Nato, praćke i prangije

Ma­li smo, baš ma­ju­šni i sla­bu­nja­vi, ri­ječ­ju – ni­ka­kvi, jad i bi­je­da…
Ali, to smo htje­li. Za­pra­vo, to su htje­li. Dru­go­vi i dru­ga­ri­ce, no­vo­na­rod i na­rod­no­sti.
Ni­je sra­mo­ta bi­ti ma­li, ali je za­stid­no bi­ti ma­nji od se­be sa­ma, ma­nji od naj­ma­njih. Uvi­jek i u sve­mu.
Ma­li su, ta­ko to bi­va i me­đu lju­di­ma i me­đu dr­ža­va­ma, uvi­jek uobra­že­ne ve­li­či­ne. Naj­ma­nji se naj­če­šće hva­le svo­jom ve­li­či­nom, a ve­li­ki naj­če­šće ću­te. Naj­ma­nji ima­ju po­tre­bu da bu­du ve­li­ki ili da bu­du ma­nji i od ma­ko­vog zr­na. Za­vi­si od si­tu­a­ci­je. U skla­du sa far­som na po­zor­ni­ci ovog na­o­pa­kog svi­je­ta i u za­vi­sno­sti od epi­zod­ne ulo­ge ko­ju su iz­mo­li­li. Na­rav­no, naj­ma­nji, uglav­nom, ima­ju epi­zod­ne ulo­ge ili, ka­ko bi se to lo­gič­ki za­klju­či­lo, sta­ti­ra­ju u ku­ku­ru­zu.
Ovih da­na sta­ti­sti u ku­ku­ru­zu že­le da bu­du fak­to­ri u me­đu­na­rod­noj po­li­ti­ci, a to im baš ne sto­ji. Ni­je im da­to od Ono­ga ko­ji u pri­vid­nom ha­o­su sve apo­te­kar­ski va­ga i ras­po­re­đu­je. Ta­ko to bi­va kad mu­va pad­ne na me­đe­da…
Cr­na Go­ri­ca uve­la sank­ci­je Ru­si­ji. Hm. Me­đu­na­rod­na po­zi­ci­ja dra­žaj­šeg Mon­te­ne­gra po­sta­la je vic. Cr­na Go­ri­ca je po­sta­la Pe­ri­ca iz vi­ca. Uvi­jek go­vo­ri što ne tre­ba, za­klju­ču­je na­o­pa­ko i za­smi­ja­va pri­sut­ne. Od­lič­no kre­i­ra­na dok­tri­na na­še spolj­ne po­li­ti­ke.
Cr­na Go­ri­ca je uve­la sank­ci­je ma­le­noj Ru­si­ji jer se na taj na­čin naj­bo­lje pre­po­ru­ču­je NA­TO-u. Opet vic. Ali sad Mon­te­ne­gro ne li­či na Pe­ri­cu. Vi­še li­či na Fa­tu – ra­do­daj­ku ko­ja se svi­ma pre­po­ru­ču­je, a ko­ju, avaj, ni­ko ne pri­mje­ću­je. I šta sad?! Ski­nu­la Fa­ta di­mi­je, a ne­ma đu­ve­gi­je. Te­ška si­tu­a­ci­ja, di­plo­mat­ska la­kr­di­ja, šah–mat. Nos oki­nu­ti…
Ta­man po do­broj Na­to-dok­tri­ni za­ra­ti­smo sa ma­le­nom Ru­si­jom, a ve­li­ki NA­TO nas ne­će. Ne­će nas NA­TO, ba­to! Gre­ška u pa­tu­lja­stim ko­ra­ci­ma.
Za­pra­vo, NA­TO nas ho­će, ali još ni­je vri­je­me. Bo­lje re­ći – još ni­je­su do­šla po­to­nja vre­me­na. A do­ći će. Sve ima svoj ki­la­vi po­če­tak i ras­ki­la­vlje­ni kraj.
I dok se ru­ska meč­ka če­ška po tu­ru sve pla­še­ći se no­vih mu­vljih na­sr­ta­ja NA­TO stra­te­zi opi­je­ni voj­nom sla­vom i ha­ši­šar­skim vi­zi­ja­ma, du­ma­ju. Du­ma trust ko­smič­kih mo­zgo­va. Tol­ku­je na ne­koj za­lju­lja­noj kr­sta­ri­ci na do­ne­be­snom ho­ri­zon­tu šta im je či­ni­ti sa me­di­te­ran­skom i brd­sko-pla­nin­skom su­per­si­lom, šta im je či­ni­ti sa mon­te­ne­grin­skom vla­dom i su­per­so­nič­nom ar­ma­dom.
Ako su­per­si­lu pri­me u su­per NA­TO sa­vez, ima­ju su­per – pro­blem! Te­ško je pri­mi­ti to­li­ku moć, sa ma ko­je stra­ne da se pri­kra­da. Moć vo­li da go­spo­da­ri, vo­li i da ca­ru­je i da kla­de va­lja, a đe­ti­ći vo­le funk­ci­je, ta­ko im je od ne­ba da­to. I od ne­ba i od hlje­ba. I od sko­ru­pa.
