U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići, tvrdio je Bunuel, napadajući svet buržoazije humorom i gađenjem. Temeljeći svoju filmsku poetiku na apsurdu i kontradikciji, Bunuel nam svojim specifičnim humorom i nadrealnom notom prikazuje portret banalne, isprazne, dekadentne i monotono-repetitivne svakodnevnice buržoaskog društvenog krema, svu njegovu promašenost i apsurdnost.
Louis Bunuel prikazuje licemerje, prazninu, posesivnost svih vrsta, pervertiranost i amoralnost sveta. Napokon, Bunuel kao Španac ne može zapostaviti ni pitanje vere. U zemlji u kojoj sveštenstvo ima veoma važnu ulogu, po Bunuelovu mišljenju negativnu, neizbežno je pokazati stajalište o tome. Bunjuel je izrazito antiklerikalan, ali tek retko polemiše s verom kao takvom. On ne podnosi praksu Božijih pastira. Prema njemu ona zna biti u saglasju s nazadnim silama. Bunuel je ateista, no to se u njegovim delima najviše ogleda kao nemoć traženja Boga i bilo kojeg uporišta. Nehrišćansko u njegovim filmovima predstavlja nedostatak nade i utehe, no s njima se u Španiji i previše manipulisalo.
Budući da odbijam prihvatiti da postoji božanski tvorac čije mi delo ostaje tajanstvenije od tajne, ostaje mi da živim u izvesnoj tami. Izbarao sam svoje mesto: ono je u tajni– kaže Bunuel. Bunuel se razočarao u levičarskim političkim programima, a sumnjičav je bio i prema nauci jer ona želi sve objasniti, i umesto njenih pravila on se odlučuje za slučajnost. Uzroci slučaja su tajanstveni, slučaj oslobađa mašta, a mašta je, smatra, prva čovekova prednost. Kao i gotovo svaka avangarda koja se opire fabuli kao proizvodu preživele građanske umetnosti, i Bunuel najpre zazire od fabuliranja, od filma s pričom, dok kasnije, u igranim filmovima, izbegava lančanu radnju, a ponekad i realističko motivisanje. Kako bilo taj najveći filmski nadrealista jedan je od najžešćih kritičara savremenog građanskog društva te jedan od tvoraca erotskog filma.
Slučajnost je gospodar svih stvari. Nužnost dolazi tek potom. Nužnost nema čistotu slučajnosti. To što mi je od svih mojih filmova Fantom slobode posebno drag, možda je i zbog toga što se bavi ovom nemogućom temom. U zakonima nužnosti koji nam omogućavaju da živimo zajedno, ne treba, međutim, videti fundamentalnu, primarnu nužnost. Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umiremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, slučajnog susreta jednog spermatozoida i jajne ćelije, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti i bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg ni jedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao samo za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Neki sanjaju o svemiru koji je beskonačan, drugi ga vide kao konačnog u prostoru i vremenu. Ja sebe vidim između ove dve tajne, jer ni u jednu od njih ne možemo prodreti. S jedne strane, slika beskonačnog univerzuma je nepojmljiva. S druge strane, predstava o konačnom univerzumu koji jednog dana više neće postojati gura me u ništavilo o kojem se ne može misliti, i to me u isto vreme i očarava i plaši. Idem od jednog do drugog. Ne znam kuda ću. Zamislimo da slučajnost ne postoji i da čitava istorija sveta, koja je najedno postala logična i predvidiva, može da se sažme u nekoliko matematičkih formula. U tom slučaju bilo bi neophodno verovati u Boga, pretpostaviti neminovno aktivno postojanje velikog časovničara, vrhovnog bića koje sve uređuje. Međutim, zar nije taj svemoćni Bog mogao iz hira stvoriti svet prepušten slučajnosti? Nije, odgovaraju filozofi. Slučajnost ne može biti božija tvorevina jer je ona negacija Boga. Ova dva pojma isključuju jedan drugog.
Stvarao je filmove provokativnog sadržaja, ali bez zapadanja u grotesknu ironiju. Dokazao je da moć filma leži u propitivanju društva, njegovog ponašanja i konvencija. Umesto da ponude rešenje za političke probleme, njegovi filmovi u dijagnostičkom i simptomatičnom smislu pokazuju načine na koje su arbitrarni oblici moći sadržani unutar društva. U Bunuelovim filmovima politička realnost sastoji se od sna i jedino se kroz jači uvid u san može postići jasnija predstava o tome šta njegovi filmovi otkrivaju o političkoj ideologiji. Gledati Bunuela ne znači pronaći rešenje za dileme, već to znači potvrditi simptome koji postoje u problematičnim, ideološkim fantazijama sveta.
