i koja mu je visila sa leve strane. Za tom maramom, opet, bovi nož i dva revolvera okovana srebrom. Ukoso ispred sebe, na kolenima, držao je tešku kentakijsku dvocevku, a sa obe prednje strane sedla imao je štitnike od kože, koji su mu, po meksikanskom običaju, imali da zaklanjaju noge i da ih brane od strelica i od udaraca kopljem.
Lice mu je bilo potamnelo od sunca i, uprkos mladosti, izrovašeno od vetra i nevremena. Na levoj strani čela, pravo prema desnom oku, spuštao mu se kao krv crven, dva prsta širok ožiljak. Ožiljak mu je davao izrazit ratnički izgled. Konjanik uopšte nije ostavljao utisak mladog, neodraslog i neiskusnog čoveka. Sa teškom puškom u ruci, koju je držao tako lako kao da je pero neko, sa velikim crnim očima koje je upirao na dvojicu pridošlica sedeo je, na svome konju čvrsto i ponosno kao kakav matorac.
— Good day, my boy! pozdravi ga Frank. Poznajete li ovaj kraj?
— Rather, odgovori on, nasmešivši se lako, ironično, sigurno zato što ga je Frank nazvao dečakom.
— Je li vam poznat Helmersov dom?
— Yes!
— Koliko ima još do njega, na košu?
— Što sporije, to duže.
— Zounds! Vi izgledate mnogo nakrivo nasađeni, mladiću!
— Jer nisam mormonski sveštenik.
— Ah, tako! Onda izvinite! Vi se sigurno srdite zato što sam vas nazvao dečakom?
— Ne pada mi ni na um! Svako može da oslovljava drugoga kako hoće, samo onda mora i meni to da dopusti.
— Lepo! Onda smo se složili. Veoma mi se sviđate. Evo vam ruka, ali mi sada odgovorite kako valja i priliči! Ja sam ovde nepoznat a moram stići do Helmersovog doma. Svakako me nećete uputiti na krivi put?
On pruži mladiću ruku. Ovaj je steže, pređe po fraku i amazonskom šeširu podsmešljivim pogledom, pa odgovori:
— Hulja je ko zavodi drugoga! Ja odmah krećem ka Helmersovom domu. Ako hoćete, pođite sa mnom!
On ponovo obode svoga konja, i Frank i Bob pođoše za njim, odmičući od potoka, tako da su sada jahali prema jugu.
— Mi smo hteli da produžimo pored vode, primeti malo posle Frank.
— Opet biste naišli na starog Helmersa, odgovori dečak, samo biste mnogo zaobilazili. Umesto za tri četvrti, stigli biste tamo tek posle puna dva sata.
— Kakva sreća da smo vas sreli. Poznajete li vi sopstvenika toga naselja?
— Štaviše, vrlo dobro.
— Kakav je to čovek?
Dva konjanika uzeše u sredinu mladića, koji im je pokazao put. On ih pogleda ispitivački, pa odgovori;
— On ima vrlo oštro oko za svako nevaljalstvo i strogo pazi na red i čistotu.
— To mi se baš sviđa. Onda ni mi nemamo čega da se plašimo?
— Ako ste čestiti ljudi, nemate. Onda vam on, naprotiv, stoji na raspolaganju za svaku uslugu.
— Čujem da drži neku radnju?
— Da, ali ne radi zarade, nego samo zato da bi bio na usluzi zapadnjacima koji kod njega navraćaju. On drži u svojoj radnji sve što treba jednom lovcu i prodaje to po najnižoj mogućnoj ceni. Ali onaj ko mu se ne svidi ne može dobiti od njega ništa, pa makar plaćao i suvim zlatom.
— Zar je on takav osobenjak?
— Nije, ali se trudi da na svaki način otkloni od sebe svu onu bagru koja Zapad čini nesigurnim. Vi ćete ga već upoznati. Samo još jedno hoću da vam kažem o njemu, što vi svakako nećete razumeti i čemu ćete se možda čak i smejati: on je Nemac, i to ovejani. Time je sve rečeno.
