Sjećamo se u ovaj divni čas onog zadivljujućeg proročanstva: kad sve nestane
kao da ga nikada nije ni bilo, ostaće samo bubašvabe…
To će, kako kaže mudro proročanstvo, biti jedina izvjesnost sumanutog
obezvijavanja…
Onda će te bubašvabe konačno zavladati svijetom, mada i sad vladaju lakirane i
dotjerane čudesnom moći mimikrije…
Kad sve ovo mine, a minuće kao i sve što je završetku sklono, bubašvabe više
neće imati potrebu da se skrivaju i da igraju svoju odurnu mimikrijsku igru…
Moći će mirne duše, jer i bubašvabe kanda imaju dušu, da objave svoju konačnu
pobjedu…
Lakirani žohari će sastrugati svoj mimikrijski lak i razbaškariće se u
sopstvenom carstvu konačnog trijumfa i smaknuća…
Još samo malo je ostalo do njihovog uzvišenog žoharskog trijumfa…
Tako se makar čini u ovim zavičajnim trenucima klonulosti u kojima je najprije
popustila kičma, pa onda i sve ostalo…
Pomalo, tek da se zna da ljudilište nekako pretrajava, šljaka tek poneki
organčić i pulsira u zoološkom vrtu…
Mozak je davno izmućkan, srculence kuckara kao sipac u drvetu, samo stomačić
nekako radi meljući punu prazninu…
Evo još jedne pastoralne sličice: vodeničice su stale, zakočila se vitla,
okamenio se vodenički kamen, pomeljari liče na zombije, a vodeničari na
premalog Aleka ili prevelikog Mila…
Od njihovog brašna ne mijesi se pogača, mijesi se otrov zakvašen mrakom.
Ko bi se tome radovao ako ne bi lakirani milet koji je konačno došao do
završnice maratonske trke u kojoj se pobjednik slutio već i prije startne
prangije…
Treba još malo strpljenja, treba još malo izdržati čovječno obličje, treba još
malo sjaja i ordenja i – biće sve gotovo…
Lakirani namnož izaći će iz svojih tapaciranih kabineta i objaviće svoju
uzvišenu pobjedu…
Zvanično će početi ono što je odavno nezvanično počelo, pa će taj početak
označiti i zvanični kraj onoga što se nezvanično završilo…
Pojednostavljani zaključak nudi nam istinu tešku kao dukljanski ili lažnosrpski
malj: lakirane bubašvabe će biti jedini pobjednici sveopšteg poraza…
A počelo je to davno u nekoj zemlji seljačina na brdovitom Balkanu…
Još onda kada smo slavili čovjeka i pregaoca ne znajući da je onaj kojeg
slavimo najobičnija lakirana bubašvaba…
Pobjedničke fanfare su onima koji su imali uši da čuju ličile na tužbalicu i
lelek…
Kako smo samo neodoljivo i zanosno proslavljali sve svoje poraze i koliko je
samo tih uzvišenih proslava bilo!
Očigledno je da smo kao potomci ljuđi i junaka u svemu vidjeli i čojsko i
sojsko, a naročito u lakiranim bubašvabama…
Taj lakirani milet nosili smo na svojim ramenima i uznosuli ih do najvažnijih
funkcija i najprostranijih kabineta…
Žohari, uistinu, nijesu bili krivi koliko oni koji su te štetočine proglašavali
za dobročinitelje…
Tako je nastala lakirana era odurnih buba koje će polako, ali sistematski,
zauzeti sve važne adrese i napuniti ih svojim svaštočinjskim nakotom…
A kada se nakoti i prekoti, igra je završena…
I evo lakiranih povorki u svečanom defileu na svim našim uparađenim sokacima…
Evo ih pod barjacima kojima su odavno zaklonili Sunce…
Eno ih u pogrebnim sprovodima kojima svečano proslavljaju život…
Kada uskoro sastružu lak i pokažu se u gadnoj očiglednosti, ništa neće biti
gadno…
Jer neće imati nikoga ko će biti zgađen…
