Dođe mi da te zovnem i da ti kažem:
– Budi tu i slušaj…
A ti bi rekla:
– Evo me, šta da slušam?
A ja bih rekao:
– Slušaj kako moje sporo pero pijucka mastilo…
A ti bi se ovlaš začudila.
A ja bih nastavio:
– Čuješ li kako je žedno?
A ti bi se upinjala da čuješ.
A ja bih još rekao:
– Zar stvarno ne čuješ kako srkuće?
A ti bi se onda pretvorila u uho, pa bi rekla:
– Sad ga čujem.
Onda bi otišla, vratila se svom poslu.
A ja bih nastavio da pišem.
I kad napišem nešto kao – srce, ili – nebo,
opet bih strašno poželio da te pitam:
– Čuješ li kako kuca?
Ili:
– Čuješ li kako pjeva?
A ti bi rekla:
– Ništa te ne čujem…
I ja bih shvatio da sam pretjerao.
I da treba da izađem iz sobice i pogledam u nebo…
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač Povelja Kraljevo