Frank se podiže na uzengijama i povika:
— Šta? Da ja to ne mogu razumeti? Da ću se ja tome još i smejati? Pa šta vam pada na um! Ja se, štaviše, od sveg srca radujem što ovde, na ivici Ljano Estakada, nalazim jednog zemljaka.
Lice vođino bilo je vrlo ozbiljno; čak i njegov osmeh bio je takav kao da uopšte ne ume da se smeje. Pogledao je u Franka blagim, prijateljskim pogledom i upitao ga:
— Šta, i vi ste Nemac? Je li to istina?
— Dabome! Razume se! Zar to niste odmah videli?
— Nisam! Vi ne govorite engleski kao Nemac i izgledate kao kakav ujka-Jenki koga su nećaci izbacili kroz prozor.
— Heavens! Šta vam pada na um! Ja sam Nemac od glave do pete!
— No, ako je tako, stari Helmers će se radovati, jer i on potiče otuda i mnogo drži do svoje domovine i svog maternjeg jezika.
— To vam verujem! Sada se dvostruko radujem što idem u Helmersov dom. Stvarno sam mogao i misliti da je taj čovek Nemac. Jenki bi nazvao svoje naselje Helmersov ranč ili nekako slično tome; ali Helmersov dom, to ime mogao je da uzme samo Nemac. Stanujete li vi blizu njega?
— Ne! Ja nemam ni svoj ranč ni svoj dom. Ja sam vam slobodan kao ptica na grani ili kao zverka u šumi.
— Uprkos vašoj mladosti! Nemate roditelja?
— Baš nikoga od rodbine.
— Hm. Pa kako se zovete?
— Zovu me Bladi Foks.
— Bladi Foks? To me podseća na nekakav krvav događaj.
— Da, moji roditelji su ubijeni, sa celom porodicom i svima pratiocima, tamo negde u Ljano Estakadu; samo sam ja ostao živ. Nađen sam sa razbijenom lobanjom. Bilo mi je, otprilike, osam godina.
— Za ime božje! Onda ste vi stvarno kao ubogi đavo! Napali su vas da vas opljačkaju?
— Da, razume se.
— Tako su vam ostali samo život, ime i strašna uspomena!
— Čak ni to. Helmers me je našao u pesku, uprtio na konja i odveo svojoj kući. Mesecima sam ležao u groznici, a kad sam se probudio, ništa više nisam znao, ama baš ništa. Bio sam zaboravio čak i svoje ime i ni dan danas ne mogu da ga se setim. Samo trenutak iznenadnog napada ostao
mi je jasan u uspomeni. Bio bih srećniji da sam i to zaboravio, jer me onda ne bi vruća želja za osvetom stalno i neprestance terala kroz ovu strašnu pustinju.
— A zašto ste dobili ime Bladi Foks?
— Jer sam bio sav u krvi i jer sam, dok sam bio u groznici, često spominjao ime Foks. Mislili su da iz toga mogu zaključiti da je to moje ime.
— Prema tome bi i vaši roditelji bili Nemci?
— Dabome. Jer ja sam govorio, kad sam došao sebi, i engleski i
nemački, ali ovaj poslednji mnogo tečnije. Helmers mi je bio kao otac. Ali ja nisam mogao ostati kod njega. Morao sam napolje, u divljinu, kao soko kome su orlušine rastrgnule roditelje i koji sada mora da krstari oko krvavog razbojišta, dok mu ne pođe za rukom da napadne ubojice. On glasno zaškrguta zubima i priteže konju uzde, tako da se ovaj prope.
— I taj ožiljak na čelu vam je iz toga vremena? upita Frank.
— Da, odgovori mladić mračno. Ali ne govorimo više o tome! Veoma se lako uzbudim, i u tom slučaju biste mogli očekivati da odmaglim od vas i da vas ostavim da sami nađete put do Helmersovog doma.
