Art

Priče o Silviji – Kako možeš ništa da ne radiš

© Srđa Dragović

Kako možeš ništa da ne radiš

– Kako možeš ništa da ne radiš – pitala me je Silvija, ali ne nešto bijesno ili ne znam kako već obično, pomirljivo, kaže:
– Kako možeš ništa da ne radiš. Ja bih tako poludjela.
– Kako možeš da radiš – pitao sam je, onako, obično, pomirljivo – Ja bih tako izludio.
– Ipak, radim nešto, nešto stvaram, doprinosim nečemu što je dobro, što čini ljudima, drugim ljudima, dobro.
– Misliš da to što radiš donosi ljudima dobro?
– Da.

Nijesam htio ništa više da pričam. Bože, pomislio sam, šta ja radim sa Silvijom? Kako je moguće da smo zajedno toliko godina? O čemu mi pričamo, šta su nam zajednička, neka, ne znam tamo, interesovanja? Kako je moguće da sam sa nekim ko misli da to što radi  pomaže drugim ljudima? Pomaže samo sebi, samo sebi pomaže, čak i to lažno i neiskreno radi. Svijet će se jednog dana kao šibica ugasiti. Probajte da zamislite to. I tebi Silvija, kažem. Kada budeš ovo čitala. Pomisli, samo na trenutak: svijet će se jednog dana, kao novogodišnja prskalica, ugasiti. Zar to nije divno?

Sledeća priča: Priče o Silviji – Izgleda da sam jedno shvatio 

Ostavite komentar: