Neka ga

Ne­ka ga, lju­di smo, ne­ka po­pri­ček­ne još ma­lo. Gre­ho­ta je ne udo­vo­lji­ti nje­go­vim pre­vre­lim že­lja­ma kad mu je, mo­že bi­ti, to­li­ko mi­lo da još mal­či­ce po­tra­je. Ne­ka se ve­ćin­sko gra­đan­stvo, ina­če bun­tov­no i pr­če­vi­to, još ma­lo pri­teg­ne i pri­tr­pi. Vri­je­me je, ze­man je, nu­žda je, ne­vo­lja je, ali ne­ka ga još ma­li­čak, kad mu je to­li­ko mi­lo…
Ne­ka ga, mi­lo bi mu bi­lo, da se još ma­lo pi­ta, da nam cr­ta ze­malj­ske pu­te­ve i ma­pe, da nam dr­ži du­šu u ša­ke i ša­ke u dže­po­ve na­še. Ne­ka ga, ni­je to­li­ka pre­ša, kad je odav­no odoc­nio, ne­ka još ma­lo odoc­ni. Nje­mu je uvi­jek vri­je­me, jer se vri­je­me po nje­mu ra­ču­na. Pa ako mu je me­rak, ne­ka ga, ne­ka još ma­lo me­ra­či. Iona­ko nam ne mo­že vi­še ni­šta. Sve što je mo­gao odav­no nam je uči­nio. Pa ne­ka još ma­lo pri­do­da, ni­ko ga ne­će osje­ti­ti…
Ne­ka ga, svo­ji smo. Ne­ka ga još ma­lo, ako mu je baš sta­lo. Šta mo­že da nas ko­šta, kad nas je ovo­li­ko do­sad ko­štao… Kad je ovo­li­ko oteo… Kad je ova­ko očo­plio… Ne­ka još ma­lo glo­đe oglo­da­ne. Sve­jed­no. Glo­dao još ma­lo ili ne glo­dao vi­še ni mr­vi­ce, isto nam se hva­ta. Oglo­da­ni, pa oglo­da­ni, pa ne­ka još ko­ba­ja­gi glo­đe. A što i da ne glo­đe… Svoj na svo­me. Pa ne­ka svo­ja­ta i pre­glo­đu­je, ako mu je do to­ga. Ne­ka ga. Ne­go što, ne­go ne­ka. Ne­ka ma­kar si­sa ko­šta­nu srž, kad je oglo­dao sve oko ko­sti. Ko­sti k’o ko­sti. Ću­te i tr­pe i ro­mo­re: Ne­ka ga, ni­je na­ma do vre­me­na. Mi smo vri­je­me. Još ko­ja go­di­ni­ca ne kva­ri igru. Ne­sta­šne ko­sti. U ne­sta­šnoj ze­mlji. Ne zna­ju kad im je do­sta…
Ne­ka ga, kad je već za­tra­jao i do­ja­dio, ne mo­že da za­ka­sni i da pri­ja­di. Ne­ka ga, čud­ne šte­te. Od nje­ga ve­ćin­sko gra­đan­stvo vri­je­me ra­ču­na. On im je ro­di­telj. Stvo­ri­telj. Sve­dr­ži­telj. Uz nje­ga su pro­ho­da­li. Uz nje­ga su pro­go­vo­ri­li. Uz nje­ga su pro­pje­va­li. Uz nje­ga su pro­di­sa­li i pro­pi­sa­li. Uz nje­ga su se u na­pred­no čo­vje­čan­stvo upi­sa­li. Na­u­či­li da ra­ču­na­ju. Usa­vr­ši­li ra­čun. Dok­to­ri­ra­li kra­đu. Po­kra­li slo­va i zvo­na. Od­zvo­ni­li kr­šte­nim slo­vi­ma i kr­sto­no­snim zvo­ni­ma. Po­sta­li kla­sič­ne ve­li­či­ne post­mo­der­nih vre­me­na. Ras­po­ja­sa­li go­lo­ti­nju i za­po­ja­sa­li mi­ze­ri­ju. Sve uz nje­ga. Uz pr­vo­ga. Pa ne­ka ga, ne­ka se iz­do­vo­lji. Ne­ka još ma­lo po­pri­čuč­ne. Pri­li­či to pr­vo­me. Da osta­ne pr­vi i kad je po­sljed­nji. Ni­je on to iz­mi­slio, iz­mi­sli­li su oni ko­ji su i nje­ga iz­mi­sli­li…