— Da, razgovarajmo radije o njegovom sopstveniku! Šta je on bio tamo, u staroj domovini?
— Šumar.
— Kako — šta — šta — šta? povika Frank. Pa i ja sam!
Bladi Foks se trže od iznenađenja, pogleda ponovo dobro svoga sabesednika i zatim reče:
— I vi? Pa to je onda najprijatniji susret što može biti!
— Dabome. Ali, kad je već jednom imao lepo zvanje šumara, šta mu bi da ga napusti?
— Bio se naljutio. On je bio nadšumar, a šuma kojom je upravljao bila je privatna svojina; sopstvenik šume bio je gord, bezobziran i naprasit gospodin. Došlo je među njima do sukoba i raskida, i Helmers je dobio rđavo svedočanstvo, tako da nije mogao dobiti novo nameštenje. I onda je otišao što je mogao dalje. Vidite li onu tamo crvenu i crnu hrastovu šumicu?
— Vidim! odgovori Frank pogledavši u pravcu koji mu je ovaj naznačio.
— Tamo ćemo opet izići na potok, a iza šume počinju Helmersova polja. Dosad ste vi mene ispitivali; a sada hoću i ja nešto da saznam. Ne zovu li ovog Crnca Slajding-Bobom?
Uto Bob poskoči u sedlu kao da hoće da sjaše sa konja.
— Ah, oh! povika on. Zašto grditi masa Bladi Foks dobri, hrabri maser Bob?
— Neću ja ni da te grdim ni da te vređam, odgovori mladić. Želim da ti budem prijatelj.
— Zašto onda zvati maser Bob baš onako kako su ga zvali Indijanci, zato što maser Bob onda stalno spadati sa konja! Sad maser Bob jahati kao đavo! I da bi dokazao da govori istinu, obode konja i odjaha u galopu pravo prema pomenutom drveću.
I Frank je bio iznenađen pitanjem mladog čoveka.
— Vi poznajete Boba? upita on. Pa to je skoro nemogućno!
— O, nije! Pa, ja poznajem i vas.
— Zar! Pa, kako se zovem?
— Hobl Frank.
— Good luck! Tačno! Ali, dečko, ko vam je to kazao? Ja još nikad u svom životu nisam bio u ovom kraju.
— O, nasmeši se mladić, za tako slavnog zapadnjaka već se sazna.
Frank se nape tako da mu frak postade tesan, i reče:
— Ja? Slavan? I kažete da ste čuli za mene? Ko vam je pričao o meni?
— Jedan moj poznanik, Jakov Pfeferkorn, koga obično zovu samo: Debeli Džemi.
— Do sto đavola! Moj odličan prijatelj! Gde ste razgovarali s njim?
— Pre nekoliko dana, gore na Vasita Forku. Pričao mi je da ste se dogovorili da se sastanete ovde, u Helmersovom domu.
— Tačno je. Pa, hoće li doći?
— Hoće! Ja sam pošao ranije i sišao sam pravo odozgo. On će svakako uskoro za mnom.
— Pa to je divno; pa to je krasno! Dakle, on vam je pričao o nama?
— Pričao mi je sve o vašem putu u Jelouston. Kad ste maločas rekli da ste bili šumar, odmah sam znao koga imam pred sobom.
— Pa, onda ćete mi sad verovati da sam dobar Nemac?
— Ne samo to, nego i da ste uopšte dobar, plemenit čovek, nasmeši se mladić.
— Znači da me debeljko nije rđavo prikazao?
— Daleko od toga! Kako bi on mogao da ogovara svoga dobrog Franka!
— Da, znate, mi smo se ponekad vrlo oštro prepirali oko izvesnih stvari, za koje, da bi ih čovek shvatio, nije sasvim dovoljno gimnazijsko obrazovanje. No on je, srećom, uvideo da smo mi jedan jači od drugoga, i zato sada na celom svetu nema boljih prijatelja nego što smo nas dvojica.
