Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea / Moris Žoli ; preveo s francuskog Frano Cetinić

Dva protagonista ovih Dijaloga– Makijaveli i Monteskje – dva velika predstavnika suprotstavljenih političkih pogleda – despotizma i liberalizma – razmatraju praktične implikacije primene svoga znanja u modernoj epohi.

Moris Žoli ili žrtva apokrifnog Evanđelja

Dvojica  protagonista ovih Dijaloga – Makijaveli i Monteskje – dva velika predstavnika suprotstavljenih politiĉkih svetonazora – despotizma i liberalizma – razmatraju praktiĉne implikacije primene svoga nauka u modernoj epohi. Za Monteskjea, rodonaĉelnika politiĉkog liberalizma, teoretika trodelne podele vlastitog zakonodavca naroda, kako je ostao zapamćen u istoriji politiĉkih ideja Evrope – despotizam je u modernim vremenima ne samo nemoralan, jer je to uvek i bio, nego i neostvariv. Politiĉka svest građana, industrijski polet i kompleksnost modernih politiĉkih institucija, ĉine svaku tiraniju ne samo zastarelom, nego i neefikasnom. Makijaveli, koga potomstvo pamti po Vladaru, ne i po njegovom celokupnom praktiĉnom i teorijskom delu, brani suprotno stajalište: despotizam je spojiv s modernim vremenima. Narod je nesposoban upravljati sam sobom, potrebna mu je stoga ĉvrsta ruka koja će ga voditi. Prepušten sam sebi, on je sposoban tek za slepo nasilje i anarhiju.

            Politika je nespojiva s moralom, reći će Makijaveli na samom poĉetku Dijaloga i tako dati osnovni ton celoj raspravi. Razlozi koji Monteskjea nagone na zakljuĉak kako je despotizam neprimeren modemom vremenu upravo su oni isti koje Makijaveli podastire u obranu modernosti despotizma. Nikada despotizam nije imao tako moćna sredstva na raspolaganju kao danas (nalazimo se, nemojmo zaboraviti, u sedamdesetim godinama prošloga veka!): industrijski poredak, razvitak sredstava informisanja, urbanizam, tehnološki napredak, ĉak i razvitak pravnog i parlamentarnog sistema, sve to pomaže uspostavljanju despotizma. Potrebno je samo da savremeni Vladar svome narodu pruži privide demokratije, da se u svojoj žudnji za apsolutnom vlašću poziva na narodnu volju, na narodni interes, na jednakost i druge velike steĉevine politiĉkog života Evrope.

      Režimu ĉije kockice – kao u nekakvoj puzzle-tiraniji – Makijaveli slaže pred zapanjenim Monteskjeom, prva je i jedina briga uzurpacija i konfiskacija vlasti. Tehnike uzurpacije i konfiskacije, te sredstva vladanja i opstanka razlikuju se od epohe do epohe, od zemlje do zemlje. Ograđujući se od surovih postupaka i otvorenosti orijentalnog despotizma, moderni se despotizam služi liberalistiĉkom frazeologijom, oslanja se na narodni suverenitet, slobodu štampe, socijalizam…
To su, ukratko, glavne ideje knjige koja je, kad se pojavila u Briselu 1865, bez imena autora, doniela Morisu Žoliju, siromašnom i nepoznatom pariškom advokatu, osudu od petnaest meseci zatvora.
      Otkrivena će biti kasnije – u povodu najvećeg falsifikata veka, knjige Protokoli sionskih mudraca, izrađene na temelju manipulisanja izvornikom. Žolijeva bi knjiga verovatno bila prepuštenu zaboravu da jedan njen primerak nije došao do ruku anonimnog tvorca Protokola, tog “tajnog plana” o svetskoj dominaciji koji su tobože skovali ĉelnici Svetskog izraelskog saveza, na njihovom kongresu u Bazelu 1897. godine. Po svom nastanku, Protokoli se mogu usporediti s tri druga slavna falsifikata – s protuisusovaĉkim spisom Monita Secreta (nastalim 1612, a koji je napisao poljski isusovac, godinu dana ranije izbaĉen iz Reda, J. Javrovski), s Testamentom Petra Velikog (1812 – ĉije autorstvo istraživaĉi pripisuju poljskom generalu M. Sokolnickom) i s Memorandumom generala Tanake (iz 1927, a koji je, po svemu sudeći, nastao u “sovjetskoj školi falsifikata”). Između ta ĉetiri apokrifna evanđelja zavere izdvajaju se Protokoli, jer će poslužiti kao opravdanje pogroma u caristiĉkoj Rusiji i uništenja miliona Židova od strane nacista u dvanaestogodišnjem razdoblju Trećega Rajha.
     Objavljeni najpre na ruskom (1905), Protokoli su ubrzo bili prevedeni na mnoge svetske jezike i rašireni u najvećem broju zemalja. Godine 1921, zahvaljujući spletu okolnosti, otkrivena je prevara. Dopisnik Tajmsa iz Carigrada, Filip Grejvs, ustanovio je sliĉnost ruskog dokumenta, koji su objavili Nilus i Butmi, s tekstom Dijaloga u paklu…, Između Protokola sionskih mudraca i pamfleta pariškog advokata  protiv režima Napoleonovog rođaka . Među svojim poznanicima, Grejvs je imao i jednog ruskog emigranta koji je od bivšeg agenta Ohrane – takođe emigranta u Carigradu – otkupio ĉitavu hrpu knjiga. Među njima i jednu manju na francuskom, bez naslovne stranice, ali kojoj je na ukoriĉenoj poleđini pisalo samo Žoli. Ruski je emigrant svoje otkriće izneo Grejvsu i ovaj je lako, nakon istraživanja u British Museumu, našao primerak istog izdanja. Protokoli – ta Knjiga kraljeva i budala, kako bi rekao Danilo Kiš – poslužili su se Žolijevom kritikom bonapartistiĉkog cezarizma (Napoleon III) i trajno vezali ime i delo ovoga francuskog pamfletista – u najboljem znaĉenju tog izraza – uz mraĉno delo policijskog determinizma, svetske židovsko-masonske zavere, itd.             Izvornik, ta prodorna kritika režima Napoleona III, jedna je, od najboljih politiĉkih antiutopija – osamdeset godina pre Orvela – i lako je u njoj prepoznati anticipirajuću kritiku totalitarizama dvadesetog veka: fašizma, nacional-socijalizma i komunizma. “To delom možda objašnjava zašto je grubi falsifikat, Protokoli, proziran i nevešto sklopljen plagijat, mogao steći svetski uspeh i stvoriti zaraznu psihozu u brojnim i razliĉitim zemljama” – kaže Anri Rolan u jednoj od najboljih knjiga posvećenih tim modernim politiĉkim strahovladama i njihovoj propagandi, u Apokalipsi našega doba, koja će se pojaviti na samom poĉetku Drugog svetskoga rata, 23. septembra 1939. i biti zaplenjena i uništena od strane nacista po njihovom ulasku u Francusku.
         Rolan drži Žolijevo delo “zacelo najboljim priruĉnikom koji je ikada napisan za ličnu upotrebu  modernim diktatorima ili onima koji sanjaju da to postanu”! (Ni Lenjin, ni Staljin, ni Musolini, ni Hitler nisu, piše Rolan, ĉitali Žolijevo delo, ali metode koje stoje na raspolaganju diktaturama u našem vremenu nisu neiscrpne i nisu se bitno promenile, a sva ĉetvorica su postupali kao da su doslovce sledili pouke “paklenog” Makijavelija (Napoleona III) iz Žolijevaog dela.
      Boris Suvarin (Kijev, 1895. Pariz, 1984), i sam žrtva “dirljive saradnje nacistiĉke i sovjetske tajne policije (Gestapoa i Gepeua) u Francuskoj 1940-41”, iznosi gotovo istu ocenu, ali ĉetiri godine ranije. U delu Staljin – kratki pregled boljševizma (Plon, Pariz, 1935) Suvarin mešu prvima, ako ne i prvi, spominje Žolijevu knjigu u kontekstu tumaĉenja ovo-vekovnih totalitarizama i Staljinovog nagonskog ponašanja:
     “Staljin, nesumnjivo, nije ĉitao Makijavelija, još manje Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea, anonimnu knjigu jednog republikanskog prognanika pod Drugim carstvom, Morisa Žolija, objavljenu u progonstvu. Ali, on je nagonski sledio liniju ponašanja što je povuĉena u tom ironiĉnom priruĉniku podlosti i dvoliĉnosti, preporuke koje se rezimiraju u ovih nekoliko gotovo doslovnih redaka: odvojiti moral i politiku, svakom pravu supstituisati silu i lukavstvo, paralizovati individualni duh, obmanjivati narod prividima, dopustiti slobodu jedino pod prisilom terora, ugađati nacionalnim predrasudama, ostaviti zemlju u neznanju o onom što se zbiva u svetu, i prestolnicu o događajima u unutrašnjosti, pretvoriti instrumente mišljenja u instrumente vlasti, bez ikakve griže savesti vršiti egzekucije bez suđenja i administrativna progonstva, zahtevati stalnu apologiju za svoja dela, sam pouĉavati istoriju  svoje vladavine, imati policiju koja služi kao teme svoga režima, okružiti se vernicima putem šarenih laža, razviti kult uzurpatora u neku vrstu religije, postati neophodan stvarajući prazninu oko sebe, umekšati javnost do te mere da padne u apatiju, svuda obeležiti svoje ime kao što kap vode buši granit, iskoristiti lakoću kojom ljudi postaju doušnici, na društvo gledati sa strane njegovih poroka, govoriti što je najmanje moguće, reći suprotno od onog što se misli, doterati dotle da se izmeni i sam smisao reĉi…”
          Ovim ocenama treba dodati i onu koju je izneo Norman Kon, jedan od najistaknutijih autoriteta u pitanjima “postanka” Protokola sionskih mudraca, koji u knjizi Warrant for Genocide46 (1966) piše:
       “Žolijev pamflet jeste – u biti i u svakom pogledu – izvrsno i oštroumno delo, neumoljive logike i ĉudesne kompozicije”.

             Život Morisa Žolija podudara se s jednim od najburnijih razdoblja u politiĉkom i duhovnom, privrednom i društvenom razvitku Francuske – od Restauracije (1815-30) preko Julske revolucije i Julske monarhije (1830-48), Revolucije 1848, do razvitka parlamentarizma, socijalizma (pod uticajem sensimonizma, furijeizma i prudonizma) i republikanizma, sve to kroz stalnu borbu dve struje na francuskoj desnici: legitimista i orleanista. To je ujedno vreme kad pretežno poljoprivredna i ruralna Francuska postaje industrijskom i kolonijalnom silom. Žolijeva zrelost odgovara razdoblju što ga na poĉetku obeležava uvođenje opšteg prava glasa (mart 1848), a na koncu dolazak na vlast republikanca Žila Ferija (između oktobra 1877. i januara 1879). To je vreme nestabilne Druge Republike (1848-51) s izborom Luja-Napoleona Bonaparte za predsednika republike, sa 75% glasova, 10. prosinca 1848, zatim drţavnog udara, 2. decembra 1851 (“To je kreten kojega ćemo mi voditi” – rekao je povodom izbora Luja-Napoleona za predsednika Adolf Tjer, predsednik Stranke Poretka). To je vreme velikog uspeha na plebiscitu koji je Napoleon III organizovao 21. i 22. decembra 1851, odmah po uspešnom državnom prevratu i koji će u njegovim oĉima, u oĉima tog “kretena”, opravdati represiju s kojom će se oboriti na republikansku opoziciju. Sledi Drugo Carstvo (1852-1870) koje iz autoritarne prve faze prelazi u parlamentarnu i liberalnu fazu, nakon ĉega dolazi do strašnog vojnog poraza u ratu s Pruskom (1870 – 71), osnivanja Komune (18. marta – 28. maja 1871) i do uspostavljanja Republike vojvoda (1870 -1879).

