U zimu 1958. godine pohađao sam večernje odeljenje Lenjingradskog državnog univerziteta. Živeo sam blizu Finske železničke stanice i posle rada u fabrici putovao sam, autobusom 47, od kuće do fakulteta. Brodski je živeo na Litejnom, u čuvenoj kući Muruzi, u kojoj su pre njega stanovali Mereškovski i Zinaida Gipijus. Išli smo istim putem (mnogo kasnije se ispostavilo da sam sa svim pesnicima iz kuće Muruzi išao istim putem – na Zapad). Brodski je danju radio, kao i ja, a uveče je posećivao seminar iz istorije KPSS, koji je za mene bio obavezan, a za njega, slobodnog slušaoca, prosto interesantan – po čemu tačno, meni u početku nije bilo ni na kraj pameti. On se sa rukovodilicom seminara nije slagao u Staljinovoj definiciji nacije, koja je još smatrana nepokolebljivom.
Sa zaprepašćenjem sam primetio da docentkinja nije potkazala Brodskog. Polemika sa partijskim dogmama je upravo prestala da bude kažnjiva. Brodski je osećao trpeljivost dame, koja bi ga pre nekoliko godina mogla poslati u logor. Drugi razlog za njegov dolazak na taj seminar, koji nam nije pružao nikakva znanja, ja ne vidim. Tada je Brodski počeo da piše poeziju.1
Veče poezije na univerzitetu, na kome je Jakov Gordin recitovao svoje pesme, okupilo je mnogo slušalaca i željnih da zapodenu polemike. Kada je oratorski red došao na Brodskog, on nije bio u stanju da kaže ništa. Pena mu je izbijala na usnama, kojima nije mogao da izusti ni reč. Studentkinja Akademije za slikarstvo, koja je nameravala da za istoriju sačuva to što se dešavalo te večeri, rasejano je odložila pero. Tek sada mi je jasno da neizrecivo mucanje Brodskog jeste i bilo to, o čemu je hteo da nas informiše. On je nama, koji smo polemisali o poeziji, pokazao kako naš govor sa svim svojim neizbežnim opštim mestima, bez kojih ne bi ni bio sredstvo za komunikaciju, jeste u potpunosti razrušiv, pretvorljiv u penu. To, što nije kazao Brodski, bilo je destrukcija onog o čemu smo mi brbljali. Suprotnost naših sudova o poeziji bila je za Brodskog savršena afazija. Kasnije se ona pretvorila u hiperfaziju – u virtuozno vladanje takvom pesničkom rečju, koja saopštava nešto u onoj meri u kojoj pokorava čitaoca, zapetljavajući ga u lavirint zavisnih rečenica, ne darujući mu predah na granici strofa koje se sintaksički produžavaju u sledećim strofama, ne puštajući ga na slobodu iz sve trajnijih i trajnijih, gotovo beskrajnih lirskih tekstova, tako karakterističnih za Brodskog.
Jednom u zimu 1958. godine, posle večernjih predavanja, Brodski i ja, viseći na papučici četrdesetsedmice, vraćali smo se kućama, koje su bile na istoj gradskoj osovini. Kada je autobus izbio na most preko Neve, Brodski mi je viknuo: „Rešio sam da ne prihvatam.“ Gramatički objekat nije bio naveden. Ali nije bilo teško odgonetnuti aluziju na frazu Majakovskog, koji je izjavio da za njega, kao i za ostale moskovske futuriste, nije postojalo pitanje da li prihvatiti ili ne prihvatiti boljševičku revoluciju. Ne uspevam da se setim šta sam tog trenutka tačno pomislio o onom što mi je rekao Brodski, pre svega, bojao sam se da ću pasti sa papučice autobusa prepunog putnika i teško da sam mogao dobro da rasuđujem, ali znam da moje pamćenje ne bi do sada zadržalo saopštenje, da ono za mene odmah nije imalo naročitu težinu.