The Phantom of Liberty nije preterano koherentan film, on se većinskim delom sastoji od nekolicine prilično slabo povezanih epizoda koje za cilj imaju da kroz jednu zaista kvalitetnu metaforu oslikaju na satiričan način grupu ljudi koji nisu ni svesni koliko su njihova shvatanja slobode, kao i ostala uverenja zaista plitka i lažna. Film se faktički bavi shvatanjima termina slobode ljudi sa različitim kulturološkim, religijskim i estetskim pozadinama. Vrlo brzo se uviđa da je reditelj prvenstveno želeo da oslika jedan društveni eksperiment, zasnovan na različitim individuama izvučenim iz sopstvenih komfornih zona.
Film je zaista pun apsurdnih, bizarnih i urnebesnih incidenata koji savršeno oslikavaju prirodu likova koje reditelj prezentuje iz jednog neljudskog ugla, ističući jasno šta je to što prezire kod ove površne i suštinski prazne grupe ljudi. Narativ filma je u potpunosti zbunjujući (zbunjuelovski), ali i to je naravno sa ciljem ismevanja tradicionalnog načina izlaganja priče u filmovima. Bunuel po mnogo čemu ide u krajnosti, hiperboliše, i vešto pogađa svoje mete. Jedna od takvih poenti, vezana za buržoaziju, odnosila se na konvencije, i neprirodnost pojedinih od njih.
Visoko društvo u toalet za stolomlegendarnoj apsurdnoj sceni potrebu za hranom tretira kao nepristojnost, dok je izbacivanje obrađenog materijala(izmeta) sasvim prihvatljivo izvoditi pred drugima. Izjednačujući fiziološke potrebe, i menjajući pravila konvencije, Bunuel time ismeva precenjeni bonton i konvenciju uopšte, a s njom i one koji je preozbiljno shvataju. Čini se takođe da buržoazija nije jedina stvar koja se Bunuelu ne sviđa u društvu. Bunuel je vrlo opširan u svojoj priči, i dodiruje njome brojne segmente društvenog života, kritikujući svaki. Pri tom, apsurdnost svega toga u momentima prima čak i duhovite tonove, ali glavni motiv je jasno iscrtano nezadovoljstvo. Fantom je kritika, ponekad pojedinačna, ali u suštini opšta. Negde između konvencija, pravila ponašanja i birokratskih rituala nestaje i sloboda.
Fantom slobode mi je, u svakom slučaju, jedan od najdražih filmova. Mislim da se zanimljivo razvija, volim ljubavnu scenu između tetke i nećaka u spavaćoj sobi u krčmi, volim kada traže devojčicu koja se navodno izgubila, a zapravo je tu, volim kada ona dvojica šefova policije odu na groblje, volim kraj filma u zoološkom vrtu, onaj uporni pogled noja koji kao da ima veštačke trepavice.
Film Fantom slobode govori o fantomskoj prirodi slobode, kako političke i društvene, tako i stvaralačke slobode umetnika. Kombinujući na zabavan način ironiju i nadrealizam Bunuel na sebi svojstven način ismeva buržoaziju. Patetična etika i lažni moral vladara sveta suptilnom metaforom oslikani su na urnebesno satiričan i uvrnut način. Film tumači shvatanje termina sloboda od strane ljudi različitih kulturoloških i religioznih tradicija i pozadina. Film obiluje nizovima apsurdnih i bizarnih incidenata – površnost i praznina ljudi dati su na lucidno bunjuelovski, satiričan način.U ovom, na momente genijalnom, na momente potpuno bizarnom ostvarenju, Bunuel napada potpuno iskrivljenu društvenu percepciju religije i slobode, poigravajući se sa tematikom politike, religije i seksa.
Obožavam san, kaže Bunuel, čak i onda kada su moji snovi more, što je najčešći slučaj, i ta luda ljubav prema snu, oslobođena svakog pokušaja da se objasni, jedna je od dubokih sklonosti koji su me približili nadrealizmu.
Fantom slobode nalik je ređanju scena iz nečijeg sna. Priče se smenjuju, naizgled nepovezane, poput snolikih fragmenata – neprijatni čovek sa igrališta detetu daje fotke(na njima je nešto potpuno neočekivano). Medicinska sestra provodi noć u motelu gde upoznaje veoma čudne monahe, podložne porocima poput alkohola i kocke. Motel je na neki način metafora sveta koji nas okružuje, prepun naizgled običnih ljudi koji se u trenucima intime pretvaraju u ekscentrike i bizarne pojave poput sadista i mazohista, incestualnih osoba, perverznjaka svih mogućih vrsta i stilova ispoljavanja želja prikrivenih i potisnutih stegama i maskama civilizacije i licemerne uglađenosti.
