Ponekad tako krckam ti orahe.
Obično uoči rođendana i raznih prazničnih
i neprazničnih prigoda.
Uglavnom su lako lomljivi, ali zadese me
i sitni mrki koštunjavci.
Stežem krckalicu snagom svom, propisno se namučim.
Teško je razbiti te tvrde lobanjice.
Kad krcnu pod naponom, ljuske se razlete.
Pokunjim se, valjda ne vidiš.
Mada, imaš oči na leđima.
Čudo si ti.
Pomučim se oko najtvrđeg koštunjavog zlotvora
i objavim kapitulaciju.
– Ne može – kažem i odlažem krckalicu.
Ti se okrećeš, prilaziš, uzimaš onaj najtvrđi.
Pa ga, avaj, zubima skrcaš i pobjednički odstupiš.
Smanjim se na stoličici kao miš.
Kažem vam – čudo!
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač – Povelja, Kraljevo
