Šumski proplanci / Marija Sambrano ; prevela sa španskog Aleksandra Mančić Milić
U čitavom njenom delu, veoma kompleksne tematike, koje se može posmatrati i kao jedna celina, Marija Sambrano razmišlja o španskom životu i istoriji, sa antiracionalističkog stanovišta istražuje pitanja o životu i pokušava da dokuči odnose između osobe i stvarnosti – koja je po njoj uvek tajanstvena i neodređena, čak i kada izgleda bliska i pristupačna – kao i da približi i spoji filozofiju i poeziju.
Marija Sambrano se kao mislilac posvetila naporu da dokuči odnose između pojedinca i stvarnosti – koja je po njoj uvek tajanstvena i nedokučiva, čak i kada izgleda bliska i pristupačna – kroz spoj filozofije i poezije. Ona sama je zapisala da je „čovek i božansko“ naslov koji možda najbolje odgovara njenom celokupnom delu. Odnos čoveka prema božanskom, prema korenu svetosti u njemu i izvan njega, prema biću koje želi da izbije na svetlost, da se pokaže viđenju, jeste konstanta u njenom delu. Bilo da je u pitanju fenomenologija božanskog, ličnosti ili sna, uvek je reč o otkrivanju „onoga što se pojavljuje“, fenomena koji svojim pojavljivanjem čini da ljudsko biće bude ono što jeste. To je potraga od suštinske važnosti, potraga za svetom, neuhvatljivom suštinom ljudskog koja se, međutim, pokazuje kao mnogostruka, i koju autorka istražuje pod vidovima „bogova“, „vremena“ ili „istorije“.
Marija Zabrano – Proplanak u šumi
Proplanak u šumi je
centar
u koji nije uvek moguće ući…
To je drugo carstvo
koje
duša nastanjuje
i čuva.
Jer izgleda da
ništavilo i praznina
(ili ništavilo ili praznina)
moraju
uvek da budu prisutni, makar latentno, u ljudskom životu.
I da
ga ništavilo ili praznina ne bi proždrali,
čovek mora da ih
stvori u samome sebi…
Centar je i srce jer je to
jedino
što se od našega bića oglašava.
I jedino preko
njega
privilegovana stvorenja koja ga imaju
čuju sami
sebe.
Samo udaljene zvezvde, čiste,
dok god se opiru
kolonizaciji
daju realnu sliku bića identičnog svom
životu;
naivnog, kao da je tek tako stvoreno,
a da nije
moralo da se rodi…
Ponekad, u zavisnosti od
okolnosti,
srce ogluvi i zanemi…
Ostavlja tada mesta
umnim radnjama
da delaju tako bez ičije pomoći,
prepuštene
sebi samima…
1977.
