Ledi Makbet Mcenskog okruga je novela (prema autorovoj definiciji crtica) Nikolaja Ljeskova napisana 1864. i objavljena 1865. godine.
Istorija pisanja i objavljivanja
Ljeskov je počeo da piše „Ledi Makbet Mcenskog okruga“ u jesen 1864. godine, definišući žanr dela kao crticu. Prva publikacija je objavljena u januaru 1865. godine u časopisu „Epoha“ (vlasnika Fjodora Dostojevskog) pod naslovom Ledi Makbet našeg okruga kao Prvi u seriji crtica koji piše isključivo o tipičnim ženskim likovima iz našeg regiona (područje reke Oka i dela Povolžja)“.
Konačni naslov pojavio se nakon objave 1867. godine u zbirci Priče, eseji i kratke priče M. Stebnickoga (umetničko ime Ljeskova) nakon značajne stilske revizije časopisnog izdanja. Sam Ljeskov je svoju delo nazvao mračnom pričom, uzdržanom studijom u strogim tonovima u snažnom i strastvenom ženskom liku. Priča je trebala da bude početak ciklusa o likovima ruskih žena. „Ledi Makbet“ je trebala da prati „Gracijela“ (plemkinja), „Majorova žena Polivodova“ (zemljoposednica starog sveta), „Fevronja Rohovna“ (raskolnica – staroverka) i „Baba Bloška“ (babica). Međutim, serija nikada nije napisana, očigledno delimično zato što je časopis „Epoha“, gde je trebalo da bude objavljena, ubrzo propao.
Naslov sadrži aluziju na priču Ivana Turgenjeva Hamlet iz Ščigrovskog okruga (1849).
Likovi nemaju svojih prototipa, budući da su kolektivne slike, ali se mesto radnje može odrediti sa dovoljnom tačnošću – to je Orlovska oblast, grad Mcensk, ulica Staro-Moskovska (sada Lenjinova), broj.
Naslov
Uprkos činjenici da je akcenat Makbet ispravan u imenu šekspirovskog lika, u naslovu Ljeskovljeve priče akcenat tradicionalno pada na prvi slog iz više razloga. Pre svega, u Ljeskovljevo vreme, u prevodima Šekspira, akcenat je stavljen na prvi slog:
Drugo, naglasak na Makbetu remeti ritam naslova, što je nemoguće za Ljeskova, sa njegovom posvećenošću jezičkoj igri i akcentno-silabički stih u njegovim tekstovima. Naslov u prvoj publikaciji, Ledi Makbet našeg okruga, sa istim ritmom, takođe govori u prilog naglasku na prvom slogu.
Sadržaj
Glavna junakinja je mlada trgovkinja Katarina Ljvovna Izmajlova.
Njen muž je stalno na poslu i odsutan. Dosadno joj je i usamljena je unutar četiri zida svoje velike, raskošne kuće. Muž, Zinovij Borisovič, je neplodan, ali on i njegov otac prekorevaju njegovu ženu.
Katarina se zaljubljuje u zgodnog mladog službenika, Sergeja Filišiča, koji pokušava sve što može da osvoji njenu pažnju. Postepeno zaljubljenost se pretvara u strast i ljubavnici provode noć zajedno dok je njen muž odsutan poslom. Katarinina ljubav je prešla u fazu opsednusti do Sergeja.
Počinje serija ubistava: prvo, Katarina Ljvovna truje svog svekra da bi spasila Sergeja, koga je svekar zaključao u podrum. Posle zajedno sa Sergejem ubija svog muža, koji je slutio preljubu u svome domu i na kraju sa jastukom uguši svog mladog nećaka Feđu (Fedor Zaharov Ljamin), dok kod tetke bolestan u krevetu čita Život svetitelja, koji bi mogao da ospori njena prava na nasledstvo. Katarina je več prije toga znala da je trudna.
Međutim, u tom trenutku, gomila muškaraca koji dolaze iz crkve (praznik Vavedenje presvete Bogorodice) upada iz dvorišta: jedan od njih je zavirio kroz prozor i bio svedok ubistva. Obdukcija dokazuje da je Feđa umro od gušenja. Nakon sveštenikovih reči o Strašnom sudu, Sergej ne samo da priznaje Feđino ubistvo već i traži da se ekshumira Zinovij Borisovič, koga je sahranio bez sahrane u podrmu. Katerina, međutim, hladno poriče sve dok ne sazna za Sergejevo priznanje, nakon čega ona isto tako hladno priznaje zločin. Ubice su izvedene pred sud i, nakon što su bičevane, poslate su na kaznenu koloniju u Sibir.
Sergej gubi interesovanje za Katarinu čim ona prestane da bude žena bogatog trgovca. Na putu u kaznenu koloniju Sergej se zaljubi u drugu zatvorenicu, Sonjetku, udvarajući joj se pred Katarinom i ismevajući njenu ljubav do njega. U poslednjom aktu, Katarina, potpuno slomljena, hvata Sonjetku i zajedno potonu u hladnim vodama reke Volge.
Kritike
Glavu osobu, Katarinu Izmajlovu, literarni kritiki (Boris Mihajlovič Ajhenbaum, Pavel Petrovič Gromov i drugi) poređuju sa Katarinom Kabanovoj, heroinu drame Aleksandra Ostrovskog, Oluja (rus. Groza, 1860)-
Autor jasno suprotstavlja junakinju Ljeskovljeve priče Katarine Kabanove iz drame „Oluja“ Aleksandra Ostrovskog. Junakinja briljantne drame Ostrovskoga ne stapa se sa svakodnevnim životom; njen lik (karakter) stoji u oštroj suprotnosti sa ustaljenim svakodnevnim navikama… Iz opisa ponašanja Katarine Izmajlove, niko, ni pod kojim okolnostima, ne bi mogao da utvrdi koja je mlada trgovkinja opisana (u realnosti). Njen lik je obična matrika, ali matrika nacrtana tako gustom bojom da postaje neka vrsta tragičnog luboka.
Obe mlade trgovačke žene su opterećene svojim „ropstvom“, krutim, unapred određenim načinom života trgovačke porodice. Obe su strastvene prirode, koje teže svojim osećanjima do krajnjih granica. U oba dela, ljubavna drama počinje kada junakinje savlada kobna, nedozvoljena strast. Ali dok Ostrovska Katarina svoju ljubav doživljava kao strašan greh, Ljeskovljeva Katarina budi nešto pagansko, iskonsko i „odlučno“ (nije slučajno što se pominje njena fizička snaga: „strast je bila jaka kod devojaka… čak ni svaki muškarac nije mogao da je savlada“). Za Katarinu Izmajlovu, nikakav otpor nije moguć; čak ni težak rad je ne plaši: „sa njim (Sergejem), čak i težak rad cveta od sreće“. Konačno, smrt Katarine Izmajlove na Volgi na kraju priče podseća na samoubistvo Katarine Kabanove. Kritičari takođe preispituju Nikolaj Dobroljubovljevu karakterizaciju Ostrovskijine junakinje kao „Zraka svetlosti u mračnom carstvu“.
