Život, politika, ekonomija
Postoji dobar razlog zbog koga je Džon Kenet Galbrejt najčuveniji američki ekonomista. Duhoviti komentator američkih političkih ludosti i svestrani autor bestselera koji proročki upozoravaju na opasnosti deregulisanih tržišta, pohlepe korporacija i neobraćanja pažnje na troškove naše vojne sile (među njima Veliki slom: 1929. (The Great Crash: 1929); Bogato društvo (The Affluent Society); i Nova industrijska država (The New Industrial State)), Galbrejt uvek pokazuje da je ekonomija relevantna za trenutne krize. Ova prva autorizovana biografija, zahvaljujući Ričardu Parkeru, predstavlja važnu reinterpretaciju kako javne politike, tako i načina na koji se ekonomija sprovodi u delo.
Rođen 1908. i odrastao na maloj kanadskoj farmi, Galbrejt je počeo da predaje na Harvardu u svojim dvadesetim godinama. Godine 1938. prešao je zbog posla u Vašington, tada u znaku reformi „Novog dogovora“, i vremenom se uzdigao toliko da postane Ruzveltov „car cena“ u toku rata. Nakon godina koje je proveo kao dopisnik magazina Fortjun (Fortune), gde je uradio dosta na predstavljanju dela Džona Mejnarda Kejnza široj publici, vratio se na Harvard 1949. i počeo da piše knjige koje će ga proslaviti.
Tokom godina, Galbrejt je razvio osoben način „bavljenja ekonomijom“ i time postao kritičar kako konzervativaca tako i mnogih liberalnih ekonomista. Parkerov živopisan i iznijansiran portret osvetljava Galbrejtove veze sa njegovim kolegama ekonomistima i strategije na koje su uticali – od „neoklasične sinteze“ i „nove granice“ do monetarizma, ekonomije ponude i konzervativne revolucije osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka. To je takođe i dramatična pripovest o javnim strategijama i narodu koji ih stvara, jer je Galbrejt često bio u samom epicentru politike svog vremena.
Od oštre analize nacionalnog „privatnog bogatstva i javne zapuštenosti“ iz pedesetih, pa do osuda na račun Vijetnamskog rata, Galbrejt je redovno osporavao „konvencionalnu mudrost“ (što je njegova kovanica). Parkerov prikaz Galbrejtovog prijateljstva sa Džonom F. Kenedijem, za čijeg mandata je služio kao ambasador u Indiji, obiluje novim saznanjima i informacijama o ekonomskoj politici, američkoj politici u Aziji i velikom uticaju budžeta Pentagona na svaki aspekt javnih poslova. Naredna poglavlja, koja analiziraju Galbrejtove odgovore na greške počinjene od strane kasnijih državnih vlada u upravljanju američkim bogatstvom i silom, nude moćnu kritiku godina Džonsonovog, Niksonovog, Reganovog i Klintonovog mandata. Ali Parker posvećuje jednaku pažnju toplim, živopisnim i podsticajnim prijateljstvima koja su oblikovala privatni život Keneta i Kiti Galbrejt i njihove energične porodice.
Ova vešto sačinjena hronika daje boju, dubinu i značenje zabelešci o jednom izuzetnom životu.
Elite, moć i promene – ili kako danas čitati Galbrajta u Srbiji
“Vi imate moć nad ljudima samo onoliko dugo dokle im sve ne oduzmete. Ali kada ste čoveka lišili svega, on više nije u vašoj moći – on je ponovo slobodan.”
(Aleksandar Solženjicin)
“U svakoj velikoj organizaciji daleko je bezbednije biti u krivu sa većinom, nego biti u pravu sam.”
(Džon Kenet Galbrajt)
I
Nikada posle 1945. godine Srbija nije doživela veću promenu elita, i u kvantitativnom i u kvalitativnom pogledu, nego u periodu posle 2012. godine. Čak su i tzv. petooktobarske promene, 2000. godine, i po domašaju i po posledicama, bile manje od promena koje su počele 2012. godine.
Da su promenjeni društveno-ekonomski odnosi, mogli bismo zaista da govorimo o revoluciji. Pošto nisu, ovde se radi samo o promeni jedne vrste kapitalizma drugom: tržišnog kapitalizma državnim.
Taj glavni tok događaja ostvaren je kroz niz sporednih procesa, od kojih su neki bili planirani, a neki sasvim spontani.
Najpre je nezadovoljstvo ekonomskom i socijalnom krizom politički upotrebljeno za podršku tzv. “borbi protiv korupcije”. Time je – u uslovima već ranije razvaljenog i politici potčinjenog pravosuđa – iskovano moćno oružje kojim je cela preduzetnička klasa indirektno označena kao glavni krivac za nedaće. Saveznik te preduzetničke klase u njenom zločinu, po ovom narativu, bila je naravno “bivša” politička klasa, ono što su Robespjer i Danton zvali Ancien Regime.
Na taj način je ne samo stvorena percepcija moćnog “neprijateljskog bloka” (po potrebi, nekada su, kao treći stub navođene i strane diplomate, uglavnom zapadne, aktivisti nevladinih organizacija ili novinari) nego je legitimisana neophodnost masovne kadrovske promene koja bi išla ne samo po površini, nego i po dubini društva.
Svako hapšenje je u očima nestrpljivih aktivista bilo zapravo jedno novo radno mesto… Želja da se vide hapšenja bogatih, uticajnih i moćnih nije dakle bila samo prost sadistički poriv, iako je – s obzirom na lumpenproleterski mentalitet pristalica nove vlasti – svakako bila i to. Međutim, u suštini bila je to jedva skrivena želja da se dodatno legitimiše kadrovska obnova, i taj podsvesni mehanizam se odvijao jednostavno: “Ako su oni bili lopovi, mi imamo pravo da budemo nepismeni.”
Ova promena se odvijala, paralelno, na tri koloseka:
1. Imenovanjem izabranih partijskih kadrova na nižim nivoima državnog aparata, najčešće bez ikakve (ili zadovoljavajuće) stručne spreme, ili sa stručnom spremom stečenom na sumnjivi način.
2. Kooptacijom politički podobnih pripadnika bivše elite, na srednjim nivoima aparata, odnosno na ona mesta koja nisu – ni tehnički – mogla da se popune samo sopstvenim kadrovima.
3. Dovođenjem elitnih predstavnika krupnog međunarodnog kapitala i njegovih transmisija (MMF, Svetska banka, EU, vodeće svetske investicione banke) u vrh – samu vladu, Narodnu banku, glavne vladine agencije, poslovne banke i javna preduzeća.
Državno-privredna struktura Srbije danas zaista podseća na partijsku vojsku, ali samo kada su u pitanju obični vojnici. Već je sloj nižih oficira regrutovan od pripadnika pobeđene vojske, a generali su zapravo iznajmljeni kondotjeri tranzicije koji, tumarajući od zemlje do zemlje, već decenijama obezbeđuju da se postavljeni zadaci ispune.
Promene koje će nastupiti imaće, dakle, nužno kompleksniji karakter od političkog u užem smislu. One će morati da poprime i dimenziju antikolonijalne, ali i buržoaske revolucije, dva procesa kroz koja je, u svetskoj istoriji, od podanika nastajao građanin. Na karakter, tip i tehnike ostvarivanja ovih promena vratićemo se nešto kasnije.
II
Ovde dolazimo i do drugog bitnog pitanja: strukture i distribucije faktora moći u savremenom društvu. Ova kratka digresija je neophodna da bismo kasnije razmotrili oblike i načine na koji se ti faktori danas manifestuju u Srbiji.
Po harvardskom ekonomisti Džonu Kenetu Galbrajtu (“Anatomija moći”, 1983), tri su osnovna tipa moći: kondigna, kompenzaciona i kondicionirana. Kondigna moć zasniva se na prinudi, kompenzaciona na materijalnim dobrima, kondicionirana na oblikovanju čovekove svesti. Svaki od ta tri tipa moći ostvaruje se kroz posebne agente i svaki od tih agenata koristi sopstvene instrumente.
