Art

Pol Žeraldi – Kraj [Antologija svjetske poezije]

Onda zbogom, ništa nećeš zaboraviti?
U redu idi. Više nema šta da se kaže.
Treba se rastati. Možeš otići.
Ali, pričekaj, vidi…
Pada kiša. Pričekaj još, možda će prestati.
Obuci se dobro. Napolju je vrlo hladno, znaš.
Trebalo je da uzmeš ipak nešto toplije…
Ja sam Ti sve vratio? Nema ništa Tvoje.
Uzela si svoja pisma? Svoje fotografije?
Hajde pogledaj me, pošto se rastajemo sada.
Ali, molim Te – bez suza! To bi bilo glupo.
Treba učiniti napor, zar ne, da se desi čudo,
i da za trenutak postanemo oni od nekada.
Naša dva života bila su jedan drugome
zauvek. A sada ih prisvajamo ponovo
i odlazimo svako na svoju stranu, svako
sa svojim imenom da ponovo započinjemo da
lutamo… O sigurno!
Biće nam teško… Neko vreme.
A onda ce doći zaborav koji razrešava sve tegobe…
I postojaću ja i postojaćeš ti,
bićemo među mnogima dve osobe.
I tako, uskoro, postaćeš deo moje prošlosti.
Srešćemo se ponekad slučajno na ulicama.
Gledaću te, ne prilazeći ti, a ti ćeš prolaziti,
u nepoznatim haljinama.
A zatim se nećemo viđati dugo vremena,
a moji prijatelji će te obaveštavati o
meni, a ja ću pitati za tebe, koja si
bila moj život, lepota i večnost moja:
Kako je njoj?

Pol Žeraldi

Ostavite komentar: