Piše: B. Đorđević
U upravo izašloj u ediciji “Jedan prema jedan”,“Službenog glasnika” nekoliko neobjavljivanih pesnikovih zapisa i šest pisama. U Kini pokazivao žulj na laktu od pisanja
Nedavno sam dobio na žiro-računu nekoliko miliona, idem ulicom sa punim džepom para i – zaplakao sam se. Ništa me nije radovalo, nisam imao s kime da sve to podelim, da neko učestvuje sa mnom u trošenju tih para…
Ovo je odlomak pisma koje je Stevan Raičković marta 1982. pisao sinu Milošu u Ameriku, i koje do sada nije objavljivano. Zahvaljujući knjizi “Stevan Raičković”, upravo izašloj u ediciji “Jedan prema jedan”, koju je pokrenuo “Službeni glasnik”, pred čitaocima je nekoliko neobjavljivanih pesnikovih zapisa i šest pisama.
Knjigu koja predstavlja “vodič kroz poetički i intimni svet” velikog pesnika, priredio je pesnik Miroslav Maksimović. U nju je ušlo sto pesama, dve priče, jedna biografija, šest priča o pisanju, više od četrdeset fotografija…
Bojana Raičković, Stevanova supruga, umrla je 26. juna 1979, a ubrzo potom on je otišao u penziju, iz “Prosvete”. Njihov sin Miloš već je ranije otišao od kuće, i iz zemlje, prvo u Pariz, a zatim u Los Anđeles. U ovoj knjizi nalazimo odlomke iz tih pisama koja je slao sinu u periodu posle ženine smrti.
Novembra 1980. godine, pesnik piše:
Ja sam sa zdravljem dosta dobro, bio sam pre neki dan na kontroli za srce, doktorka reče da nema nikakvih promena nagore. U “Slaviju” idem sve ređe, nekako se društvo osipa… Eto, to su spoljni okviri u kojima živim. A kako mi je iznutra: naizmenično dobro, pa loše, čas se malo stabilizujem, čas obrnuto. Osećam se najbolje kad nešto radim, kad sedim za stolom. Čini mi se da bih pronašao neki pravi izlaz kad bih otpočeo sa pisanjem novih stvari. Ali sve to ne zavisi od mojih namera, niti želja, to bi moralo da naiđe spontano, organski.
A pod datumom 3. januar 1981. Raičković beleži:
… Na novogodišnju noć nisam nigde izlazio, sedeo sam sam u kući. Mislio sam da iza ponoći izađem na ulicu, ali bila je gusta magla, a i ja umoran, pospan, te sam zaspao u svoje normalno vreme, oko dva sata. Prethodnu noć smo se u velikom broju okupili u “Slaviji”, pa sam ih doveo posle zatvaranja lokala kod mene, bili su do ujutru, jedva sam počistio kuću i oprao sudove, uglavnom čaše…
Od odlaska u penziju i Bojanine smrti, za svojim pisaćim stolom u Svetosavskoj 19, Stevan je provodio po nekoliko sati svakog prepodneva, dokle god je to fizički mogao, do pred samu smrt. Ti sati, bez obzira na to u kakvom i koliko uspešnom poslu ih proveo – bili su, po njegovom svedočenju, najbolji sati života u tim decenijama.
Razmišljajući o životu, pedesetčetvorogodišnji pesnik ispisao je sinu i sledeće redove:
… Dok sam čitao tvoje pismo imao sam osećaj da se učim nečemu što ja nikada nisam imao. A to je ta bespoštedna otvorenost prema najbližima. Živeći sa svojim roditeljima, bratom i sestrom – ja sam osećao neku sigurnost porodice, ali sam lično u njoj bio izolovan i zatvoren, neproziran. Na jedan drugi način, ali nešto slično, tako sam se osećao i kasnije, sa Bojanom i tobom u kući. Imao sam osećanje da nešto imam, to mi je stvaralo osećaj sigurnosti, utočišta i razloga da se borim za obezbeđenje te svoje porodice. Kad sam imao to, onda sam mogao da lebdim, sam, sa svojom poezijom, kafanama i razbijenim koncepcijama o životu, jer sam znao da imam gde da se vratim. Takav način života me je formirao te sam postao onakav kakav sam. Sad sve uviđam…
Među Raičkovićevim “pričama o pisanju” koje su deo ove knjige, dve se takođe prvi put objavljuju: “Kineski pesnik” i kratki zapis “Žulj”, u kome čitamo:
- U Kini, pokazivao sam žulj na laktu. Moj prevodilac Čaj me je terao da zadižem rukav i da ga pokazujem: to je od pisanja.
Vredni Kinezi su se čudili i gledali me zadivljeno, mene lenštinu.
Sudbina strašila
Opisujući susret sa pesnikom Cijanom Jun Juanom u Kini, Raičković navodi da ga je pitao kako je prošao za vreme kulturne revolucije. Kineski pesnik mu je objasnio da su ga, kao starijeg čoveka malo poštedeli, jer nije bio za teže fizičke radove, te da su mu dali zadatak da bambusovom trskom, na čijem je vrhu bila neka krpica, rasteruje vrapce iz pirinčanih polja.
– Šetao se tako tim poljima i mahao motkom, pa kad se umori, onda, stoji sa tom motkom i učini mu se da stoji, zapravo, kao živo strašilo za vrapce. I to je, za mene, na neki način, postao simbol same pesničke sudbine – da su pesnici, u nekim svojim periodima, u stvari, tretirani kao strašila, da smo tako nakićeni nekim krpama da se svet malo, najblaže rečeno, šali sa nama i da nas ne shvata ozbiljno – piše u priči “Kineski pesnik”.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:401722-Neobjavljena-pisma-Stevana-Raickovica