Ali, tu je Bob, a tu je i šumarak. Kako ćemo sada dalje?
— Preko potoka i kroz drveće; to vam je pravac. Bobu sigurno ne treba utrven put.
— Da, tačno! potvrdi crnac gordo. Masa Blani Foks već videla da maser Bob jahati kao kakav Indijanac. Maser Bob ići sa vama i kroz vatra i kroz voda.
Oni pređoše preko reke, udariše kroz šumicu, u kojoj nije bilo šiblja koje bi im smetalo, i odjahaše kroz ograđena polja, zasađena kukuruzom, zobi i krompirom. Ovde je bilo, mestimice, plodne, crne peskulje teksaškog obrežja, koja je davala bogatu žetvu. Potok je proticao sasvim blizu ispred kuće za stanovaše, iza koje su se nalazile staje i ostale gospodarske zgrade, i podizao vrednost naselju.
Kuća je bila sagrađena od kamena; bila je dugačka, široka i prizemna, ali je ipak svaki zabat imao po jednu malu potkrovnicu. Ispred vrata uzdizala su se četiri ogromna hrasta, sa stablima pravim kao sveća sve do vrha, od kojih su se odvajale grane i bacale široku senku, u kojoj je bilo namešteno više jednostavnih stolova i klupa. Već na prvi pogled videlo se da se desno od ulaza nalaze prostorije za stanovanje, a levo radnja, koju je spomenuo Bladi Foks.
Za jednim stolom sedeo je postariji čovek, sa lulom u ustima, i ispitivački pogledao trojicu pridošlica. Bio je visoka, snažna stasa, preplanula lica, obrasla u gustu bradu; pravi zapadnjak, na čijim se rukama videlo da su malo mirovale a mnogo stvarale i radile.
Kad je prepoznao prvoga od trojice stranaca, ustao je i obratio mu se već izdaleka:
— Welcome, Bladi Foks! Konačno si se opet pojavio? Ima novosti.
— Odakle? upita mladić.
— S one strane. On pokaza rukom prema Zapadu.
— Kakvih? Dobrih?
— Nažalost, ne! Izgleda da su se u dolini opet pojavili lešinari.
Ljano Estakado, što je ime španskog porekla, Amerikanci na engleskom zovu — Staked Plain. Oba izraza imaju sasvim isto doslovno značenje: Ograđena ravnica.
— Ova vest kao da prosto naelektrisa Bladi Foksa. On se vinu iz sedla, priđe brzo čoveku i reče mu:
— Moraš mi to odmah ispričati!
— Nema toga mnogo i da se vrlo brzo ispričati. No najpre ćeš, ipak, biti toliko učtiv i reći ovoj dvojici džentlmena ko sam ja.
— To se može isto tako brzo učiniti. Ti si master Helmers, sopstvenik ovog majura, a ova gospoda su master Hobl Frank i master Slajding Bob, koji hoće da te vide i možda da kod tebe nešto kupe.
Helmers je najpre pažljivo odmerio imenovane, a zatim primetio:
— Hoću najpre da ih upoznam, pa tek onda možda da trgujem sa njima. Nisam ih još nikada video.
— Možeš mirno da ih primiš; oni su moji prijatelji.
— Onda su mi dobrodošli. On pruži ruku Franku, a takođe i crncu, i pozva ih ljubazno da sednu.
— Prvo da smestimo konje, ser, reče Frank. Pa, vi svakako znate šta je prva dužnost pravog zapadnjaka.
— Odlično! Po vašoj brizi za životinje, već vidim da ste čestiti momci. Kad mislite da krenete?
— Mi ćemo, možda, biti primorani da ostanemo ovde i nekoliko dana, jer očekujemo neke dobre drugove.