Zatim je usledila samarkandska epizoda. Sa dvojicom jataka, od kojih je jedan nekada bio pilot, Brodski je pokušao da s aerodroma blizu Samarkanda ukrade avion, kako bi odleteli u inostranstvo. Otmica je propala. Jedan od zaverenika je bio dijametralna suprotnost profesorki istorije KPSS-a. Po povratku iz Srednje Azije u rodni grad, Brodskog su tri dana držali u ćeliji istražnog zatvora. Slučaj se ograničio na tu privremenu meru zastrašivanja.
U leto 1992. godine Brodski je gostovao u Minhenu. Posle fizičara Vajzekera i devedesetogodišnjeg Jonasa, stručnjaka za ono što protivreči svakoj fizici, za gnosticizam, trebalo je da rezimira naše stoleće. Umesto da drži govor velikom nemačkom auditorijumu, okupljenom u pozorištu Princ-Regenten, on je počeo da recituje ruske pesme. Tri devojke su u nedoumici napustile salu i u meni pobudile, po kontrastu a istovremeno po neobičnoj sličnosti, lik one koja je nekada davno stenografisala pesnike u Lenjingradu. Otišao sam u glumačku garderobu, kod Brodskog, kog nisam video dvadeset godina, on me nije prepoznao, a kada sam mu se predstavio, gurnuo je u usta drugi kraj svoje večite cigarete, pripalio je naopako i, budući očajnički pušač koliko i veliki pesnik, potrudio se da, bez obzira na neotklonjive teškoće, puši cigaretu kako treba. Kada smo izašli na stepenište pozorišta, Brodskom je priskočio mršav i onizak čovek u crnoj kožnoj jakni. „Znaš ko je to bio?“ – upitao me je Brodski, pošto je završio svoj razgovor sa zahtevnim sagovornikom koji ga je pozivao da napiše neki članak za neke ruske emigrantske novine. Na moje „ne“ je dodao: „On me je ocinkario.“ Na moje pitanje šta radi taster u Minhenu, usledio je vrlo ravnodušan odgovor: „Noćiva u nekoj crkvi.“2
Lik nevinog stihotvorca, koga nije podnosio Levijatan, u primeni na Brodskog je mitski. Strane su se međusobno borile – ne ravnopravno, razume se, ali ni tako da bismo mi imali pravo da vidimo začetnicu raspri u onoj koja je (tada) bila jača.3
Fenomen Brodskog ne može se razumeti bez pokušaja da se shvati šta je zločin. Sredina mladih intelektualaca, u kojoj se vrteo Brodski, najmanje je bila pravnoposlušna. Budući profesor fizike bavio se spekulacijom koja se strogo kažnjavala po zakonu. Prozaist budućeg svetskog imena nije štedeo svoje pesnice, kao ni mnogi drugi od nas. Budući pozorišni radnik visoke klase, radi šale je sa aerodroma odvezao linijski autobus, pun putnika. Spisak sličnih primera mogao bi da bude dug, kao pesme Brodskog. O svojim umećima ću ćutati, zloupotrebljavajući vlast autora nad tekstom. Sa svoje strane, ti koji su kršili zakon, ne diletantski nego s profesionalizmom, dešavalo se, voleli su književnost i čak se poigravali stihovima. Jednog od njih smo blisko znali i Brodski, i ja. Specijalnost mu je bilo nasilno oduzimanje robe od suviše lakovernih švercera. U sredini, o kojoj govorim, uopšte nije bilo sve dozvoljeno. Dozvoljen je bio kriminal na osnovu nadmetanja – sa državnom trgovinom, koja ti je ostavljala samo da želiš najbolje, međusobnog u boju pesnicama ili u prosipanju ludačkih šala, sa zločincima itd.