       Uz polet industrije, bankarstva i urbanizacije (hausmanizacija Pariza i gradnja velikih bulevara kako bi se zauvek spreĉila izgradnja barikada, tih fortifikacija buntovnoga pariškoga puka) dolazi do duhovnog previranja, smenjivanja faza ultramontanizma, na tragu proglašenja dogme o bezgrešnom zaĉeću 1854, dogme o nepogrešivosti pape – na I vatikanskom koncilu 1870 – ali i antiklerikalima, ateizma i pozitivizma (O. Kont), te odlaska Viktora Igoa u dugotrajno izgnanstvo.To je vreme dva velika procesa – 1857. godine – protiv Cveća zla Šarla Bodlera i Madam Bovari Gistava Flobera, i pomaljanja, uz službenu eklektiĉku umetnost, književne avangarde i impresionizma, istinske likovne revolucije iz Salona odbijenih (1863).To je vreme “imperijalnih fešta”, Ofenbahovih opereta, Svetskih izložbi 1855. i 1867, vreme krinolina i ekipaža, hipodroma i kvadrila, kurtizana (Hortenzije Šnajder i Nane), vreme kad “grande monde” odlazi s bala na bal, na promenade u Tijerije, letne provode u Dovil, Bijaric, Viši, jeseni provedenih u ladanjskim kućama u Kompienju, vreme užitaka u ozraĉju razuzdanosti. Tradicionalna aristokracija pomalo, i s pravom, zazire od te bonapartistiĉke zbrke u kojoj moral blista svojim odvažnim uzmicanjem i gde se parveniji pokazuju u sveĉanim loţžama. Vreme je to i pobedniĉke buržoazije, ali i osnivanja Prve internacionale, te ostvarenja prava na štrajk (1864).
         Moriš Žoli – pisac Dijaloga u paklu između Makijavelija i Monteskjea – rođen je 22. septembra 1829) u gradu Lon-I-Sonije i kršten (da se zna!) u crkvi Sen-Dezire 17. decembra  iste godine. Potiĉe iz dobrostojeće građanske porodice. Njegov deda je bio državni blagajnik na Korzici, nakon što je bio na  funkciji glavnog sekretara  Ministarstva mornarice u Napulju. Žolijev otac, državni savetnik za Juru pod Lujom-Filipom, uzeo je za ženu italijanku Florentinu Korbara. Nestašan mladić, Moriš Žoli je pobegao iz pet razliĉitih gimnazija. Konaĉno stiže u Pariz radi završetka školovanja. Zaposlio se kao špediter u državnom ministarstvu gde je proveo sedam godina. Ali, njegova primanja nisu dovoljna za plaćanje troškova diplome prava, te je za vreme raspusta radio i kao nadzornik u Višoj trgovaĉkoj školi. Godine 1859. upisuje se u parišku Advokatsku  komoru. Na savet prijatelja i zemljaka (a kasnije i politiĉkog protivnika, među mnoštvom drugih) Žila Grevija, budućeg prvog predsednika III Republike (1879) objavljuje Ilustrovani porotni sud, seriju portreta najglasovitijih pariških advokata, neke i veoma zajedljive. Sabrani u jednu knjigu, biće štampani pod naslovom Pariška advokatska komora, političke i književne studije.
        Žoli je posedovao smrtonosnu dozu politiĉke strasti koja će ga na kraju i uništiti. Pokušao je na početku  napasti Carstvo u maloj brošuri od 32 stranice pod naslovom Cezar, u kojoj je Napoleon III opisan u veoma oštrim i prepoznatljivim izrazima. Zatim je u Briselu, anonimno, objavio svoje najpoznatije delo Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea. Krijumĉari su prenosili primerke knjige u Francusku ispod sena u taljigama, ali je policija – koja među tim svetom uvek ima svoje “poslovne” pipke – brzo ušla u trag. Pedesetak istodobno izvršenih premetaĉina omogućilo je zaplenu većeg dela tiraža kao i identifikaciju autora tog “subverzivnog” pamfleta. Moris Žoli je uhapšen i utamniĉen u zatvoru Sent-Pelaži, gde boravi ukupno dve godine: šest meseci istražnog pritvora, tri meseca ĉekanja (nakon izricanja presude, u aprilu  1865) odgovora na molbu za pomilovanjem, i petnaest meseci zatvora. U zatvoru Sent-Pelaži Žoli upoznaje, između ostalih, i Šarla Longea i Ogista Vermorela, buduće prvake Komune (prvi blankistiĉke, drugi prudonovske filijacije). Oslobođen u maju 1867, vrlo brzo primećuje da u oĉima imućne buržoazije staž u zatvoru, makar i zbog kritike Carstva, nije najbolja preporuka za advokatsku karijeru. “O, Fortuno! Nezahvalna Fortuno, koja nagrađuješ samo ulizice!” To njegovo gorko zapažanje doći će do izražaja u novom, isto tako anonimno objavljenom, delu Istraživanja o umeću osvajanja uspeha, koje je objavljeno 1868. S ironijom prouĉava i predstavlja kao pravila ponašanja razliĉite
postupke koje ljudi preduzimaju da bi uspeli u politici, poslovima (biznisu, reklo bi se danas), u novinstvu ili književnosti. Knjiga se danas ĉita s istim uživanjem kao i kad je objavljena i uvelike objašnjava zašto je Moriš Žoli, uprkos neospornom talentu, stekao suviše veliki broj neprijatelja,  da bi sam mogao biti  uspešan. Bio je jedan od mladih zanesenjaka koji je pod Carstvom sanjao o Republici, ali je – kao i njegov mlađi suavremenik Mopasan (koji će, kao i Žoli, objavljivati u dnevniku Le Galois) – mogao reći: “Kako je lepa bila Republika pod Carstvom!”
        Žoli je imao raskošan talenat za sticanje neprijatelja, ĉak i među istomišljenicima. Prema “pontifeksima”, korifejima razliĉitih struja i “škola” odbijao je ono divljenje koje su oni zahtevali od svojih pristaša. Nije bilo dovoljno da “velikani od pera, slavni advokati ” i drugi budu protiv Carstva pa da im, samim tim, Žoli prizna genijalnost. Tako je i o “velikom” Viktoru Igou (pod nadimkom Polastron) ostavio u Istraživanjima nezaboravan portret koji dobro ilustruje kakve je sve neprijatelje Žoli sticao na svom ţživotnome putu:
       “Veliki bi Polastron, da je ostao u svojoj domovini, platio danak starosti. Njegov instinkt, ako ne i njegov ponos, to mu je govorio… Njegove metafore i antiteze ne bi sliĉile ni na što drugo osim na zaglušnu buku, na riznice lažnih dragulja. Ali, Polastron je, iz grižnje savesti, odmaglio na drugu obalu, preko Lamanša, preko puta svoje domovine i tu  je izgradio kartonsko postolje. Nije se udostojio iskrcati, ali su se njegove knjige zato iskrcale umesto njega. Prometej u tristo hiljada  primeraka… evropsko se tržište otvara njegovim, u vrećama krijumĉarenim delima… Od jezika je napravio kuhinju u kojoj nailazimo na fiziku, hemiju, skolastiku, algebru, genezu, astrologiju, grĉki, latinski, i nijednu francusku reĉ. Ali, ove bezimene popare proizvode veliki utisak na publiku… Divljenje je toliko uobiĉajeno u njegovom sluĉaju da ga satiru pohvalama, da pukneš od smeha. Polastron, gord, nastavlja svoju karijeru. Umreće s uverenjem da je upoznao svekoliku ljudsku misao. Istina ne dopire do Polastrona, jer dopire li istina do kraljeva?” (Recherches sur…, Editions Allia, Paris, 1992, str. 234-35)

       Zatvorska je kazna donela Žoliju još i zaveru ćutanja, zabranu objavljivanja završenih rukopisa, između ostalih i ogleda o revolucijama u Francuskoj, jedne autobiografije, Le Nouvel Oberman, jedne petoĉinke, Les existences problmatiques… Uz financijsku pomoć poznatih advokata, Žila Favra, Aragoa… osnovao je pravni list Le Palais da bi “preneo polemiku na teren prava”. U međuvremenu, pokušao se kandidovati za zastupnika u rodnom departmanu Jura, ali je naišao na ravnodušnost, ako ne i na neprijateljstvo Grevija, te odustaje od kampanje.
       Posle pada Carstva – uslišenja njegovih žarkih molitvi – i proglašenja Republike, Žoli je veoma brzo razoĉaran. Hteo je da kao izaslanik vlade bude poslan u Juru radi organizovanja pokreta otpora. Ponovo je došao u sukob s “jurskom sfingom”, s Grevijem, a ĉelni ljudi nove vlade (Vlada od 4. septembra), Žil Feri i Leon Gambeta, ne ulIvaju mu poverenje. Žoli je u Carstvu video uzrok nesposobnosti tih “po jeftinoj ceni steĉenih slava”, koje je propast imperijalnoga režima dovela na ĉelo okupirane Francuske.
        “Jesam li se prevario? Porazi našega oružja, poraz Francuske pred Nemaĉkom, pokazali su najuverenijim rodoljubima da se zemlja, kad boluje od moralne gangrene koja traje već dvadeset godina ne može obnoviti u dva meseca. (Cit. prema Anri Rolan, op. cit. str. 295)

    Moris Žoli je u brojnoj “protokolarnoj” literaturi ĉesto predstavljen kao “jedan od vođa Komune” – što će ponavljati, nakon monsinjora Ernesta Žuena i njegovih uĉenika, još i Alfred Rozenberg i njegovi ovodobni potomci. U stvari, Žoli – zgažen mlitavošću velikog dela buržoazije pred slabošću vlade advokata koji su na brzinu hteli dati privid ljudi od akcije – jedino je za trajanja Komune dao dokaza svoga patriotizma.
     Žoli se poĉetkom oktobra 1870 – uz zvižduke publike, kako beleže svedoci – suprotstavio uvođenju Revolucionarne komune. “Znajte, Revolucionarna komuna se ne proglašava putem glasanja, ona se rađa sama, iz događaja, rađa se spontano, spram i protiv svega, kao Komuna 1792.”
       Ali, događaji se ubrzavaju: nastupa “strašna godina” (V. Igo) – od jula1870. do maja 1871 – i nemaĉke armije opkoljavaju Pariz. Nakon poraza kod Sedana, Parizom kolaju glasine o kapitulaciji u Mecu i izdaji zapovednika, generala Bazena. U Parizu je 31. oktobra  izbila pobuna. “Nema primirja! Živela Republika! Otpor sve do smrti!”
      Delovi Nacionalne garde pridružuju se pobunjenicima. Žolijeva uloga u tim događajima, daleko od uloge “jednog od šefova Komune”, sastoji se u tome što je bio ĉlan jednog od prvih izaslanstava manifestanata. U memoarima (Les souvenirs du 4. septembre, Paris, 1874), koje je objavio Žil Simon, jedan od prvaka Vlade od 4. septembra  ili Vlade Nacionalne odbrane, moţžemo proĉitati i sledeći odlomak u kom je opisana stvarna uloga koju je tog prvoga dana pobune – 31. oktobra 1870 – odigrao Moriš Žoli:

 “Dopustili smo izaslanstvima da se popnu do nas, jedno za drugim. Njihov govor, ponajpre ljubazan i dobrohotan, postupno je zadobivao sve naglašenije zapovedniĉki ton. Oko jedan i po poslepodne, reĉeno mi je da je gospodin Moris Žoli u sveĉanoj sali, s jednim izaslanstvom… Otišli smo tamo. Moris Žoli je poĉeo govoriti o Buržeu, koji je bio napušten, tvrdio je, zahvaljujući izdaji. Budući da je u tom trenutku u salu ušao Žil Fevr, Moris Žoli se okrenuo  njemu i oštrim reĉima mu spoĉitnuo zbog njegovih planova o primirju, planova koji su u njegovim mislima znaĉili kapitulaciju. ’Vi niste izdajnici, znam to’, rekao je, dok je masa oko njega vikala: ’Jesu, jesu!’ ’Ne, vi niste izdajnici, ali ste nedorasli situaciji. S vašim taktikama dobijanja na vremenu, vi gubite sve. Narod vas ne smenjuje (brojni glasovi: ‘Smenjujemo! Da! Hoćemo komunu!’), ali zahteva ukljuĉenje odvažnih pojedinaca u vladu’“
(Žil Simon, op. cit. str. 324-25).

       Na suđenju pred Ratnim većem, 9. marta 1871 – Žoli je oslobožen svake optužbe, a osvajanje Gradske većnice -jedinu epizodu u kojoj je viđen i u kojoj je učestvovao- objašnjava na sudu kao posledicu kapitulacije u Mecu. Za razliku od osude na zatvorsku kaznu 1865, sada su Žoliju otvorena vrata pariških redakcija, pa tako i stupci dnevnika La Liberte, u kojem objavljuje ĉlanke od kojih su neki i danas od velikog interesa, oni, na primer, od 6. i 15. novembra 1872. o odnosu Francuske spram nemaĉkog i talijanskog ujedinjenja, u kojima dokazuje kobnu vanjskopolitiĉku grešku koju je poĉinio Napoleon III kad je “u bici kod Sadove omogućio poraz Austrije” – ili onaj od 29. oktobra iste godine, s reĉitim i toliko savremenim naslovom koji nas podseća na ovodobnu diplomaciju uzmicanja “bez granica” – Humanitarne demokracije.
          U autobiografiji koju je napisao – po nalogu istražnoga suca – za vreme tog drugog, kratkotrajnog pritvora, Žoli izjavljuje da odbacuje “jasno, otvoreno, i bez okolišanja, komunizam, ali da se smatra “reformatorskim revolucionarom”, jer je Francuskoj “potrebno najmanje 50 godina kontinuiranog napora da bi se preobrazila”.
        Samo ĉetiri meseca nakon što je napisao ove retke, kapitulacija samog Pariza izazvala je 18. marta novu, još veću pobunu. Ovoga je puta proglašena Komuna ĉiji su se šefovi, koristeći narodno nezadovoljstvo, uputili u krvavu pustolovinu. Još dok se Komuna nije pretvorila u neuspio pokušaja društvene revolucije, poĉetkom aprila, nailazimo ponovo na trag Morisa Žolija. Ĉlanovi gradske komisije Prvog pariškog arondismana podneli su ostavku. Imenovana je, u oĉekivanju novih izbora, sedmoĉlana privremena komisija. Jedan od njenih ĉlanova bio je i Moris Žoli. Na izborima, verovatno, Žoli nije pobedio, jer za građanskoga rata koji sledi nema nikakovih tragova o njegovoj politiĉkoj aktivnosti. Jedno je sigurno, vlada u Versaju – koja nije praštala nikome, pa ni zbog najmanjeg učestvovanja u Komuni – nije pokrenula nikakav proces protiv “jednog od šefova Komune”, Žolija.
         Mir koji je usledio, nakon primirja u maju1871. i “krvave nedelje ” – od 21. do 28. maja – kad su versajske trupe u krvi ugušile Komunu (20.000 ubijenih, 40.000 uhapšenih i 7.500 komunara deportovanih na Novu Kaledoniju) za Žolija je bilo dvojakio muĉenj. Ne samo što je video domovinu poniženu i teritorijalno osakaćenu -gubitak Alzasa, dela Lorene s Mecom – već su i oni ĉiju je “grandilokventnu inerciju” osuđivao, preuzeli vodeću reĉ u zemlji. Posle nekoliko godina represije, polako se dižu republikanci i poĉetkom oktobra 1877. Francuska je u predizbornoj groznici. To je prilika koju Žoli neće propustiti. Izbori za novo konstituisanje raspuštenog parlamenta su zakazani za 14. oktobra. Gambeta i njegovi ulažu mnoge napore da dobiju ne samo većinu sedišta, već i da smiene novog predsednika republike, maršala Mak-Maana, koji je izabran nakon smrti A. Tjera. Kao protukandidata predlažu Žila Grevija – bivšeg predsednika Nacionalne skupštine i Žolijeva staroga znanca, ĉoveka koji mu je “stalno ometao politiĉku karijeru”, i koji mu je “nanio svako zlo koje jedan ĉovek može uĉiniti drugome, ne ubijajući ga”. Grevi se predstavio upravo u pariškome arondismanu u kojem je živio Žoli. U proglasu koji je razljutio celi “oportunistiĉki medij ” i Gambetin klan, Žoli je maestralno portretirao Grevija:

“Bez reĉi punih 18 godina imperijalnog režima, Grevi je izašao iz svog dubokog mira tek 1868. samo zato da bi se prihvatio kandidature u Juri i poloţžio zakletvu na vernost Carstvu… Dolazi 4. septembar. On žuri da pobegne iz Pariza i da se, pre dolaska Prusa, skloni u Juru. Doĉim je video da se javno mnenje okreće od vlade i da se izjašnjava protiv rata do istrebljenja, vidimo ga u Bordou u redovima svojih deklariranih dojuĉerašnjih neprijatelja…Tjer nam je obećao konzervativnu republiku u osnovi, parlamentarnu republiku u formi. Nije nam obećao diktaturu ĉiji bi nominalni šef bio Grevi, a stvarni Gambeta. Mi ne želimo tu komediju koja bi mogla postati krvavom dramom.”

   Žoli je izazvao veliku pomutnju i bes u redovima oportunista (bilo je to vreme kad se barem još imalo hrabrosti nazvati se pravim imenom). Sva velika štampa toga vremena – Le Temps, Le Dix-neuv me s cle, La Republique Francaise – otvaraju paljbu na Žolija – uz kojeg staje jedino Le Figaro, glasilo “svodništva i jezuitizma”, reći će oportunisti s Gambetine palube.
     Žoli ovaj put trijumfuje. Gambetin manevar protiv Mak-Maana je propao, a sam Žoli pokreće sudski proces protiv deset vodećih francuskih dnevnika i brani sam sebe. Njegova je odbrana, kao i govori branitelja tuženih, objavljena u Briselu 1878. pod naslovom: Afera oko nezavisnog komiteta: Gospodin Moris Žoli, autor “Dijaloga u paklu…”, protiv oportunističke štampe; tužba protiv deset dnevnika zbog odbijanja objavljivanja odgovora na uvrede i laži; zanimljivi detalji o gospodi Greviju, Gambeti i drugima.
       Bila je to manje vlastita obrana, a više optužnica protiv Gambete i njegovih prijatelja.
“Nisam se bojao Carstva koje je vama stavilo brnjicu na usta dok je bilo na snazi, i sada ste mi smešni kad ga oponašate u onome što je u njemu bilo najgore.“
    U jednom trenutku sudac je htieo oduzeti reĉ Žoliju. Usledio je oštar odgovor: “Gospodine predsedniĉe, već petnaest godina sam advokat  u veoma teškim uslovima, i uveren sam da znam granicu svoga prava te da je nisam prekoraĉio. Pod Carstvom sam bio proganjan zbog podsticanja na mržnju i prezira prema vladi, zbog uvreda nanetih osobi Cara, ali Cezarovi suci su mi dopustili da govorim. Tražim od sudaca Republike da mi daju istu slobodu koju sam uživao pod Carstvom.”
      Žoli je dobio svoj proces, ali taj njegov prvi životni uspeh, barem pred oĉima javnosti, nije mogao nadoknaditi sve one udarce sudbine, siromaštvo i prezir koji je morao trpiti celoga života. Samo nekoliko meseci kasnije, 17. jula 1878. godine, kućepaziteljica na adresi 5, Quai Voltaire, gde živi Žoli, zabrinuta zbog toga što ga već dva dana nije videla, obavestila je obližnji komesarijat. Provalivši u stan, policija je našla autora Dijaloga u paklu… u fotelji, nagnute glave, spuštenih ruku, dok se revolver nalazio na podu izmđu nogu. Pred njim, na radnome stolu, pored pisama majci, sestri, bratu, prijatelju i dva ĉlana advokatske  komore, otvorena knjiga: Gladni (Les Affams) koju je objavio dve godine ranije.
       Siromašan, oslabljen, iscrpljen bolešću, Žoli je skratio sebi muke i napustio borbu.  Njegovi porazi samo su još više naglasili “eksplozije” njegove naglosti. “Zaslužio je bolju” sudbinu. Bio je više od dobrog pisca: imao je izuzetno tanani predosećaj onih sila koje će, razularivši se posle njegove smrti, izazvati politiĉke kataklizme našega veka” – kaže N. Kon. Možda su u njegovu uhu odzvanjale tih zadnjih trenutaka pred samoubistvo reĉi Klerija, advokata “oportunistiĉke štampe”: “Neumoljivi poraz ga je pratio stopimice, kao kazna za njegovu gordost”. Ali, odgovor je može biti već sadrţžan u knjizi koja je, otvorena, stajala na njegovom radnom stolu: “Stalni neuspeh vodi u klonulost duha i potištenost; nastupa trenutak kad ĉovek nije sposoban ni za šta, kad sposobnosti zataje, kad se volja povlaĉi. Pa ipak, treba živeti, a život je problem koji, na duži rok, vodi ili
u zloĉin ili u samoubistvo”. Ili u revoluciju, dometnuo bi Žoli iz ogleda o revolucijama. Jer, “dok oĉaj tera nepismena ĉoveka da krade ili ubija, obrazovani se sveti društvu na još strašniji naĉin: pravi revolucije”.
      Takav je bio život autora Dijaloga koji će inspirisati falsifikatore  iz carstvujušĉe ruske tajne policije Ohrane -te preteĉe Čeke i ostale konspirativne rodbine – pri sastavljanju, bolje reći krpljenju Protokola. U kojoj je meri plagijat besraman vidi se golim okom, uspoređivanjem teksta Žolijevog dela s tekstom Protokola. I Anri Rolan (1939) i Norman Kon (1966) i drugi (vidi dvotomni zbornik Les Protocoles des Sages de Sion, ured. Pierre-Andr Taguieff, Berg International Editeurs, Pariš, 1992) utvrdili su da se više od dve trećine teksta Protokola zasniva na unakaženom Žolijevom originalu , da u 9 poglavlja posuđenice predstavljaju više od polovine, pokadšto i tri ĉetvrtine sadržaja, te da je u VII protokolu tekst u celosti prenesen iz Dijaloga u paklu… Ne treba dakako ni naglašavati da bezimeni autori Protokola koriste iskljuĉivo onaj deo Žolijeve knjige u kojem reĉ ima Makijaveli. Koriste, dakle, neki svoj Monolog u paklu… Koliko je proziran plagijat možemo videti i po ovom detalju: Žoli u VI dijalogu navodi biblijski tekst, ali u latinskom prevodu -Per me reges regnant (Po meni kraljevi kraljuju – Mudre izreke, 8, 15) što sastavljaĉ Protokola ostavlja neizmenjenim, kako je i u Žolijevu izvorniku. Neobiĉno za tekst koji je pripisan starešinama Svetskog izraelskog saveza i koji bi, govoreći hebrejski po “protokolarnoj” hipotezi, trebali  koristiti i hebrejski izvornik – bi Melachim vimlachou (Vid. Taguieff, op. cit., II, str. 34).
            Grejvsovo otkriće plagijata bila je samo nova prilika da se pokaže nepokolebljiva vera u autentiĉnost Protokola, uprkos svakoj istini! Trebalo je objasniti nepobitne sliĉnosti između dva teksta. Pristaše “autentiĉnosti” – koje ništa na ovom, ali oĉito ni na Žolijevu onom, svetu ne može pokolebati, poĉeli su se sklanjati sve neverovatnijim i sve luckastijim objašnjenjima.
       Jedan od prvih bio je Ernest Žuen, agilni propagator Protokola u Francuskoj, koji je Žoliju pripisao ĉlanstvo u masoneriji, ĉak “revolucionarnoj i anti-klerikalnoj” masoneriji, i okrenuo celi problem na glavu- Žoli je plagirao Protokole! Ova strogo pogrešna hipoteza naišla je na veliki odjek s one strane Rajne, gde je sve to zaĉinjeno još “otkrićem” da je Moris Žoli pseudonim jednog Židova (Moiz Žoel)!
               Alfred Rozenberg će u Die Protokolle der Weisen von Zion und die jüdische Weltpolitik (1923) napisati sledeće: “Mnogo se puta – ali bez uspeha – pokušalo pokazati da su Protokoli lažni. Tako je bilo i s tvrdnjom koja je došla iz pariškoga geta po kojoj su ruski antisemiti plagirali Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea koji je Žoli objavio 1871. Ali, pokazalo se da je taj Žoli bio Hebrej (Moiz Žoel) i da je bio jedan od šefova Komune”. Niti je Žoli bio Židov (dostatno je bilo zaviriti u knjige krštenih), niti su Dijalozi bili objavljeni 1871, niti je Žoli bio jedan od šefova Komune, niti… Ali, uzmimo da je ideolog III Rajha u pravu: Žoli je bio Židov, mason, revolucionar, antiklerik…, ali priroda njegove knjige ostaje ista. To je kritika “makijavelistiĉke” vladavine Napoleona III, od njegova stupanja na vlast (1848), pa do neslavnog pada na tragu poraza u ratu s Pruskom (1870) i izgnanstva u Engleskoj, gde i umire 1873.
Pariški sud koji je 25. aprila 1865. osudio Žolija, nije se u tom pogledu varao kao kamerad A. Rozenberg:

   “Uzimajući u obzir da u razgovoru između Makijavelija i Monteskjea autor, poĉinje tako što suprotstavlja politiĉka naĉela iznesena u spisima ove dvojice slavnih ljudi, da nastoji izgraditi opštu tezu po kojoj se taj grozni despotizam što ga Makijaveli izlaže u svom Vladaru nametnuo, putem lukavstva i kažnjivih postupaka, modernim društvima… da ovo delo nije apstraktna i spekulativna kritika niti politiĉka rasprava dobronamerna ĉoveka;  da autor imputira francuskoj vladi da je uz pomoć sramnih postupaka, zaobilaznim putevima i perfidnim kombinacijama, iskvarila javni duh, karakter nacije i obiĉaje… Na kraju, što je, kako sam autor to kaže na pretposlednjoj stranici svoje knjige, uspostavila “taj sklop ĉudovišnih stvari pred kojima duh uzmiĉe kao prestravljen, to delo koje je samo pakao mogao ostvariti”; zbog svega toga,  Moris Žoli, poĉinivši delikt podsticanja na mržnju i prezir prema vladi, osuđuje se na petnaest meseci zatvora, tri stotine franaka globe i na konfiskaciju svih primeraka Dijaloga u paklu” (Rolan, op. cit., str. 282).

     Teoretičari Žolijeve uloge u svetsko-planetarnoj-židovsko-komunarsko-masonskoj zaveri i branitelji “autentiĉnosti” Protokola prelaze ćutke preko jedne bitne ĉinjenice – a to je Epilog, koji je Žoli poĉeo objavljivati uoĉi plebiscita od 8. maja 1870. godine, u dnevniku Le Galois, kao dodatak Dijalozima. Prvi od sedam dijaloga iz Epiloga pojavio se 30. aprila pod naslovom “Makijavelijev arsenal “. Istoga dana, u Parizu se proĉulo da je otkrivena zavera protiv cara, dok  je policija optužila Internacionalu da je umešana u nju. Le Galois odbija dalje objavljivati Epilog uz sledeće objašnjenje:
“…Usled glasina koje kolaju o politiĉkom komplotu i atentatu na Napoleona III, prisiljeni smo zauzeti krajnje odmeren i rezervisan stav te smo odluĉili prekinuti objavljivanje Dijaloga u paklu.”

