Kobajagi

Cr­no­gor­ci. Ko­ba­ja­gi. Mo­žda Go­ro­crn­ci. Cr­ni bi­jel­ci. Ili bi­je­li crn­ci. Ko­ba­ja­gi zva­nič­no. Ko­ba­ja­gi fak­tor. Ko­ba­ja­gi mi­ra i sta­bil­no­sti ko­ba­ja­gi. Ko­ba­ja­gi dr­ža­vi­ca u ko­joj ži­ve ko­ba­ja­gi za­do­volj­ni ko­ba­ja­gi gra­đa­ni i pre­za­do­volj­ne ko­ba­ja­gi gra­đan­ke. Dr­ža­vi­ca, rod­na gru­di­ca, ko­ja je ovih da­na ko­ba­ja­gi zva­nič­no po­ra­sla do ko­ba­ja­gi ne­slu­će­nih vi­si­na sa ko­jih se ko­ba­ja­gi da­le­ko vi­di. Ko­ba­ja­gi ušla u NA­TO, a za­pra­vo NA­TO ušao u ko­ba­ja­gi Cr­nu Go­ru. Raz­li­ke u ni­jan­sa­ma, ko­ba­ja­gi bi­smo re­kli, ali ni­je ta­ko, mu­dru­je­mo ko­ba­ja­gi…
Ko­ba­ja­gi Cr­na Go­ra ko­ba­ja­gi ušla u NA­TO i to je zva­nič­no ko­ba­ja­gi. I za­što bi se to ko­ba­ja­gi ti­ca­lo bi­lo ko­jeg go­ro­crn­ca, bi­je­log crn­ca ili cr­nog bi­jel­ca u ovoj ko­ba­ja­gi­jev­šti­ni? Ušla, ko­ba­ja­gi ušla, pa šta i ako je ko­ba­ja­gi ušla? Ula­zi­li su i dru­gi, a mo­žda će ući i oni ko­ji ni­ka­da ne­će ko­ba­ja­gi ući u mr­ski zlo­či­nač­ki ko­ba­ja­gi sa­vez ko­ji je ko­ba­ja­gi ga­rant ko­ba­ja­gi mi­ra i ko­ba­ja­gi si­gur­no­sti na ko­ba­ja­gi ci­je­lom ko­ba­ja­gi svi­je­tu. Ušla i ko­ba­ja­gi ušla i što bi se to me­ne ko­ba­ja­gi ti­ca­lo? Osta­jem šta sam, osta­jem ko­ba­ja­gi gdje sam, osta­jem sa kim sam i do­sad ko­ba­ja­gi ži­vio. Da li sam bi­je­li cr­nac ili cr­ni bi­je­lac, to sa­mo po­ne­kad i sa­mo ko­ba­ja­gi mo­že da bu­de va­žno…
Bo­lje je ko­ba­ja­gi da bu­de­mo svo­ji na svo­me ne­go da ko­ba­ja­gi ži­vi­mo u stra­hu i ne­iz­vje­sno­sti. Čist ra­čun i du­ga ko­ba­ja­gi lju­bav. Bi­je­lim crn­ci­ma, cr­nim bi­jel­ci­ma i osta­lim go­ro­crn­ci­ma i je­ste mje­sto u ko­ba­ja­gi na­pred­noj ko­ba­ja­gi svjet­skoj po­ro­di­ci. Na­ma je ko­ba­ja­gi po­ro­di­ca od dav­ni­na bi­la ko­ba­ja­gi od­i­stin­ska ko­ba­ja­gi sve­ti­nja. A i na­vi­ka­va­li smo se od pra­dav­nih da­na da ko­ba­ja­gi ži­vi­mo u broj­nim i ko­ba­ja­gi slo­žnim po­ro­di­ca­ma u ko­ji­ma se od­u­vi­jek ko­ba­ja­gi zna­lo ko ko­si, a ko vo­du no­si…Sa­da smo zva­nič­no ko­ba­ja­gi po­ro­di­cu sa­mo ko­ba­ja­gi pro­ši­ri­li i pri­sta­li da ko­ba­ja­gi bu­de­mo čla­no­vi na­pred­ne ko­ba­ja­gi obi­te­lji…
Kad su se već na­ši ko­ba­ja­gi ov­no­vi pred­vod­ni­ci po­sta­ra­li da nam sve bu­de ko­ba­ja­gi, za­što ne bi­smo pri­hva­ti­li i ovaj ko­ba­ja­gi zva­nič­ni po­če­tak ko­ba­ja­gi sreć­ni­jeg ži­vo­ta? Ko­nač­no će­mo i mi bi­je­li crn­ci i cr­ni bi­jel­ci, jed­nom ri­ječ­ju go­ro­crn­ci, do­bi­ti ono što smo za­i­sta za­slu­ži­li. I s tim zlo­či­nač­ki ko­ba­ja­gi NA­TO sa­vez i ne­ma pu­no ve­ze…
Šta li je to ušlo u ko­ba­ja­gi lju­de pa su ko­ba­ja­gi lju­di od­lu­či­li da uđu u po­me­nu­ti zlo­či­nač­ki ko­ba­ja­gi sa­vez? Da­kle, bit­ni­je je šta je ušlo u njih, ne­go gdje su oni ko­ba­ja­gi ušli, a što se ti­če ovo­ga ko­ji ovo ko­ba­ja­gi pi­še mo­gu ući gdje god ho­će i kad god ho­će, a oso­bi­to u jed­nu idi­lič­nu usta­no­vu iz ko­je se te­ško iz­la­zi ako ta­kve uop­šte i po­sto­ji za po­me­nu­te ko­ba­ja­gi lju­de. Jer za­tvor je za lju­de, a ko­ba­ja­gi lju­di oči­gled­no ni za baj­bok ni­je­su.
