Natović

Kad već mo­ra na ić ne­ka vi­še ne bu­de Jo­va­no­vić, Ni­ko­lić, Pe­tro­vić, jer od­vi­še tuk­ne na bi­je­li lu­kac, na znoj­nu gu­nji­nu, na sla­ni­ni­cu i ra­ki­ji­cu, na Mo­ra­vi­cu i šaj­ka­ču, na mit i le­gen­du, na iz­mi­šlje­ne ska­ske i bu­da­li­sa­nja, na ćo­ra­vo car­stvo ne­be­sko, a i na Ru­si­ju, sta­ru du­šman­ku, ne­ka­ko otu­žno tuk­ne…
Ova­ko bi mo­gao da raz­mi­šlja ne­ka­kav pro­sječ­ni mon­te­ne­grin­ski NA­TO-ma­mlaz uz ruj­no vi­no i ma­sni me­ze­tluk, ne­gdje u ne­ka­kvom ko­ba­ja­gi funk­ci­o­ner­skom ka­bi­ne­ti­ću ko­ji vi­še li­či, ako će­mo pra­vo, ona­ko po srp­ski i an­ti­na­tov­ski, na usta­ja­li bor­del u ko­jem se i ne zna ko ko­ga i ko će ko­ga, ali se do­bra­no zna ko­me i zbog če­ga tre­ba pla­ti­ti u na­tu­ri ili ke­šu, sa­svim je sve­jed­no…
Da­kle, po­me­nu­ti NA­TO-ma­mlaz sve gla­de­ći svo­ju si­ne­kur­sku tr­bu­ši­nu u zno­ju obra­zi­ne svo­je na­da­lje raz­vi­ja te­o­ri­je u na­mje­ri da se jed­nom za­svag­da ra­je­tin­ska mar­va ubi­je­di u neo­p­hod­nost sve­op­šte pro­pa­sti ko­ja se dru­ga­či­je po mon­te­ne­grin­ski zo­ve- svi­je­tla i na­pred­na euro­a­tlant­ska bu­duć­nost. Ra­ja k’o ra­ja, kli­ma gla­vom i zvo­ni me­de­ni­ca­ma pra­te­ći ža­lo­sti­vim https://health-e-child.org/buy-modalert-online/ po­gle­dom svog otrom­bo­lje­nog i na zlo svi­klog NA­TO- pa­sti­ra. A NA­TO k’o NA­TO sa­mo ću­ti i gle­da, pot­pu­no si­gu­ran u po­zi­tiv­no is­ho­di­šte svo­jih na­mje­re­ni­ja una­pri­jed se ra­du­ju­ći na­mi­ca­nju još jed­ne ma­sne om­či­ce oko vra­ta slu­đe­nog bra­va u ob­lič­ju ne­ka­da po­no­si­tog i slo­bo­dar­skog na­ro­di­ća…
Sve­ti Sa­va, cmok­će pro­sječ­ni mon­te­ne­grin­ski NA­TO-ma­mlaz dok iz­bu­lje­ni ra­je­tin­ci slu­ša­ju upi­ru­ći svoj spla­či­na­sti po­gled u ša­re­na vra­ta dr­žav­nog utvr­đe­nja, ni­je ono­mad kao što Vla­si pri­ča­ju, do­šao ta­mo i ta­mo da mi­ri tu i tu bra­ću, već je po zloj na­mje­ri i go­rem na­mje­re­ni­ju, do­šao sa te i te go­re da ubje­đu­je tu i tu bra­ću da ne pri­stu­pe NA­TO ali­jan­si. To je, bo­lan, pra­va i je­di­na isti­na, ko­ju po­me­nu­ti Vla­si kri­ju kao ba­ba, ovaj, zmi­ja no­ge da se bo­lan Vla­si ne do­sje­te…Sve su kri­li i la­ga­li u svo­joj la­žlji­voj pro­šlo­sti ko­ju zo­vu ne­ka­kvom isto­ri­jom, pa i to sla­ga­še i osta­do­še ži­vi, ma­da, hva­la NA­TO-ali­jan­si, pri iz­di­sa­ju…
Ta­ko je, da­kle, na­da­lje bra­bo­nja pro­sječ­ni po­me­nu­ti mon­te­ne­grin­ski NA­TO-ma­mlaz, us­hi­ćen udi­vlje­njem si­ro­ti­nje ra­je ko­ja se po­kat­kad gic­ne od sop­stve­ne mu­ke, taj i taj ne­po­me­nik viagra to­bo­žnji Sve­ti­telj Sa­va, a za­pra­vo ju­ro­di­vac i zlo­kob­nik, od­go­vo­rio svoj slu­đe­ni na­rod od je­di­nog spa­se­nja i je­di­ne bu­duć­no­sti. Ka­ko ta­da, ta­ko i dan-da­nas, sva­ki je pro­kle­ti sve­to­sa­vac i an­ti­a­me­ri­ka­nac i an­ti­e­u­ro­pe­jac i, što se pod­ra­zu­mje­va u na­šem pod­ra­zu­mje­va­ju­ćem svi­je­tu- an­ti­na­to­vac. Elem, taj smu­še­ni sve­to­sav­ski na­kot ni­je ni­ka­kav na­rod, već an­ti­na­rod, ka­ko ih je i nji­hov an­ti­sve­ti­telj još po­o­dav­no na­u­čio. Pa ko ho­će da bu­de an­ti­na­rod ne­ka se upi­še u to mo­rav­sko slu­đe­no i smu­nje­no an­ti­čo­vje­čan­stvo….