Državni teror, koji je do tada bio van svake konkurencije, zamenjivao je čas veliki, čas mali kriminal odozdo, zapodevajući konkurenciju. Qu’est-ce que la concurrence? C’est la vol. Brodski je postao veliki pesnik kada mu nije uspela otmica aviona. Kuda vodi svaki zločin? Preko granice zakona, u tuđu zemlju, u inostranstvo – i još dalje, tuda gde nema naših tela. Atinski sud je krivio Sokrata zato što je osećao preterano spoznajno interesovanje za podzemni svet – optužio ga je za emigraciju iz ovdašnje realnosti. Spremajući se da otme avion, Brodski je mislio zločin kao metafizičar, pre svega. Zločin je prevazilazio našu svakidašnju sitnu kriminalnost (iako se, možda, i napajao njome) ne samo zato što je izdaja socijalističke Otadžbine u očima vlasti bila kudikamo teži greh nego sve naše ukupno uzete protivpravne radnje, već zato što je on, u prvom redu, obelodanjivao kvintesenciju zločina. Kakvi god da su spoljašnji razlozi omeli Brodskog da ostvari svoju zamisao, ovde je takođe postojala unutrašnja zakonitost, koja se sastoji u tome da čist zločin, koji vrši metafizičar, nema formu. Izuzetak je tako čista, kao sama suština, kao noumen – umetnička forma.
Stvaralaštvo Brodskog je zločinačko, mada uopšte ne legitimiše prezir prema zakonima, kao što je to bilo svojstveno demonskoj poeziji Zla iz XIX i s početka ovog, XX veka. Brodski vidi sve, bilo šta, iza granice svega, iz onog vakuuma u kome se nađu onda kada prestupna emigracija dostiže punoću, „iz niotkuda“, iz „pustoši“, gde su morali da se zaustave, iz „bezbojne ledene gladi“ („Jesenji krik jastreba“), iz prostora odakle „nema povratka“. Ako se i vraćaju na Vasiljevsko ostrvo, u ostavljeni kraj, to je zato da bi umrli. Ako i pobegnu iz ćelije za doživotno osuđenike, to je zato da bi se opet dobrovoljno nastanili u njoj („Mramor“). Brodski je samog sebe prognao u pustu onostranost. Metafizički zločin otkida od „ovog“ sveta u svoj celini i, pošto je tek samo odlazak iz njega, ne dozvoljava da se kaže ništa određeno o inobiću. Brodski je voleo Baratinskog, kažnjenog za mladićku krađu: „Ja sam iz plemena duhova, A ne stanovnik Raja…“ Jedno vreme je, izgleda, bio religiozan. Dok mu se nije približio rok za odlazak u Ameriku. Postoji mišljenje da je Brodski bio poslednji genijalni pesnik XX veka, čovek koji je rizikovao da osvoji poziciju na koju je malo ko posezao u postmodernističkoj epohi. Ono me potkupljuje. Ali pri tome nema odgovora na pitanje šta predstavlja mesto genija u postmodernizmu, čija su svojstva: negiranje subjektnosti i originalnosti, kult malih grupa i pluralizma, pisanje nove apokalipse koja katastrofički završava samu apokaliptičnost (bez koje genije ne može proći), izjava o kraju „velikog narativa“ itd. Poslednje utočište genija u postmodernizmu bilo je zločinstvo. U uslovima u kojima je istina relativizovana, razdata svakom na samoodlučivanje, eksproprisana od autoriteta, lišena apokaliptičke nepobitnosti, genijalan ostaje taj koji ne vrši sa svima zajednički zločin protiv istine, koja uvek želi da bude jedna i nedeljiva, nego vidi istinu u samom zločinu.
U onom neznatnom, polusobnom prostoru, opevanom snagom nepotrebnom za predmet, tu gde se Brodski tiskao sa roditeljima, sve je bilo zasuto pepelom od cigareta. Pepeo je bio na gomilicama. Brodski gotovo da nije koristio pepeljaru. S vremena na vreme bi tresao pepeo ne gledajući kuda, preko ramena.