Uko­li­ko Cr­na Go­ri­ca po­sta­ne NA­TO si­la, on­da bi drug Mi­laš, čer­no­gor­ski pa­di­šah, mo­rao po­sta­ti NA­TO ge­ne­ral, ne­što kao ma­le­ni Ve­sli Klark, ako se još sje­ća­te onog po­kva­re­nog jen­ki­ja sa bi­znis tru­lim aspi­ra­ci­ja­ma. Haj­de sad, je­dan ge­ne­ral ma­nje – vi­še i ge­ne­ra­li su po­sta­li ćor­ci, ali šta sa su­ve­re­ni­te­tom i te­ri­to­ri­jal­nim in­te­gri­te­tom Mon­te­ne­gra? NA­TO, ba­to, ga­ran­tu­je ne­po­vre­di­vost gra­ni­ca svo­jih mi­lih čla­ni­ca, a gra­ni­ce na pr­če­vi­tom i raz­blud­nom Bal­ka­nu su od­vaj­ka­da zgod­ne za po­vre­đi­va­nje. To mu do­đe bje­lo­svjet­ska za­ba­va, a i okre­ne se po­ko­ji kr­va­vi do­la­r­čić.
Koc­kar­ska par­ti­ja još ni­je za­vr­še­na. Iz ja­ke po­dje­le uvi­jek se iz­ba­cu­ju sla­bi­je kar­te. Li­še. U tim ban­dit­skim po­dje­la­ma uvi­jek će­mo bi­ti si­tan broj i ni­šta vi­še. Jed­na li­ša, ma­nja ili vi­ša.
Ima NA­TO mi­lo­sni­ka i u sa­mom Mon­te­ne­gru ko­ji or­ga­zmič­no žu­de za no­vim gra­ni­ca­ma. Mo­žda zbog to­ga NA­TO, ba­to, že­li još ma­lo da pri­če­ka. Da se još jed­no di­je­lje­nje za­vr­ši i još jed­na gra­nič­na ra­šo­mo­ni­ja­da, pa on­da opet u no­va pla­ni­ra­nja. Pod će­be ili pod šlem, za­vi­si od sna­ge… kad su već ga­će spu­šte­ne, ko će ga zna­ti…
Sve bi bi­lo mno­go jed­no­stav­ni­je kad bi ovaj za­kri­vlje­ni svi­jet vo­di­li pra­vi lju­di. I svi­jet bi se is­pra­vio, po­stao bi bo­lje mje­sto za ži­vot i pri­klju­če­ni­ja.
No, šta će nam Ser­bi i Ru­si, ka­žu mon­te­ne­gro­si. No, šta će nam ti mon­te­ne­gro­si, ka­žu svi. Osim Ser­ba i Ru­sa.
A mo­gli su da ću­te na­ši vo­ždo­vi, na­ši na­će­fle­i­sa­ni kli­pa­ni ko­ji će kao i svi na­će­fle­i­sa­ni kli­pa­ni pr­vo uda­ri­ti na onog naj­bli­žeg da bi ti­me do­ka­za­li svo­ju ve­li­či­nu. Ma­li kli­pan se po­no­si, a ve­li­ki brat se sti­di što za ma­log bra­ta ima ve­li­kog kli­pa­na. Elem, mo­gli su da ne di­žu ru­ku ako su već u ma­ga­re­ćoj klu­pi. Ću­ti kad te ne pi­ta­ju! Ako ne ću­tiš, a ne znaš, po­sta­ješ ma­ga­rac. Ću­ti, mon­te­ne­grin­či­no, ve­ća od pa­pe! Ne apli­ci­raj pred za­tvo­re­nim vra­ti­ma, ma­gar­či­no! Ta­ko se od ge­o­graf­ske po­sta­je mo­ral­na mi­ni­ja­tu­ra. Avaj, po na­ma se ni­šta ne­će zva­ti osim mo­ral­nog pa­de­ni­ja!
Na kon­cu, kao i na po­čet­ku: ima­te dva pu­ta – da bu­de­te žr­tva bje­lo­svjet­skog ban­di­ti­zma i lo­po­vlu­ka i da pla­ti­te gla­vi­com-pra­vi­com za­la­ga­nje za pra­ved­ni­ji svi­jet ili da po­sta­ne­te ši­šnjar­ska sit­než. Je­di­no ne mo­že­te bi­ti ve­li­ki lo­pov. Ta mje­sta su po­o­dav­no za­u­ze­ta. Još u pra­ra­spo­dje­li me­đu ve­li­kim bil­me­zi­ma.
I ta­mo i ova­mo. Mi­slim kod nas. A mi­slim na njih. I na po­ne­kog od vas…