— Onda odvedite konje iza kuće i zovite Herkulesa. On će vam u svemu rado biti na usluzi.
Oni se odazvaše njegovom pozivu. Helmers je gledao za njima klimajući glavom, a zatim reče Bladi Foksu:
— Doveo si mi čudnovate svate! Jednog francuskog konjičkog kapetana sa crnom kožom, i jednog džentlmena od pre pedeset godina sa oystrich featherhat-om. Pada u oči čak i ovde na dalekom zapadu.
— Nemoj se zavaravati, stari! Reći ću ti samo jedno jedino ime; onda ćeš imati poverenja u njih. Oni su dobri poznanici Olda Šeterhenda, koga ovde očekuju.
— Šta? Stvarno? povika farmer. Old Šeterhend će doći u Helmersov dom? Od koga si to čuo? Od njih dvojice?
— Ne, nego od Debelog Džemija.
— I njega si našao? Ja sam ga svega dvaput susreo, i rado bih ga opet video.
— Videćeš ga uskoro. On i Dugački Dejvi pripadaju društvu koje ova dvojica ovde kod tebe čekaju.
Helmers brzo povuče nekoliko dimova iz svoje lule, koja mu umalo ne ispade iz usta; zatim povika, dok mu se lice sijalo od radosti:
— Kakva prijatna vest! Moram odmah da trčim svojoj staroj Varvarici, da joj saopštim kako…
— Stoj! prekide ga Bladi Foks, uhvativši ga čvrsto za ruku, prvo hoću da čujem šta se to dogodilo dole u dolini!
— Zločin, razume se, odgovori Helmers, obraćajući mu se ponovo. Od kada nisi bio kod mene?
— Skoro dve nedelje.
— Onda nisi video kod mene one četiri porodice koje su htele da pređu preko Ljana. Otišle su obe pre više od nedelju dana, ali nisu stigle na drugu stranu. Volas, trgovac, došao je odonud ovamo. Morali su ga sresti.
— Jesu li kočići bili u redu?
— Baš nisu. Da Volas ne poznaje pustinju tako dobro već dvadeset godina bio bi i on izgubljen.
— A gde je sada?
— Legao je gore u malu sobu, da se malo odmori. Kad je stigao, bio je napola mrtav od iznemoglosti; nije ništa okusio, samo da bi mogao odmah da zaspi.
— Moram ga potražiti i probuditi, ma koliko bio umoran. Mora mi pričati!
Mladi čovek pohita, sav uzbuđen, i iščeznu na ulazu u kuću. Farmer ponovo sede i produži da puši svoju lulu. Začudi se žurbi mladićevoj, ali se odmah pomiri sa njom, lako odmahnuvši glavom; i njegovo lice poprimi izraz komotna i zadovoljna čoveka. Razlog tome zadovoljstvu mogao se lako razabrati iz reči koje je mrmljao: „Debeli Džemi! Hm…! I čak i Old Šeterhend! Hm…! Takvi ljudi vode sa sobom samo valjane momke! Hm…! To će doći čitavo društvo! Hm…! No, hteo bih ipak da kažem svojoj Varvarici da..
On skoči, da prijatnu novost saopšti svojoj ženi, ali najednom zastade, jer je u istom trenutku iza ugla kuće dolazio prema njemu Frank.
— No, master, jeste li pronašli Herkulesa? upita ga Helmers.
— Jesam, odgovori Frank. Bob je s njim, i tako mogu njima da prepustim konje. Morao sam, pre svega, da se opet vratim vama, da vam kažem kako se mnogo radujem što sam pronašao jednog kolegu. Govorio je engleski, kao što je, uopšte, sve do sada, govoreno engleskim jezikom.
— Jednoga kolegu? upita farmer. Gde to?
— Ovde! Na vas mislim, razume se. Bladi Foks mi je rekao da ste vi bili nadšumar.
— To je tačno.
— Onda smo mi kolege, jer i ja sam bio šegrt u šumarskoj nauci.