Ne­ka ga, ni­šta nam vi­še ne mo­že. Ni­ko još ni­je umr­tvio mr­tva­ca. Ne­ka ga, kad mu je sta­lo. Oti­šao, ne oti­šao, ne mo­že oti­ći. Hi­sto­rij­ske lič­no­sti se ne po­mje­ra­ju s mje­sta. Uglav­nom osta­ju na mje­stu šte­to­čin­stva. Pa što i on da ne osta­ne… I ka­ko da ode onaj ko­ji ni­ot­kud ni­je do­šao… Gdje da se vra­ti onaj ko­ji je iz nas iza­šao… Ka­ko da ras­pu­či pu­pak onaj ko­me je ve­li­ka dr­ža­va ma­nja od ro­đe­nog pup­ka… Ka­ko da se otrg­ne iz ve­za onaj ko­ji so­bom ve­zu­je i so­bom za­om­ča­va…
Ne­ka ga, ne­ka ga još kad je Mi­lo i kad mu je mi­lo. Ra­dio je sve što mu je dra­go, pa kad mu je mi­lo da još ma­lo po­ra­di, ne­ka po­ra­di. Ne­ka po­li­že odav­no po­srk­ta­no. Ne­ka ga. Ne­ka pro­bu­ši dno, ako mi­sli da ima još buć­ku­ri­ša u cr­nom ka­za­nu. Ne­ka is­po­vr­će sva­ki va­gan, ako mi­sli da ni­šta mo­že is­pa­sti u ne­što. Ne­ka ga. Ne­ka za­gri­ze ogri­zi­nu i olju­šti ko­ru. Ne­ka ga kad mu je sta­lo. Ne­ka ga kad je­di­no ta­ko umi­je. Ne­ka is­ci­je­di pra­znu ču­tu­ru i pro­ci­je­di ša­ku utru­na­ka. Ne­ka ga. Ne­ka za­be­to­ni­ra ka­men i za­o­re po­nor. Ne­ka ga. Ne­ka is­pre­vr­će is­pre­vr­ta­nu svi­jest i na­kri­vi na­kri­vlje­nu ka­pu. Ne­ka ga. Šta nam mo­že kad nam je već sve mo­gao…
Ne­ka ga. Me­đu ova­kvi­ma je je­di­no on- On. Ne­ko bje­še i kad ni­ko bje­še. Uz ovu je prit­ku uz­ra­stao i vi­so­ko po­ras­tao. I što bi ra­stao u du­bi­nu, kad je na­ra­stao u vi­si­nu… Sa­mo pa­tulj­ci zna­ju šta je go­ro­stas, pa ga ne­ka me­đu pa­tulj­ci­ma. I sva­ka mu pa­tu­lja­sta čast što će za­u­vi­jek osta­ti me­đu pa­tulj­ci­ma. A ni­je Sne­ža­na i ni­je ih se­dam, ne­go je Mi­lo, i ma­lo ih je vi­še…
Ne­ka ga u ro­đe­noj pu­sti­nji. Ne­ka ga me­đu pra­vim pu­sti­nja­ci­ma. Ne­ka ga kad vo­li. Ne mo­že vi­še ni­ko­me ni­šta. Ka­ko će opu­sto­ši­ti pu­stoš i za­pu­sto­ši­ti pu­sti­nja­ke…To ni on ne mo­že. Mo­gao je od sve­ga na­pra­vi­ti sve, ali ni­je mo­gao od njih na­pra­vi­ti ne­što-sve i da je htio. A ni­ko i ne zna do­kle će kad ni on ne zna ko­li­ko je do­sta. Ne­ka ga. Ne mo­že nam ga bi­ti do­sta. Sad nam je i pre­vi­še pre­ma­lo, pa ne­ka ga, ni­šta ne sme­ta…
Ne­ka ga, ova­mo je naj­pre­či. Ne­će valj­da Du­ško da po­sta­ne Mi­lo… Ka­ko mo­že Du­ško da po­ra­ste…Je­di­no na­kri­vo kao kri­vi ka­lem… Ne­ka ga u pre­fi­nje­noj di­vlji­ni me­đu go­spo­dom di­vlja­ci­ma. I da ho­će da ode, a ne­će, ne da nje­mu na­rod­na vo­lja. Ne­ka mu i ovaj za­sti­dak. I ka­kav Du­bai i ka­kvi ma­tra­ci! Ka­kve ka­mi­le i ras­koš, po­red ma­ga­ra­ca i si­ro­ti­nje! Bo­lje je bi­ti Mi­lo u Pod­go­ri­ci je­dan dan ne­go ka­mi­la me­đu be­du­i­ni­ma ti­su­ću go­di­na..