Tako se kondigna moć realizuje kroz vojsku, policiju, pravosuđe, paravojne i parapolicijske organizacije (kao što su npr. partijske vojske ili kriminalne strukture) i tajne službe. Onaj ko se dobrovoljno ne potčini eksplicitnim (a ponekad i implicitnim) zahtevima nosioca moći biće podvrgnut hapšenju, suđenju, zatvorskoj (dosta dugo u istoriji i smrtnoj) kazni. U ekstremnim slučajevima objekt primene kondigne moći može biti lišen imovine, prebijen ili ubijen i bez ikakvog suđenja.
Kompenzaciona moć realizuje se kroz agregate kapitala, kao što su državni budžet, banke ili korporacije (naročito multinacionalne). Ponašanje koje želi nosilac moći obezbeđuje se, faktički, potkupljivanjem, koje može biti direktno ili indirektno – poklonom, pozajmicom pod povoljnim uslovima, lukrativnom državnom funkcijom ili zaposlenjem na atraktivnom radnom mestu.
Kondicionirana moć realizuje se kroz različite agente koji oblikuju svest čoveka: škole, crkvu, marketing i masovne medije, uključujući, kao nov fenomen, i društvene mreže. Ovo je najsloženiji i najviši tip moći i zasniva se na oblikovanju ljudske svesti, kojim se postiže da subjekt sam prihvati određeni oblik ponašanja, u iskrenom uverenju da je isti u najboljem interesu zajednice i njega lično, dok se u stvari radi o ponašanju koje služi samo (ili pretežno) nosiocu moći.
Frenk Sinatra, Galbrajtov vršnjak i – još od vremena Ruzveltove administracije – dugogodišnji prijatelj u jednoj prilici je hteo da se pohvali kako je pročitao ovu njegovu knjigu, pa je navedenu trihotomnu podelu moći opisao na svoj specifičan, ali svakako živopisan način: “Prvi od tri Džonova recepta je da se devojka naprosto siluje, drugi da se od nje napravi prostitutka, a treći da se ubedi kako je u vas zaljubljena.”
U dugom istorijskom trajanju – kako je taj fenomen prvi nazvao francuski istoričar Fernan Brojdel u svom životnom delu “Mediteran” – zapaža se lagano, ali stalno, pomeranje težišta sa jednog izvora moći na drugi. Sve do pojave kapitalizma, vekovima je primarna bila kondigna moć, da bi se ona vrlo polako – tek negde od Francuske revolucije – zamenila kompenzacionom. Strukture moći postmodernog sveta sve više se oslanjaju na kondicioniranu moć, odnosno na oblikovanje ljudske svesti, umesto fizičke prinude ili potkupljivanja materijalnim dobrima.
III
Srbija, u kontekstu ove analize, ima dve bitne specifičnosti, koje su od bitnog značaja za definisanje strategije promena. Obe su vezane za dominantnu ulogu stranog faktora u funkcionisanju zemlje.
Prva specifičnost je – kao uostalom i u slučaju svih drugih zemalja dovedenih u kolonijalni ili pseudokolonijalni položaj – u dvostepenoj distribuciji resursa moći, primarnoj i sekundarnoj.
Primarna distribucija vrši se između stranog faktora (u najširem značenju tog pojma) i domaće elite. Strani faktor kontroliše glavne resurse moći a lokalnoj eliti ostavlja sporedne. Današnja Srbija, u tom pogledu, funkcioniše vrlo slično Indiji za vreme britanske kolonijalne vlasti: postoje i strana i domaća elita, one su uglavnom odvojene, i po interesima i po vrednostima koje dele, ali u konačnici ipak sarađuju jer su im ciljevi u velikoj meri, a protivnici u potpunosti, zajednički.
Zanimljivo, u međusobnom odnosu stranih i domaćih elita, takođe se manifestuju tri tipa moći o kojima je pisao Galbrajt: kondigna (pretnje ratom ili vojnom intervencijom, podsticanje unutrašnjih nemira – političkih, socijalnih ili etničkih, ucenjivanje predstavnika režima kompromitujućim podacima iz njihovih dosijea, itd), kompenzaciona (obećanja kredita i investicija, ili priključenja međunarodnim institucijama kao što je EU) i kondicionirana (dugoročni uticaj na domaću elitu kroz školovanje, aktivnosti nevladinih organizacija i medija pod uticajem stranog faktora).