Ušli su ko­ba­ja­gi lju­di baš ta­mo gdje im je i mje­sto. A mje­sto im je ko­ba­ja­gi ta­mo gdje je mje­sto i svim ko­ba­ja­gi lju­di­ma ši­rom ovog ša­re­nog svi­je­ta. Ušlo je u ko­ba­ja­gi lju­de mno­go zla pri­je ne­go su oni ko­ba­ja­gi pri­stu­pi­li zlom pre­sto­lu. I sa­da je i od­vi­še ka­sno i pot­pu­no sve­jed­no. Fe­ri­jal­ci, iz­vi­đa­či, hi­pi-ko­mu­na, đe­ti­ći cvi­je­ća, aero-klub ili dru­štvo lju­bi­te­lja bo­kvi­ce i maj­či­ne du­ši­ce, i ta­ko bi mo­glo da se zo­ve ono u šta su ko­ba­ja­gi lju­di ko­ba­ja­gi zva­nič­no ušli. Mo­gla bi to da bu­de i dru­štvo li­je­če­nih al­ko­ho­li­ča­ra ili ne­do­li­je­če­nih nar­ko­ma­na, dru­štvo ne­do­volj­no uda­tih ili neo­do­lji­vo ože­nje­nih, sa­svim je sve­jed­no. Gdje god da su ušli ko­ba­ja­gi su ušli, jer su oni ko­ji ula­ze ko­ba­ja­gi lju­di. A na­ši ko­ba­ja­ga­ši ni­je­su ni­šta go­ri od ko­ba­jag­ni­ka ko­ji ne­sre­ćom usre­ću­ju ovaj sreć­no une­sre­će­ni svi­jet…
Ne­ka­da su ko­ba­ja­gi lju­di iza­šli iz dr­žav­ne za­jed­ni­ce ko­ju su ko­ba­ja­gi lju­di zva­li ko­ba­ja­gi dr­ža­vom. I ni­je va­žno što su iza­šli ko­li­ko je va­žno šta je iz njih tre­ba­lo da iza­đe da bi ko­ba­ja­gi lju­di iza­šli iz dr­žav­ne za­jed­ni­ce ko­ja je ko­ba­ja­gi po­sto­ja­la za­hva­lju­ju­ći ko­ba­ja­gi lju­di­ma. Ko­ba­ja­gi lju­di ko­ji su istin­ski iza­šli iz ko­ba­ja­gi dr­žav­ne za­jed­ni­ce su isti ovi ko­ba­ja­gi lju­di ko­ji su ušli u istin­sku ali­jan­su zla. Ka­da su ko­ba­ja­gi lju­di iza­šli iz ko­ba­ja­gi dr­žav­ne za­jed­ni­ce iz njih je iza­šlo isto ono što je ušlo u njih ka­da su ko­ba­ja­gi lju­di od­lu­či­li da uđu ta­mo gdje se ne ula­zi či­stog obra­za i mir­ne sa­vje­sti…
Ali, sve to je ko­ba­ja­gi va­žno. Jer me­đu ko­ba­ja­gi lju­di­ma sve je ko­ba­ja­gi. Je­di­na isti­na u nji­ho­vim ži­vo­ti­ma je laž ko­ju mo­ra­ju da pla­te i zlo ko­je mo­ra­ju da pro­da­ju. Po­ko­lje­nje za zlo stvo­re­no stva­ra­će zlo ko­je se u no­vo­go­vo­ru ko­ba­jag­nu­lo i po­sta­lo do­bro….