     Žoli je tužio sudu Le Galois zbog neobjavljivanja šest preostalih dijaloga iz Epiloga – spor koji će Žoli dobiti tek po padu Carstva. Ali, manje obazriv i manje rezervisan, dnevnik La Cloche objavljuje preostale dijaloge u brojevima od 2. do 10. maja. Anri Rolan tim povodom piše: “Žoli je bio od onih bića na kojima je sudbina iskalila svoj bes. Raĉunao je objaviti novo izdanje svojih Dijaloga u paklu, prošireno Epilogom. Nisu prošla ni ĉetiri meseca, a Carstvo je oboreno, Francuska okupirana, i proglašena je nova Republika. Epilozi su ostali zaboravljeni u kolekcijama dnevnika Le Galois i La Cloche, a da nikome nije palo na pamet da ih ponovo proĉita, ĉak ni autoru Protokola!” (Epilozi su prvi put štampani, zajedno s Dijalozima, tek 1992. godine, u Parizu, izd. Allia.)

     Ĉitaoci Dijaloga u paklu, koji ima bar osnovna znanja o bitnim događajima francuske istorije druge polovine XIX veka, lako će u Žolijevom tekstu prepoznati aluzije na konkretne događaje i politiĉke osobe za vladavine Napoleona III, a ne nikakav predložak “židovsko-masonske zavere”. Na tragu državnoga prevrata, novi je režim pristupio ustavnoj reformi i u pozivu narodu (2. decembra 1851) sadržane su sve osnovne crte politike princa-predsednika Luja-Napoleona: prenos izvršne vlasti, u trajanju od deset godina, na nositelja najviše vlasti, izbor zakonodavnog tela na općštim tajnim izborima, osnivanje drugog doma “sastavljen od svih slavnih imena u zemlji, ponderirajuće vlasti, čuvara temeljnog pakta i svih javnih sloboda”. Plebiscit koji je organizovan 22. decembra daje princu-predsedniku “ovlasti neophodne za donošenje ustava”. Tu smo u samom izvorištu bonapartistiĉkog uređenja, tog “demokratskog cezarizma” u kojem vođa i narod razgovaraju direktno, preko glava svih posrednika i predstavniĉkih ustanova, koji je Žoli tako dobro analizirao.
Ustavom što ga je Luj-Napoleon objavio 15. januara 1852. uspostavlja se režim dovoljno autoritaran da njegovo pretvaranje u carstvo ne negira ustavne odredbe; posebnim senatus consultumom (od novembra1852) uvodi se carski naslov za Luja-Napoleona, koji se tada proglašava Napoleonom III. Drugim plebiscitom, organiziovanim tog simboličnog dana: 2. decembra (!) 1852, golemom većinom glasova narod daje podršku Restauraciji. Ustavne proene idu u smeru najvećeg mogućeg jaĉanja izvršne vlasti. (Suveren ima potpuni nadzor nad diplomacijom, državnim aparatom i zakonima, u njegovim je rukama zakonodavna inicijativa, osniva Državno veće čije članove imenuje sam. Ministri su odgovorni samo njemu, a ne Zakonodavnom telu. Politiĉki život u Francuskoj sveden je tako na sliku koju crta sam Žoli (svi kurzivi koje smo naveli u ovom odlomku, kao i dalje, samo su termini koje koristi  Žoli u Dijalozima). Političke su slobode suspendovane, a novi režim krajnje brižljivo i na surov naĉin koristi “represivni arsenal” iz prethodnih režima. Odmah po izvršenju državnog prevrata pristupa se masovnim deportacijama – u Alžir ili Gvajanu – na temelju obične administrativne odluke, osoba za koje se sumnja da pripadaju tajnim društvima ili su pretnja javnome redu; sloboda okupljanja je suspendovana, klubovi raspušteni, političke formacije raspršene, politički sastanci zabranjeni ili pod strogim policijskim nadzorom. Zakonom o štampi ova se društvena delatnost pretvara u ĉisto policijsku nadležnost. Svaki direktor dnevnog lista mora dobiti prethodno odobrenje i uplatiti veliku kauciju (15 do 50 hiljada franaka) kao i pravo na žig – u iznosu od 6 centima po štampanom primerku. I to nije sve: štampa je izložena dvema posebnim vrstama sankcija:
– kazne: jedna kazna povlači za sobom udaljavanje s funkcije glavnog urednika u trajanju od dve godine; dve kazne u manje od dve godine povlače za sobom zatvaranje novina.
– upozorenja: od strane prefekta ili ministarstva unutarnjih poslova: dva upozorenja znače suspenziju lista u trajanju od dva meseca, tri upozorenja povlače za sobom gašenje lista.
      Izborni je život pod stalnim i direktnim policijskim nadzorom. Uvodi se praksa (cirkularom od 11. februara 1852) službenih ili vladinih kandidatura – odnosi se na kandidate koji jedini imaju pravo koristiti budžetska sredstva za finansiranje vlastite kampanje, plaćene plakate i pomoć od strane gradskih ili opštinskih vlasti.
       Sama careva liĉnost je veoma zagonetna, voli vlast radi vlasti, ne mari za politiĉka naĉela, nije preterano ni inteligentan ni obrazovan, te zazire od ljudi od duha. Ali, istodobno, zanima se za tehniĉki i privredni napredak, i iskreno želi pomoći ubogima (kao bivši karbonaro, Napoleon III je napisao jedan ogled o iskorenjivanju siromaštva!) i rado uzima savete od predstavnika različitih škola mišljenja. “Ko ste vi, g. predsedniĉe?” – piše 1849. Pjer Žozef Prudon iz pariškog zatvora Sent-Pelaži – “Recite jeste li muško, žensko; hermafrodit, zver ili riba?“‘ Otud “mixtum compositum” njegove politike, mešavina razliĉitih sastojaka u promenjivim odnosima: volja da se dopadne ultramontanistima, napor da privuĉe k sebi ugledne orleaniste i sensimonovska briga za industrijskom organizacijom i privrednim razvitkom. Njegov prefekt za okrug Sena (od 1853. do 1870), barun Hausman, koristi takvu opštu klimu i nameće plan velikih urbanističkih radova u Parizu (uz isto toliko eksproprijacija terena) i otvaraju se prostrani bulevari i avenije duž kojih se grade raskošne stambene zgrade za buržujske klase. Siromašni gradski slojevi odlaze u predgrađa u kojima se za njih grade naselja s nižom stanarinom. Itd.
       Ovo nije bio sažetak Žolijevih Dijaloga, već prikaz osnovnih crta režima Napoleona III nabaĉen za ovu priliku na temelju udžbenika za studente savremene  istorije  Uverziteta Pariz I (Sorbona): La France du XIX sicle (Hachette, Paris, 1995) autora Pjera Albertinija i Histoire de France (Hachette, Paris, 1995) Danijela Rivijera. Svaka sliĉnost s Žolijevim Dijalozima uopšte nije sluĉajna!
      U najnovijem hrvatskom izdanju Protokola (Croatia-projekt, Zagreb, 1996) izvesni  doktor Franjo Letić – u svojstvu  izdavača a i pisca predgovora – na nekoliko stranica nanizao je ogrlicu blistavih gluposti, što su inaĉe tipiĉne za takvu vrstu protokolarnih doktora. Osvrnućemo se samo na one delove tog “bespuća zlosilja” (F. Tuđman dixit!) u kojima ovaj klonirani hrvatski Rozenbergović izvoljeva govoriti o Žoliju.
     Tako u Reči  izdavača (str. 6.) stoji: “Nilus je imao dobre veze sa sliĉnim pokretima u Francuskoj, a kako se kasnije otkrilo i sa Morisom Jolijem, autorom kompilacije nazvane ‘Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea…’, koja se kasnije utvrdila kao jedan od ‘izvora’ ‘Protokola'”.
       Ako ostavimo ovu ĉarobnu igru navodnika, prekrštenje Žolija u Jolija (!), pripisanu mu kompilaciju (pa, ko tu i koga pljaĉka?), anonimna otkrića i utvrđivanja – naš hrvatski doktor dužan je objasniti kako je to Nilus imao dobre veze sa Žolijem kad je ruski  izdavač Protokola imao nepunih petnaest (!) godina kada se Žoli ubio. U svom, pak, predgovoru – pod naslovom Politička tehnika Zavere, na str. 22 – nailazimo na sledeći “biser”:

      “Peto, kasnije komparativne analize su pokazale da su ‘Protokoli’, između ostalog, opširni izvodi iz knjige Morisa Jolija (opet Joli!): ‘Dialogue in Hell between Machiavelly and Monteskje, or Makijaveli’s Policy in the 19th Century by a Contemporary’ objavljene u Bruxellesu 1864. godine (dakle, 33 godine pre održavanja Židovskog kongresa u Baselu), uperene protiv Napoleona III (neka vrsta satire). Knjiga je zaplenjena na belgijsko-francuskoj granici, a njeno rasparĉavanje u Francuskoj trajno zabranjeno od francuske policije. Zbog te je knjige Joli osuđen na 15 godina zatvora. Joli je inaĉe bio osnivaĉ đavolskih loža i drugih okultnih društava i bio je povezan s utemeljiteljem cionizma austrijskim novinarom Theodorom Herzlom (13, str. 132).”

Pod rednim brojem 13 -u Spisku literature – nalazimo: “Zamoisky, Lolli: Behind the facade of the Masonic Temple, Progress Publishers, Moscow, 1989.”!
      Naš doktor se vratio, dakle, u Moskvu, na mesto zloĉina – ali ne u carstvujušĉu Moskvu, već onu u znaku perestrojke. I tamo je u toj knjizi štampanoj na engleskom otkrio da je Žoli pisao svoju knjigu na engleskom(!), da je osuđen na petnaest godina(!) zatvora – kao da je Žoli bio u Gulagu – a ne na petnaest meseci, da je bio osnivaĉ đavolskih loža i povezan s utemeljiteljem cionizma, austrijskim novinarom Teodorom Herclom. Kao što naš doktor ne zna ko je Žoli – šta znaĉi naslov njegovog dela navoditi na engleskom jeziku!?! – isto tako ne zna ni osnovne podatke iz života T. Hercla.
        U svakoj enciklopediji – izbacimo Hebraicu kao “nepouzdanu” – naići ćemo na podatak da je Hercl rođen 2. maja 1860. u Budimpešti, i da je umro 3. jula 1904. u Edlahu (Austrija), a da je s porodicom  napustio Budimpeštu i otputovao u Beĉ 1878. U Pariz je Hercl doputovao prvi put 1891. kao dopisnik vodećeg beĉkoga lista Noje Fraje Prese. Žoli je bio već punih trinaest godina lakše mrtav! Nakon što je novinar Tajmsa (istog onog koji je godinu dana ranije rastrubio o Protokolima) Grejvs otkrio plagijat Žolijeve knjige i nakon nepobitnih dokaza koje su u spomenutim delima izneli Anri Rolan i Norman Kon (dodajmo, i Danilo Kiš u Enciklopediji mrtvih, priĉa Knjiga kraljeva i budala u kojoj iza književnog postupka stoji stroga istoriografska analiza i dokumentarnost), ne preostaje nam ništa drugo nego ĉitav spor predati u ruke dobre književnosti.
        Anatol Frans u Otoku Pingvina – odlomak o “aferi s 80 hiljada bala sena” (Afera Drajfus) – opisuje tu “policijsku viziju” društva. Gretok, ministar Pingvinije, razgovara sa generalom Panterom o sudbenoj akciji protiv Židova Pirota (kapetan Drajfus), koji je optužen za veleizdaju, i pokušava ublažiti generalovu revnost i žarku želju da nagomila što više kompromitujućih dokaza. Pita ga da li među sakupljenim dokazima ima i nekih lažnih. Nakon što je Panter priznao da ima “nekih prilagođenih, nategnutih dokaza”, Gretok izgovara sledeću reĉenicu: “Ti su pravi. Jer, lažni dokazi vrede više od istinitih. Oni su stvoreni upravo radi parnice, po narudžbi i meri, te su, na kraju, kao takvi taĉni i valjani. Oni su poželjniji i zato što prenose duhove u idealni svet i okreću ih od stvarnosti koja na ovom svetu, žali boće, nije nikada bez priesa. Ipak, Panteru, ja bih još više voleo kad ne bismo uopšte imali dokaza”. Jer, ponavlja Gretok dalje: “Najbolji od svih dokaza jest onaj kad uopšte nemaš dokaza. To je jedini o kojem se ne raspravlja”.

Frano Cetinić

https://atorwithme.blogspot.com/2020/03/moris-zoli-ili-zrtva-apokrifnog-evanelja.html