- “Dokle ćeš odlagati svoj odlazak?” – Svaka bolest nam odašilje neku opomenu zamaskiranu pitanjem. Pred njim zatvaramo uši, sve misleći kako je ta lakrdija već isuviše ofucana i da ćemo sledeći put konačno morati smoći snage da kapituliramo.
- Što idem dalje, sve manje reagujem na pomamu. Među misliocima, volim još samo one koji predstavljaju ugašeni vulkan.
- Kao mlad, gnjavio sam se smrću, međutim, verovao sam u sebe. Ako i nisam predosećao kakva ću šašava ličnost postati, za uzvrat sam znao da me, šta god da se desi, Pometnja neće ostaviti na brisanom prostoru, da ona budno motri na moje godine, sa nepogrešivošću i marljivošću Proviđenja
- Kad bismo bili u stanju sebe posmatrati očima drugih, istog časa bismo nestali.
- Jednom svom italijanskom prijatelju govorio sam da Latini nemaju tajni, da su isuviše otvoreni, isuviše brbljivi, da ih zato više volim nego narode uništene stidljivošću i da neki pisac koji u životu nije upoznao stidljivost ne može da napiše ništa vredno. “Tačno je, odgovori mi on. Kada mi u svojim knjigama iznosimo svoja iskustva, nedostaje nam žestine i istrajnosti jer smo sve to već ranije stotinu puta izbrbljali”. Zatim smo razgovarali o “ženskom pismu”, o tome kako mu nedostaje misterije u zemljama u kojima su harali saloni i ispovedaonice.
- Ne sećam se više ko primetio je da ne bi mogao da se liši “uživanja u pobožnosti”. Da li je iko ikad na prefinjeniji način opravdavao religiju ?
- Ta žudnja da revidiramo svoje zanose, da promenimo idole, da se molimo drugde…
- Ispružiti se na nekoj poljani, udisati zemlju i reći sebi da je baš ona svršetak i uzdanica naših iznemoglosti i da bi zaludu bilo tražiti nešto bolje da bi čovek otpočinuo i rastvorio se.
- Ako mi se desi da budem nečim zauzet, ni jednog trenutka ne mislim na “smisao” bilo čega, a samo se po sebi podrazumeva, najmanje onoga što upravo radim. To je dokaz da tajna svega počiva u delovanju, a ne u suzdržavanju, tom zlokobnom uzročniku svesti.
- Niko ne može sebi da dočara kakva je bila stvarna fizionomija slikarstva, poezije, muzike nekog stoleća. Kao što je posle propasti Atine ili Rima nastupila duga pauza, zbog iscrpljenosti izražajnih sredstava, kao i iscrpljenosti same svesti. Da bi čovečanstvo moglo da se nadoveže na prošlost, mora sebi da izumi neku drugu naivnost, bez koje nikada neće moći da opet pokrene umetnosti.
- U jednoj od kapela te namerno rugobne crkve, vidimo Devicu kako se sa svojim Sinom uspinje iznad zemaljskog globusa. Jedna agresivna sekta koja je potkopala i osvojila jedno carstvo, nasledila je njegove mane, započevši megalomanijom.
- Rečeno je u knjizi Zohar: “Čim se pojavio čovek, uskoro se pojavilo i cveće”. Ja ipak mislim da ono beše tu znatno pre njega i da ga je njegov dolazak zagnjurio u takvo zaprepašćenje od koga se ni do dana današnjeg nije povratilo.
198 Nemoguće je pročitati i jedan Klajstov redak bez pomisli na njegovo samoubistvo. To je kao da je njegovo samoubistvo prethodilo njegovom delu.
- Na Istoku, najzanimljiviji i najčudniji zapadni mislioci nisu nikada uzimani ozbiljno, zbog njihovih protivurečnosti. Kod nas upravo u tome leži razlog interesovanja za njih. Ne zanima nas neka misao, već njeni obrti, biografija neke misli, nespojivosti i odstupanja koja tu nalazimo, sve u svemu, zanimaju nas oni duhovi koji, ne znajući kako da se izravnaju sa ostalima, a još manje sa samima sobom, podvaljuju bilo zbog ćudljivosti bilo zbog sudbine. Ono što označava njihovu osobenost, to je sumnjičavost prema glumljenju tragičnosti, toj zabavi ništavnoj do neizlečivosti…
- Što se Tereza Avilska u svojim Zasnivanjima toliko dugo zadržava na melanholiji, to je zato što je smatra neizlečivom. Lekari, kaže ona, ništa joj ne mogu, a predstojnica nekog manastira, u prisustvu te vrste bolesnika, ima samo jedan izlaz: udahnuti im strah od autoriteta, pretiti im, zastrašivati ih. Metod koji uzdiže svetica još uvek je ostao najbolji: sučeljeni sa nekim “depresivcem”, dobro osećamo da bi jedino bio efikasan udarac nogom u tur, šamarčina, dobro ga izdevetati. Uostalom, i sam taj “depresivac” upravo to čini kad odluči da okonča svoju depresiju: on koristi žestoka sredstva.