Pušenje se ne svodi samo na potrošnju nikotina. Pri pušenju, koje je postalo […] moderna tema Deridinoj filosofiji i Osterovim filmovima, nije manje bitno – vidljivo pretvaranje telesnosti u dah-duh. Duvanski dim, koji se postepeno rastvara u pseudosofijski oblačić nad našim glavama i okružuje ih gotovo kao nimb, omogućava da posmatramo ono što mi, u principu, ne bi trebalo ni da vidimo – nastavljanje našeg biofizičkog postojanja u idealnom, u nebeskom, naš odlazak u visinu. Pušenje potvrđuje prisustvo Logosa na način koji se naziva argumentum a contrario: ako Plot može da se razvaploti pred tvojim očima, onda i Reč može da postane Plot. Plava struja koju izdišemo – drugo je govorne artikulacije, ono nije upućeno ljudima, srodno je peni na usnama devetnaestogodišnjeg Brodskog. Pušenje nije puko ćerdanje supstance (duvana) nego njena levitacija – njeno lebdenje, posredovano objektom. Državni lov na pušače produžava život građanima, ali ih lišava uživanja u upoznavanju sa besmrtnošću ovde i sada. Pušenje je od sada kriminalizovano. Što možda nije toliko nepravedno – i ne samo zbog toga što ljubitelji duvana škode zdravlju okoline. U pušenju, zaista, ima nečeg od zločina: i jedno, i drugo – bekstvo su preko granice. Saterivanjem pušača u rezervate, poput indijanskih, kažnjavaju ih na najtradicionalniji način – ograničavaju im slobodu kretanja.
A sad o pepelu. Materija, koja prevazilazi težu, ne nestaje u potpunosti. Duvanski pepeo se razlikuje od drugih proizvodnih otpada po tome što je istovremeno i nepotrebni ostatak proi zvodnje, i – pošto se dim rasprši, poput traga od aviona – njen glavni produkt. Kada iz kuće izbacujemo pepeo, nepravedno ga mešajući sa ostalim smećem, mi samo odbijamo da priznamo sebi kako smo u stanju da stvaramo i proizvode ovakve vrste. U njih se ubraja još jedan – leš na mestu ubistva. I u tom slučaju se gubi razlika između onog što se proizvodi, i onog što odlazi u otpad. Pepeo – krunski je dokaz koji svedoči o analogiji između pušenja i zločina. Pušenju se samozaboravno prepuštaju detektivi i gangsteri, prikazani u književnosti i na filmu – pročitao sam u jednom članku o istoriji cigareta. Brodski, svojim nehtenjem da krije propadljive ostatke duvana, u najvećoj meri je bio svestan pušač.
Igor Smirnov
(Sa ruskog prevela Radmila Mečanin)
1 Jakov Gordin me je ispravio: on smatra da se Josif latio poezije godinu dana ranije. Ali u uspomenama, koje je Brodski podelio sa Solomonom Volkovom, start svoje pesničke karijere vezao je za svoju osamnaestu, odnosno za 1958. godinu. U principu sam sklon da više verujem Jakovu, nego Josifu i sebi. Ali, neka razilaženje u datumima ostane nerešeno. U svakom slučaju, upravo u osamnaestoj godini Josif se odvažio da obnaroduje svoje stvaralaštvo – odneo je svoje pesme pesniku-marinistu Ilji Avramenku, koji je bio krajnje nezadovoljan njima.
2 U razgovorima sa Solomonom Volkovom, Josif izlaže taj siže tako da treba smatrati kako mu je ideja krađe aviona pala na pamet sasvim slučajno, kada se obreo u Taškentu. Pamtim kako smo se opraštali kada je leteo tamo. Josif je bio koncentrisan i tužan. Utisak je da se tada opraštao jednom i zauvek.
3 Pošto sam kupio, po to i prodajem. Neka arhivisti utvrde je li Josif imao pravo u svojoj tužbi.