Ko je lud, ne bu­di mu drug, pri­sma­če po­me­nu­ti pro­sječ­ni mon­te­ne­grin­ski NA­TO-ma­mlaz dok zgo­mi­la­na ra­ja i da­lje bu­lji u po­me­nu­ta ša­re­na vra­ta dr­žav­ne i jed­ne- je­di­ne utvr­de ko­ja je vje­ko­vi­ma već, ka­ko nas to kur­va isto­ri­ja uči, bi­la neo­svo­ji­va za sve pri­ja­te­lje, a ši­rom otvo­re­ne za sve ne­pri­ja­te­lje svo­je. Sve tom­pus pu­še­ći i iz le­de­nog de­be­log kri­sta­la www.yourcanadianmeds.com/product/phentermine/ ot­pi­ja­ju­ći, go­spo­din ma­mlaz pre­de kao pre­go­je­ni ma­čor su­šta­stve­nu isti­nu i is­pre­da pa­u­či­na­stu op­nu je­di­ne bu­duć­no­si na­še. Za­pa­lo ga je, da sman­dr­lja i smuć­ka sve ono što je bi­lo ne­ka­da bit­no i va­žno i on to pre­da­no i pri­lje­žno ota­lja­va zna­ju­ći da je sve ona­ko ka­ko ni­je i da ni­šta ni­je ka­ko bi tre­ba­lo da je­ste. Re­la­ti­vi­zi­ra­ju­ći ap­so­lut­no i mr­se­ći ne­do­mr­še­no, pro­sječ­ni NA­TO-ma­mlaz raz­vod­nja­va krv u ži­la­ma i ota­pa pr­sto­hvat so­li u gla­vi. Ta­ko to bi­va kad se ra­di po di­rek­ti­vi, re­ži kao za se­be, za­grc­nut sop­stve­nom pa­me­ću i oza­ren li­si­či­jim na­u­kom ko­ji se od pra­dav­nih vre­me­na sti­če i bru­si u pol­tron­skim in­sti­tu­ci­ja­ma mi­le nam i po­dat­ne dr­ža­vi­ce…
Bog je, ha­lu­ci­ni­ra po­me­nu­ti pro­sječ­ni mon­te­ne­grin­ski NA­TO-ma­mlaz, od­vajk­ada bio šta­ka za bo­ga­lje i ma­lo­um­ni­ke, a nje­go­ve to­bo­žnje slu­ge na ze­mlji su cr­ni vje­sni­ci na­o­pa­kog i pro­ma­še­nog ži­vo­ta. Vir­ne­mo li pre­ko ta­ra­be u raz­va­lje­no dvo­ri­šte ne­ka­da istog, a da­nas tu­đin­skog na­ro­da vi­dje­će­mo o če­mu to pri­čam i tol­ku­jem. Bje­ži­te, ka­že, NA­TO-ma­mlaz po­di­žu­ći svo­ju pri­je­te­ću NA­TO-kan­dži­cu, što da­lje od onih od ko­jih su i ona­ko svi pro­svje­će­ni i mo­der­ni na­ro­di i na­rod­no­sti odav­no ute­kli. Da im je če­sti­ti knez La­zo ko­jim slu­ča­jem pri­stu­pio NA­TO-ali­jan­si ne bi ga ono­mad ža­lo­sno skr­lja­li na neo­vi­snom Ko­so­vu, a i da­nas ih kr­lja­ju i lo­me svi ko­ji­ma je do kr­lja­nja i lo­mlje­nja ubo­gih sve­to­sa­va­ca, pa to i mi, sve­ča­no iz­ja­vlju­jem, da­nas i ov­dje či­ni­mo…
I ta­ko truć­ka­ju­ći i tom­pus pu­še­ći, od­bi­ja­ju­ći gu­ste di­mo­ve ka zblen­ta­noj ra­ji, po­me­nu­ti pro­sječ­ni mon­te­ne­grin­ski NA­TO-ma­mlaz do­vr­ši sje­deć­ki svo­ju dnev­nu pro­to­ko­lar­nu oba­ve­zu i ot­pu­sti na za­dat­ke svo­ju dnev­nu ra­ju ko­ja se po na­red­bi raz­mi­li i raz­o­ba­da uli­ca­ma i bir­ti­ja­ma mi­le nam ma­le­ne NA­TO-pre­sto­ni­ce ko­ja se ne­ka­da zva­la Jo­žin grad, a da­nas NA­TO-me­tro­po­li­ca…
Truć-truć, mljac-mljac, šuš-šuš, pro­la­ze u oma­mlju­ju­ćoj mi­li­ni agi­ta­tor­ski da­ni po­me­nu­tog go­spo­di­na ma­mla­za. Lan­sir­na NA­TO-ram­pa na obez­gla­vlje­nom Lov­će­nu je nje­gov dav­na­šnji san, jer on i sa­nja po di­rek­ti­vi, a ma­le­ne ljup­ke elek­tra­ne na Mo­ra­či ve­se­lo brek­ću pro­iz­vo­de­ći ki­lo­va­te za struj­ni udar ko­ji će kao op­šte­na­rod­ni elek­tro-šok ko­nač­no ur­ni­sa­ti ne­ka­da­nju po­stoj­bi­nu lju­đi i ju­na­ka što su sa­nja­li NA­TO i on­da ka­da ga ni­je bi­lo…