- U odnosu na bilo koji životni čin, duh igra ulogu kvarioca raspoloženja
- Elemente kojima je dozlogrdilo da večito prežvakavaju izlizanu temu, kojima su se ogadile večito iste kombinacije, bez ikakvih variranja i iznenađenja, možemo vrlo lepo zamisliti kako traže neku zabavu: i tako život nastade kao jedno odstupanje, kao dosetka…
- Sve što se dešava izgleda mi opako, a u najboljem slučaju, beskoriso. Strogo uzev, mogu da se uzbudim, ali ne i da delujem. Isuviše dobro shvatam Vordsvortovu opasku o Kolridžu: Eternal activity without action.
- Svaki put kad mi se još nešto učini mogućim, imam utisak da me je neko zaludeo.
- Jedina iskrena ispovest je ona koju činimo indirektno, to jest, kad govorimo o drugima.
- Neko verovanje ne usvajamo zbog toga što je istinito (sva su ona istinita), već zbog toga što nas u njega podgurkuje neka mračna sila. Kad ta sila naumi da nas napusti, nastupa iznemoglost i krah, sučeljenost licem u lice sa onim što je još preostalo od nas.
- “Osobina je svakog savršenog oblika da se duh razrešava na neposredan i izravan način, dok ga izopačeni oblik ostavlja zarobljenog, kao iskrivljeno ogledalo koje ne podseća ni na šta osim na samo sebe”. Dajući ovu odbranu jasnoće, tako malo nemačku, Klajst nije mislio posebno na filosofiju, čak ni u kom slučaJu nije ciljao na nju; to nije smetnja da ovde vidimo najbolju kritiku izrečenu na teret filosofskog žargona, tog pseudojezika koji, hoteći da izrazi ideje, uspeva samo da dosegne njihove obrise, a na njihovu štetu, samo da ih izopači i zamrači, da sebe samog nametne kao vrednost. Kroz jednu od najbolnijih uzurpacija, reč je postala glavna zvezda u jednoj oblasti u kojoj bi morala da ostane neprimetna.
- “O Satano, Gospodaru moj, predajem ti se zauvek!” – Koliko žalim što nisam zapamtio ime redovnice koja je, ispisavši ove reči ekserom natopljenim svojom krvlju, zaslužila da se nađe u nekoj antologiji molitava i kratkih izreka!
- Svest je mnogo više od obične bodlje, ona je nož u telu.
- Svuda ima svireposti, osim u radosti. Izraz Schadenfreude, zla radost, besmislen je. Činiti zlo predstavlja zadovoljstvo, a ne radost. Radost, jedina prava pobeda nad svetom, čista je u svojoj suštini, ona se, dakle, ne može svesti na zadovoljstvo, koje je uvek sumnjivo, kako samo po sebi, tako i u svojim ispoljavanjima.
- Postojanje neprestano preobražavano neuspehom.
- Mudrac je onaj koji pristaje na sve, jer se ne poistovećuje ni sa čim. On je oportunista bez želja.
- Znam samo za jedno shvatanje poezije koje bi u potpunosti bilo zadovoljavajuće: ono koje je imala Emili Dikinson kad je rekla da se u prisustvu neke istinske poezije tako zaledi da ima utisak da više nikakav plamen ne bi mogao da je raskravi.
- Velika greška prirode je što nije umela da se ograniči na samo jedno pravilo. Sa biljnog stanovišta, sve izgleda neumesno, zao udes. Sunce je trebalo da se razgnevi zbog pojave prvog insekta, a prilikom najezde šimpanzi, trebalo je da se negde iseli.
- Što, u meri u kojoj starimo, sve više pretresamo sopstvenu prošlost na uštrb “problema”, bez sumnje je zbog toga što je lakše prekopavati po uspomenama nego po idejama.
- Poslednji kojima opraštamo neverstvo prema nama su oni koje smo obmanuli.
- Štogod da učine drugi, uvek smo uvereni da bismo mi to bolje uradili. Na žalost, isti osećaj nemamo prema onomešto sami činimo.
- ” Ja bejah Prorok, uverava nas Muhamed, još dok je Adam bio u fazi između vode i ilovače”. … Kako se uopšte usuđujemo pojaviti se na svetlosti dana, ako se ne ponosimo time da smo osnivač neke religije – ili barem razorilac neke?
- Ravnodušnost se ne može naučiti: ona je zapisana nekoj civilizaciji. Njoj se ne teži, ona se otkriva u sebi. To mi je palo na pamet kad sam čitao da jedan misionar, delujući 18 godina u Japanu, nije mogao da računa, sve u svemu, nego na šezdesetak preobraćenika, obaška što su još i starkelje. Pa su mu još u poslednjem času i izmakli: umreše na japanski način, bez kajanja, bez paćeništva, dostojno njihovih predaka koji su, da bi se prekalili u vreme ratova protivMongola, prepustili da ih preplavi ništavilo svega postojećeg, kao i njihovo sopstveno ništavilo.
- O večnosti se može razglabati samo ako smo ispruženi. Za vreme dutotrajnog perioda, ona je bila glavna briga Istočnjaka: nisu li oni bili skloni horizontalnom položaju? Čim se prućimo, vreme prestane da teče i da se računa. Istorija je proizvod uspravljene žgadije. Kao vertikalna životinja, čovek je morao da se privikne da gleda ispred sebe, to jest, ne samo u prostor već i u vreme. Eto iz kakvog bednog izvora potiče Budućnost!
Emil Sioran
Iz knjige “O nezgodi biti rođen”
Preveo: Milovan Šuput