Sekundarna distribucija vrši se od onih resursa moći koji preostanu posle primarne, između raznih delova domaće elite: najpre između političke i ekonomske, a potom i unutar političke elite kao takve, naročito u slučaju koalicionih vlada, u kojima svaki učesnik dobije “svoj deo kolača”.
Do kraja fragmentirani resursi moći svode tako Srbiju na pretpolitičko, feudalno društvo, neku vrstu poludržave, odnosno na komplikovani sistem ličnih odnosa, pomešanih lojalnosti, skrivenih i nevidljivih interesa, stranog mešanja i zakona koji se selektivno i arbitrarno primenjuju.
Druga specifičnost Srbije ogleda se u tome što strani faktor, kao takav, predstavlja značajnu dodatnu podršku domaćim elitama i svojim resursima moći (u meri u kojoj, naravno, tako odluči) potpomaže njihove, domaće, autohtone, resurse. Ovo važi i za kondignu (npr. saradnja stranih obaveštajnih službi sa domaćim) i za kompenzacionu (finansijska podrška režimu) ali pre svega važi za kondicioniranu moć.
Naime, osnovni narativ – da aktuelni režim uživa podršku stranog faktora – omogućava značajno uvećanje njegove autohtone moći, jer značajne delove stanovništva – one koji su opredeljeni za evropske integracije – faktički demotiviše da se bore za suštinske promene. Oni – iz sopstvene naivnosti ili konformizma, svejedno – prihvataju jednu u osnovi utopističku tezu da je strani faktor po svojoj prirodi dobar, po sposobnostima nepogrešiv, a po snazi nepobediv, i da će – nakon tog dugo željenog “priključenja” – zameniti postojeći režim nekim boljim, efikasnijim i humanijim. Drugim rečima, ova utopija zasniva se na bezbednoj, ali pogrešnoj, pretpostavci da se za promene ne vredi boriti nego ih valja jednostavno sačekati, a postojeći režim u međuvremenu malo “popravljati”.
Čitav ovaj narativ plasira se, intenzivno i u različitim oblicima, kroz razne agente kondicionirane moći, pre svega kroz masovne medije. Na primer, učešće visokih državnih funkcionera na raznim međunarodnim skupovima ili posete stranih zvaničnika našoj zemlji, predstavljaju tipičan primer korišćenja kondicionirane moći u korist aktuelnog režima. U toj funkciji se nalaze i svakodnevne najave različitih stranih investicija koje se nemilosrdno medijski eksploatišu, ili intervjui režimskih političara stranim medijima.
Svi ovi instrumenti u osnovi prenose istu poruku: da je aktuelni režim ne samo prihvaćen kao ravnopravan partner u međunarodnom evro-atlantskom kartelu, nego da je čak i miljenik tog kartela. Današnja Evropa i inače funkcioniše kao post-Napoleonova Sveta alijansa, te nema dovoljno diktatorskog režima koji ona neće podržati ako on služi njenim geopolitičkim interesima – odnosno u ovom trenutku mobilizaciji za krstaški rat protiv Putinove Rusije.
IV
Već smo konstatovali da su suštinske promene u Srbiji moguće jedino kroz sintezu dva tipa revolucije: antikolonijalne i buržoaske.
Prvi tip revolucije je neophodan da bi se Srbija oslobodila dominantnog uticaja stranog faktora, odnosno da bi se – neutralisanjem tog faktora – smanjila izuzetno visoka koncentracija moći u rukama režima. Istovremeno, tek Srbija oslobođena strane dominacije postaje zemlja za koju se zaista – u jednom dubljem moralnom, i psihološkom smislu – vredi boriti. Vlast u kolonijama privlači jedino ljude sumnjivog morala, avanturiste i hazardere dok tek vlast u suverenoj zemlji može da zainteresuje ozbiljne i poštene ljude.
Drugi tip revolucije praktično znači vraćanje Srbije iz pretpolitičkog u političko stanje, odnosno vraćanje njenog stanovnika iz statusa podanika u status građanina. Simbolički i jezički, taj zadatak možemo označiti i kao radikalnu promenu ciljeva i vrednosti – danas dominantna kvislinška formula Red, rad i mir (bila je inače i jedan od oficijelnih slogana Nedićeve Srbije 1941-1944) zameniće se čuvenom formulom Francuske revolucije: Sloboda, jednakost, bratstvo.
