Imam problem sa tim.
Mnogo sam drvenast.
Teško se to mijenja.
Vjerovatno, genetika.
Mislim, nijesam baš neki kavaljer.
Kad, recimo, probaš novu haljinicu
i kad se kao grom iz vedra neba pojaviš ispred mene,
pa kad još iznebuha pitaš: Kako mi stoji?
A još se popneš na štiklice, a oko ti nekako kresne,
pa se onako njihneš kao lađica…
A haljina, haljinica, haljetak…
Što se na leđima kopča i istakne ti bokove i pridigne grudi…
I mora da se malo popritegne.
I mora kosa da se zadigne ne bi li se zakopčala.
I još mora nešto da se kaže.
A napolju gugutka, unutra nekako sparno.
I promrsim: Dobro.
A pomislim: Vau!
I nikada ne kažem šta mislim.
A sve se nadam da ti znaš šta mislim.
Jer, ja sam ti otvorena knjiga…
Kad odeš u tijesnoj haljinici, jedva čekam da se vratiš.
U gluvo doba noći postavljam ti zasjedu.
Razbojničku, kidišuću.
Ne stigneš, ptičice, ni perce da skineš.
Ni da procvrkućeš.
A napolju cvrčci raspalili.
I ćuk tuli li tuli.
Jedva do bojišta doteturamo…
Eto kako ti stoji!
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač: Povelja, Kraljevo