— Ah! A gde to, dragi prijatelju?
— U Nemačkoj, i to u Saksonskoj.
— Šta? U Saksonskoj? Znači da ste vi Nemac? Pa zašto govorite engleski? Služite se onda, molim vas, svojim maternjim jezikom! Ovo je Helmers rekao na nemačkom jeziku, i Hobl Frank je odmah prihvatio:
— Sa najvećim zadovoljstvom, gospodine nadšumaru! Kad se radi o mom maternjem jeziku, onda ja smesta pristajem. Vi ćete odmah, po čistoti moga izraza, osetiti da sam živeo u onom kraju Nemačke u kome se, kao što je poznato, govori najgipkiji i najzvonkiji nemački jezik. Sa ponosom vam kažem: bio sam šumarski pomoćnik u Moricburgu, kod prestonog grada Drezdena, znate, tamo gde se nalazi zamak sa čuvenim ribnjacima šarana.
Čudnovato! Kad bi Frank govorio engleski, bio je sasvim razuman i skroman čovečuljak; ali čim bi počeo da se izražava na nemačkom, u njemu se budila svest o nekakvom svom gospodstvu. Helmers najpre nije znao šta da misli. On steže „gospodinu kolegi“ ruku, koju mu je ovaj prijateljski pružio, pozva ga da sedne, i pokuša da dobije malo vremena na taj način što ode u kuću da donese kakvog pića. Kad se vratio, imao je u rukama dve boce i dve pivske čaše.
— Sakrament, to je fino! povika Frank. Pivo! Da, to mi se sviđa! Uz plemenitu ječmenjaču najlakše se otvaraju brane ljudskoj govorljivosti. Da li se ovde u Teksasu već vari pivo?
— I te koliko. Treba da znate da u Teksasu ima valjda preko četrdeset hiljada Nemaca, a gde ima Nemaca, tu se sigurno vari pivo.
— Da, da Bog poživi hmelj i slad! Varite li vi sami ovaj božji blagoslov?
— Ne! Kad god je potrebno, nabavim izvesnu količinu iz Kelmen Sitija. Živeli, gospodine Frank!
Bio je napunio čaše i kucnuo se sa Frankom. Ali ovaj mu reče:
— Molim vas, gospodine nadšumaru, nemojte se cifrati i ustručavati! Ja sam sasvim snishodljiv čovek; zato ne treba da me oslovljavate sa gospodin Frank. Kažite mi uvek jednostavno i samo — gospodine kolega. Tako ćemo se obojica najlakše razumeti. Jer, nikada nisam mogao trpeti zaraznu školsku etiketu!
— Sasvim ispravno! potvrdi Helmers, smejući se. Vi ste baš čovek kakav mi se dopada.
— Prirodno! A kud se, stvarno, deo naš dobri Bladi Foks?
— Otišao je do jednog mog gosta, da se obavesti o jednoj stvari. Gde ste se vi našli sa njim?
— Napolju na potoku, otprilike jedan sat odavde.
— Mislio sam da ste duže bili zajedno.
— Nije bilo potrebno. Ja imam nečeg tako privlačnog i simpatičnog, da se uvek vrlo brzo sprijateljim sa celim svetom. Mladi čovek mi je već poverio do tančina čitav svoj život. Zar ne znate ništa pobliže o njemu?
— Ako je vama ispričao čitav svoj život, onda ne znam.
— A od čega živi?
— Hm! Donese mi ponekad poneki nadžet. Po tome zaključujem da je negde otkrio neko malo nalazište zlata.
— To mi je drago, tim više što mi izgleda da je i on Nemac. Mora da je strašno kada čovek ne zna na kome je ekvatoru kolevka izvesnih ličnosti. U tom trenutku Bladi Foks iziđe iz kuće i uputi se prema ovoj dvojici. Izgledao je još ozbiljniji nego ranije. Odmah se obrati Helmersu:
— Strašno je što mi priča Volas! Sad ne mogu da mislim ni na šta drugo osim na one jadne ljude koji su pobijeni u Ljanu Estakadu.