Ređaju se nizovi nadrealnih scena, unutar kojih se vrata soba koriste kao zavese na pozornici koje se iznova i iznova spuštaju i dižu uvodeći zbunjuelizovanog gledaoca u fluktuirajući apsurdni niz neočekivanih situacija i likova. Snajperista neočekivano biva slavljen kao heroj nakon što puca na prolaznike sa vrha novog nebodera. Uplakani roditelji traže od policije da pronađe njihovu nestalu devojčicu iako je ona sve vreme pored njih, a grupa formalno obučenih ljudi sedi oko stola za ručavanje na wc školjkama.
Bunuel, otac filmskog nadrealizma, napada potpuno iskrivljenu društvenu percepciju religije i slobode, napada srž licemernog sistema gde svi neizmerno lažu i foliraju se, loše glumeći vlastite umišljene životne uloge i iskonstruisane ego tripove o sopstvenoj neponovljivosti i veličini, poigravajući se sa tematikom politike, religije i seksa, kultnim tabu temama u koje niko ne zadire praveći ih na taj način lažnim svetinjama. Bunuel ponire smelo i lucidno u milenijumske virove ljudskih laži i licemerja, ne štedeći nikoga i ništa. Apsurdni i nadrealni humor njegovo su sečivo koje secira svo ludilo sveta koji nestaje u sopstvenim suludim igrarijama i podlostima, perfidnim blasfemičnim i okoštalim gadostima i glupostima, konformizmu bez sadržaja, formalizmu bez ljudskosti i časti.
Verovati ili neverovati – dođe mu na isto. Da mi neko, ovog časa, dokaže svetlo prisustvo Boga, to apsolutno ništa ne bi promenilo u mom ponašanju. Ne mogu da poverujem da me Bog neprestano gleda, da se bavi mojim zdravljem, mojim željama i greškama. Ne mogu da poverujem, a ne mogu ni da prihvatim, da može da me kazni za večna vremena. Šta sam ja za njega? Ništa, senka napravljena od blata. Moj boravak na ovom svetu je toliko kratak da za sobom ne ostavlja traga. Ja sam običan smrtnik, ne značim ništa ni u prostoru ni u vremenu. Bog se ne bavi nama. Ako postoji, to je kao i da ne postoji. Ovakva razmišljanja sam davno formulisao kao: Ja sam ateista zahvaljujući Bogu. Suluda je potreba da sve razumemo, a time i umanjimo, uprosečimo. Kada bi smo bili u stanju da svoju sudbinu prepustimo slučajnostima i bespogovorno prihvatimo tajnu svog života, mogli bismo se približiti nekakvoj sreći, postali bismo nevini. Mašta je naša najveća privilegija. Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.
Nauka je čovekov neprijatelj, podilazi njegovim porivima da postane svemoćan, a to vodi našem uništenju. Trube Apokalipse od pre neku godinu odjekuju pred našim vratima, a mi smo zapušili uši. Novu Apokalipsu donose nam, baš kao i onu staru, četiri jahača u galopu: prenaseljenost, nauka, tehnologija i širenje informacija. Na izmaku života, dok čekam svoj ropac, često razmišljam kako da se poslednji put našalim. Pozvaću svoje stare prijatelje, ubeđene ateiste: kao što sam i sam. Ucveljeni, zauzeće svoja mesta oko mog kreveta. Stići će sveštenik koga sam ja pozvao. Na veliko zgražavanje prijatelja, ja ću se ispovediti, moliti za opraštaj svih grehova i primiti poslednju pričest. Okrenuću se na bok i umreti.
Sam i star, jedino mogu da zamislim haos ili katastrofu. I jedno i drugo mi se čini neizbežnim. Svestan sam da je starcima bilo toplije u daleko vreme njihove mladosti. Znam, isto tako, da je pred kraj svakog milenijuma uobičajeno da se najavljuje smak sveta. Međutim, čini mi se da ceo ovaj vek vodi nesreći. Sile uništenja i raspadanja preplavile su naš vek. Ljudski duh nije učinio nikakav napredak ka svetlosti. Možda je čak i nazadovao. Nemoć, teror i morbidnost nas okružuju. Odakle će izrasti blago dobrote i inteligencije koja bi mogla jednog dana da nas spasu? I slučajnost mi čak deluje nemoćno.
by Dragan Uzelac, surrealistic writer
