Avelj i Kain se susretoše posle Aveljeve smrti. Hodahu pustinjom i prepoznaše se iz daljine, jer obojica behu vrlo visoki. Braća sedoše na zemlju, založiše vatru i obedovaše.
Ćutahu kako čine umorni ljudi na izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvezda koja još ne beše dobila ime. Pri svetlosti plamena Kain primeti na Aveljevom čelu beleg od kamena, ispusti hleb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zločin.
Avelj odgovori:
– Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne sećam se više; opet smo ovde zajedno, kao nekada.
– Sada znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znači oprostiti. I ja ću pokušati da zaboravim.
Avelj reče sporo:
– Tako je. Dok traje griža savesti, traje i krivica.
Horhe Luis Borhes
