Ne okreći se, đetiću

Idi žur­no, ne mo­ra to bi­ti bje­ža­nje. Ne sti­di se po­tre­be da, da­le­ko od ove go­re gri­je­ha, sa­ču­vaš ono što imaš u se­bi. A ima­ćeš sve ma­nje, što vi­še bu­deš me­đu nji­ma. U nji­ma je ne­što što u te­bi ne smi­je bi­ti ako ho­ćeš da bu­deš ono što oni ni­je­su. Čo­vjek. Valj­da ta ri­ječ još uvi­jek bu­di čo­vje­ka u te­bi. Valj­da ta ri­ječ još uvi­jek zna­či, još uvi­jek bi­ti­še. Pro­su­ćeš sve li­je­pe ri­je­či ako ne na­pu­stiš ova bla­ti­šta, ove raz­va­li­ne, ova mre­sti­li­šta sti­da i sra­ma. Po­ne­si ovo ma­lo ne­u­ka­lja­ne lje­po­te i uži­vaj u njoj, pi­ri je kao va­tri­cu ta­mo gdje ne­će bi­ti ovih ko­ji bi sve uga­si­li po­što su sve uka­lja­li. Od­u­sta­ni od gli­ba, đe­ti­ću, jer si za­slu­žio da bu­deš či­sti­ji od onih ko­ji­ma je glib naj­dra­že ima­nje…
Ni­je to bi­jeg, ne­moj da bri­neš. I ako po­žu­riš, bo­jim se, oka­sni­ćeš. I ta žur­ba je po­bjed­nič­ki trk, a ne ku­kav­na bje­ža­ni­ja. Ne­ka ov­dje, u ovom ne­ka­da­njem ča­snom zbje­gu, osta­nu oni ko­ji su se zbje­ga od­re­kli, ko­ji su za­bo­ra­vi­li za­što su do­bje­ža­li, ko­ji se ne­će sje­ti­ti ni­ka­da vi­še ono­ga što ih je či­ni­lo va­žnim i bit­nim, ve­li­kim me­đu ma­lim, ma­lim ve­li­ka­ni­ma…
Sa­mo se za­tr­či u no­vi svi­jet, u no­vog se­be, jer bi ov­dje sva­ko is­tra­ja­va­nje bi­lo za­ga­đe­no ne­slo­bo­dom, bi­lo uda­vlje­no po­da­ni­štvom i za­pe­ča­će­no ži­gom ko­ji ovje­ra­va sra­mo­tu kao iz­bor vje­či­te sra­mo­te. Ne­ma tu mno­go pri­če. Vi­diš i sam da oni ne vi­de zid is­pred se­be, jer im je zid pri­ro­đe­ni vi­di­ko­vac, a ni­skost je­di­na vi­si­na. Od­met­ni se, đe­ti­ću, ne za­va­ra­vaj se nji­ho­vim ma­mom, nji­ho­vim va­blje­njem, nji­ho­vim la­ži­brat­stvom, nji­ho­vom po­tre­bom da pre­ma se­bi gra­de ovaj svi­jet. Osta­neš li ov­dje oda­kle se bje­ži, bje­ža­ćeš od ono­ga če­mu se ne mo­že po­bje­ći. I ko­li­ko god bu­deš bje­žao, tvo­ja bje­ža­ni­ja bi­će ma­li krug u ve­ćem kru­gu. Ako ne odeš, po­gu­bi­ćeš se u kru­go­vi­ma, u obru­či­ma ko­jih je de­vet…
Oti­sni se kao ma­li čun i za­lju­ljaj se na ve­li­kom mo­ru. Za­ve­slaj sil­no i sna­žno, pa se pre­pu­sti ve­li­koj sna­zi i ve­li­koj mi­lo­sti ko­ja će te već ne­ku­da od­ni­je­ti. Gdje te god od­ne­se, od­ni­je­la te je na bo­lje mje­sto. A ako te, o ja­da, vra­ti ta­mo oda­kle si se oti­snuo, to će zna­či­ti da si se oti­snuo pre­ka­sno, da si odoc­nio ža­lo­sno i da ne po­sto­ji u te­bi ni­šta što bi za­vre­đi­va­lo spa­sa. Pa bi­raj: ri­zik od­la­ska u ne­po­zna­to ili stra­vu ostan­ka u pre­po­zna­tom…
Za­le­ti se sa naj­vi­šeg vr­ha, a to­ga ma­kar ima u ovoj ze­mlji ni­skih lju­di i vi­so­kih pla­ni­na, pa se na kri­li­ma vi­ni ta­mo oda­kle ne­ćeš vi­dje­ti ni­ske pod vi­so­vi­ma, ni­ti ču­ti la­vež onih ko­ji bi svi­ma us­kra­ti­li i let i ne­bo. Kri­la slo­bo­do­u­mlja će te već do­ni­je­ti ne­gdje. A kad te do­ne­su, shva­ti­ćeš da je let ko­ji si pred­u­zeo naj­ve­ća vi­si­na ko­ju si do­se­gao i da je sve ono što sli­je­di mno­go bo­lje od ono­ga što je bi­lo u ku­ka­vič­jem gni­je­zdu. Čim si se od­va­žio za let, ohra­brio si se i za do­let. Čim si po­le­tio, zna­či da si do­le­tio i da si se iz­ba­vio od onih ko­ji­ma je gmi­za­nje je­di­ni let…
Za­tr­či se i ne­moj sta­ti, sve dok ne osje­tiš da si uma­kao oni­ma ko­ji te ne go­ne iako su te dr­ža­li u rop­stvu. Go­ni­či ne pro­go­ne one ko­ji že­le da odu, već one ko­ji že­le da go­ni­či odu. Ako ne že­liš da ti vri­je­me pro­la­zi u haj­ka­nju ili bje­ža­nju, bje­ži da­le­ko od ovog vječ­nog lo­vi­šta. Kad po­bjeg­neš, shva­ti­ćeš da je­di­no taj bi­jeg ni­je sra­mo­ta, a bez sra­mo­te mo­žeš svu­da do­bje­ža­ti. Na­ći će se već ne­ko da ti ka­že: alal ti vje­ra, hra­bri bje­gun­če. Jer ko bje­ži od zla ni­je sku­ka­vi­če­ni bje­gu­nac. Bje­gun­ci su oni ko­ji bje­že od do­bra, a s mje­sta se ne mi­ču…
Ne­ka ti vje­tar br­zo­ga od­la­ska od­ne­se sva­ko pre­do­mi­šlja­nje. Što se vi­še bu­deš ba­vio raz­lo­zi­ma za osta­nak me­đu oni­ma ko­ji se pro­ti­ve op­stan­ku ta­kvih kao što si ti, ma­nje ćeš že­lje­ti da odeš. I ta že­lja će, mno­go br­že ne­go što ti iz­gle­da, po­sta­ti naj­ve­ća gre­ška u tvo­me ži­vo­tu i naj­ve­ći po­raz u tvo­joj bor­bi. Že­lja ono­ga ko­ji ne­do­volj­no že­li ne mo­že po­sta­ti ni­šta dru­go ne­go ne­u­sli­še­na že­lja ko­ja se nje­gu­je kao i sva­ka pro­pu­šte­na šan­sa što na­ra­sta i go­ji se kao ži­vo­ti­nji­ca u ko­ju će se pre­tvo­ri­ti ži­vot sav…
Idi i ne okre­ći se. Jer dru­ge ti ne­ma. I sve dru­go bi bi­la pr­va me­đu mno­gim gre­ška­ma. Ako ne odeš dok si bez­gre­šan, na­u­či­će te da je is­tra­ja­va­nje u gre­ška­ma naj­ve­ća vr­li­na me­đu oni­ma ko­ji bi sve da­li da mo­gu da po­gri­je­še još ko­ji put. Nji­ma je ma­li osta­nak ve­li­ka nu­žda. Te­bi je ča­sni od­la­zak je­di­ni op­sta­nak…
Ne okre­ći se, đe­ti­ću. I ja­vi se kad stig­neš. Sa­mo da znam da si do­pli­vao do dru­ge oba­le. I ne pri­čaj mi ka­ko je ta­mo. Jer znam da bih te sa­če­kao na dru­goj oba­li da sam znao da ovo gdje sam se za­de­sio ni­je oba­la, već dno ko­je me je usvo­ji­lo kao naj­ro­đe­ni­je­ga. Dok god te bu­dem po­zdra­vljao sa dna, zna­ćeš da vr­ho­vi još uvi­jek po­sto­je…