— Pobijeni? upita dobroćudni Hobl Frank, pun saučešća. U Ljanu? A kada?
— To se ne zna. Pre više od osam dana otišli su odavde, ali nisu stigli na drugu stranu pustinje. Znači da su izginuli.
— Možda ipak nisu. Mogli su odjahati i u nekom drugom pravcu, a ne baš u onom u kojem su najpre nameravali da pođu.
— Pa, to je baš ono čega se plašim. Odavde je mogućno izići iz doline samo u jednom jedinom pravcu. Put je tako opasan kao, na primer, u Sahari ili u pustinji Gobi. U Ljanu Estakadu nema bunara, nema oaza, nema čak ni kamila, koje mogu podnositi žeđ tokom više dana. Zato je ovaj prostor tako strašan, iako je manji od velike afričke ili azijske pustinje. Nema nikakvog izgrađenog puta. Stoga je pravac kojim je jahanje jedino mogućno obeležen koljem, po čemu je pustinja i dobila svoje ime. Ko iziđe izvan pravca naznačenog tim koljem, izgubljen je i mora da umre od žeđi. Od žege i žeđi mozak mu provri; izgubi sposobnost da misli, i jaše, i jaše u krugu tako dugo dok se koš pod njim ne skrha, a onda više ne može dalje. Vrlo, vrlo malo je onih koji Ljano poznaju tako dobro da se mogu snaći u šemu i bez kolja. Ali, šta ako su ubice namerno pobole kolje tamo gde mu nije mesto?
— To bi bila paklena rabota! uzviknu Frank sav zaprepašćen.
— Svakako, upade Helmers, ali se to ipak događa. Ima zločinačkih bandi čiji saučesnici povade kolje iz zemlje i pobodu ga u krivom pravcu. I ko se tada povede za koljem, propao je. Kolja najedanput nestane; čovek se nađe usred bespuća, i nema mu više spasa.
— Pa, može se vratiti istim putem natrag!
— Prekasno je, jer se već nađe tako duboko u Estakadu da više ne može stići do livada pre nego što malakše. Razbojnici tada uopšte ne treba da ga ubijaju. Oni jednostavno čekaju dok ne presvisne od žeđi, a onda opljačkaju leš. Tako nešto često se događalo.
— A zar se razbojnici ne mogu učiniti neškodljivim?
Upravo kad je Helmers hteo da odgovori, njegovu pažnju privuče neki čovek koji se polako približavao, i čiji je dolazak on primetio tek sada, kad se ovaj pomolio iza ugla kuće. Čovek je bio zaogrnut dugim crnim ogrtačem, a u ruci je nosio jedan paketić. Njegova dugačka prilika bila je tanka i uskogruda, njegovo lice mršavo i šiljato. Visoki cilinder za sklapanje, koji mu je padao duboko na zatiljak, davao mu je, naročito sa naočarima na nosu i u onoj tamnoj odeći, izgled sveštenika.
Stranac priđe, koračajući čudnovatim, opreznim koracima, dohvati lako rub šešira i pozdravi:
— Good day, moja gospodo! Dolazim li možda pravo Džonu Helmersu, eskvajru?
Helmers je posmatrao čoveka pogledom koji je odavao da mu se on mnogo ne sviđa, i odgovori:
— Helmers se zovem, to je tačno, ali ono eskvajr mogli ste mirne duše izostaviti. Ja niti sam mirovni sudija niti uopšte volim slične dodatke imenu. To su trula jaja, koja pravi džentlmen ne dopušta da se nabacuju na njega. Pošto znate moje ime, možda sada i ja smem da saznam više?
— Zašto da ne, ser? Ja se zovem Tobija Prajzegot Barton, i misionar sam svetitelja strašnog suda.
Karl Maj