Sve druge podele, a posebno ona klasična, na levicu i desnicu, moguće su tek onda kad ponovo postanemo građani. Samo građani mogu sebi dozvoliti luksuz da budu levičari ili desničari, liberali ili socijaldemokrate, kosmopoliti ili nacionalisti – kmetovi to nisu mogli da budu. Oni su bili dovoljno srećni svakog onog dana kada ih nisu tukli, i kada su na kraju takvog dana imali tanjir supe i jedan hleb – danas bi, verovatno, tražili onaj čuveni sendvič.
V
Koje poruke iz svoje knjige bi Galbrajt, da je kojim slučajem još živ (umro je inače tek 2006. u svojoj 98. godini) mogao danas da savetuje nosiocima procesa promena u Srbiji? Pretpostavljam da bi njegov savet bio da se režimu, postepeno ali istovremeno, podriju sva tri noseća stuba moći – i kondigne, i kompenzacione i kondicionirane.
Prvo, odvojiti režim od stranog faktora, odnosno uskratiti mu tu, nazovimo je tako, ekstra-podršku. To bi omogućilo ne samo širu mobilizaciju javnosti za promene, nego bi presudno ograničilo i slobodu manevra režima u (zlo)upotrebi resursa kondigne moći: pre svega pravosuđa, policije i tajnih službi. I visoki, a i oni niži, funkcioneri ovih institucija tako bi najlakše shvatili da je lični rizik da posle promena i sami budu procesuirani zbog kršenja zakona isuviše visok u odnosu na lične koristi koje bi od tih zloupotreba mogli da imaju.
Drugo, odvojiti političke od ekonomskih elita, odnosno pridobiti ekonomske elite za promene. Kapital traži stabilnost, i on je – do izvesne mere – uvek spreman da podrži bilo koji režim protiv bilo kojeg izazivača, samo da bi otklonio taj potencijalni rizik. Ali, samo do izvesne mere. U onom trenutku kada troškovi održavanja postojećeg režima postanu veći od rizika njegovog smenjivanja, menja se, vrlo brzo i nemilosrdno, i lojalnost nosilaca kapitala.
Svest o tome da ekonomske i političke elite (više) nisu u saglasnosti, odnosno da su već i tradicionalno konzervativne ekonomske elite pridobijene za promene, neće samo ohrabriti druge, opreznije, da se priključe čitavom projektu, nego će uneti nemir i sumnju unutar same suprastrukture režima, čiji će pojedini pripadnici početi da zaključuju individualne aranžmane i tako narušavaju njegovu ukupnu odbrambenu sposobnost.
Treće, pridobiti, preuzeti ili zauzeti postojeće, i formirati nove, alternativne, resurse kondicionirane moći. Ovaj zadatak bi obuhvatio pridobijanje podrške, izričite ili prećutne, nosilaca klasične kondicionirane moći: škole i crkve, ali takođe i formiranje medija nezavisnih – vlasnički i poslovno – od režima i njegovih satelita, kao i širu upotrebu društvenih mreža kao agenata širenja informacija i oblikovanja javnog mnenja.
Koncentracija i koordinacija dovoljnih resursa kondicionirane moći biće, dakle, od presudnog značaja za uspeh promena, jer će omogućiti temeljnu promenu narativa, a samim tim i novo tumačenje istine. Kako je Fridrih Niče lepo rekao:
“Sve stvari su predmet tumačenja, a koje tumačenje u datoj situaciji preovlada jeste funkcija moći, a ne istine.”
***
I na samom kraju, za one koji će ovaj tekst čitati manje kao zabavno štivo, a više kao neku vrstu Malaparteovog priručnika, jedan sasvim kratak, ali ne beznačajan, savet: Margaret Tačer je jednom prilikom kazala:
“Biti moćan je kao i biti dama – ako morate da kažete ljudima da to jeste, vi to zapravo niste.”
Gospođa Tačer – čitavih petnaest godina vrlo moćna, a celog svog života dama – znala je i jedno i drugo vrlo dobro.
