Crvena je odavno boja borbe i sukoba. Uostalom, umnogome je prihvaćena i kao boja hrišćanstva i zapadne civilizacije. Ko se borio više od hrišćana? Možda samo komunisti, koji su, po Živojinu Pavloviću, jedini hrabrošću i upornošću sledili crnorukce, fanatične borce za slobodu i ujedinjenje. Ima je stoga i na zastavama Sovjetskog Saveza i Narodne Republike Kine, a pridev „crveni“ nose i pripadnici jednog pokreta iz nama daleke Azije – Crveni Kmeri. Mnogi diktatori ili apsolutisti koji nisu marili za demokratiju, a bivajući suočeni sa gnevom neutešne gomile što se širi „odozdo“, dovijali su se kako da suzbiju tu preteću boju. U Mertir Tidvilu u Velsu rudari i radnici železara dižu ustanak u junu 1831. ističući belu zastavu natopljenu telećom krvlju i po prvi put je crvena zastava postala znamenje radnika. Sledeće godine u Parizu, na sahrani generala Lamarka, pojavljuje se crvena zastava sa natpisom „Sloboda ili smrt“. Taj ustanak Viktor Igo opisao je u Jadnicima.
Ova boja, sa druge strane, simbolizuje napredak, estetiku, bogatstvo. Ta nijansa crvene koja se naziva cinober ukrašava keramiku i istočnjačke palate, ali podseća i na najbolje dane antičke elite. „Vojsku od terakote“ prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga iz III veka pre nove ere čini više hiljada ratnika od pečene gline, obojenih cinoberom preko podloge od kineskog laka. Cinober se vremenom razgradio i otpao sa vojnika, a i na keramici tokom vekova slabo je sačuvan jer ne podnosi pečenje. Koga je i kako čuvala i sačuvala ova crvena vojska, premazana estetski lepom, a po hemijskom sastavu otrovnom bojom, dobijenom drobljenjem i mlevenjem rude žive? Carev grob nikada nije otvoren, a samim tim nije ni opljačkan i oštećen. Sudeći po savremenim istraživanjima, ovo područje je natopljeno živom, koja čak isparava iz same grobnice. Za života, aristokratiju je ova boja čuvala estetikom bivajući statusni simbol, a posle smrti trovala im je neprijatelje.
Sve ovo smo mogli i morali da kažemo baveći se isključivo naslovom knjige, ne zadirući u zbirku i njene tajne, i ne tražeći takozvani ključ za razbijanje poetske šifre. Sam pesnik u uvodniku, pod naslovom „Lava“, objašnjava kako ova materija vremenom tamni u procesu koji se zove „degradacija cinobera“. To je više nego simbolično: sve u ljudskim životima je prolazno i sklono propadanju, a najveća lepota neretko postaje izvor zla i nesreće. Da li je cinober sa carskog praga odvratio onu istu sirotinju koja će u ratovima XIX i XX veka ginuti sa imenima crvenih vođa na usnama? I dalje, kakvu je sudbinu doživela ta crvena ideologija, gotovo nestavši sa svetske pozornice u današnjici?
U međuvremenu, između kineskih careva i ruskih revolucionara, svet se promenio. Na celoj kugli zemaljskoj sakupljeno je veliko bogatstvo. Ono je iskopavano pod zemljom, oblikovano i gotovo neverovatnim hemijskim procesima prerađeno u sadašnji oblik, te je za milijarde godina postojanja života prvi put akumulirano u našoj epohi. A ta epoha je izmestila mesto dešavanja ove zbirke sa pozornice na kojoj igraju važni akteri na onu na kojoj predstave daju gotovo uvredljivo nebitni glumci. Borba proletarijata na toj sceni više se ne vodi bombama i revolverima, poput onih kojima su Staljinovi ljudi presretali kočije s novcem Državne banke, otimajući ga u ime svetske revolucije. Borba siromašnih za svoje mesto u svetu postala je tiha i istovremeno istrajna u najgorem mogućem smislu: ujutru kobasice i pivo, uveče cigarete, sutradan mamurluk. Život je postao monoton, a povremene epizode zabave oličene su u vidu pojave odbegle zveri koja se šeta oko naseljenih mesta, poput one opisane u epizodi kojom se bavi i Skalušević u pesmi „Prepad“: pojavivši se u provincijskom predgrađu, jadna životinja postaje deo medijskog spektakla, koji se istovremeno širi i mastodonskim medijskim kanalima, poput novina, i, uzdigavši se na n-ti stepen gledanosti na savremenim društvenim mrežama, završi kao atrakcija lokalaca željnih interesantnih događaja oko kojih mogu da se okupe. Istovremeno, dokoni umovi u svojoj dokolici pokazuju i kreativnost: ako nisu tu majmuni ili tigrovi odbegli iz zoo-vrtova ili putujućih cirkusa i luna-parkova, neko će iz kutije šibica vrlo brzo izvaditi dva rovca spremna za borbu. Eto zabave! I, kako je napisao naš pesnik: „… začas dođe veče.“
Skalušević nastavlja da ispisuje parole i da crta grafite po mitskom Nitogenu gradu: u pesmi „Ono što ostaje“, uveče, dok je dan promicao, a glumci na domaćoj sceni su zakasnili da upoznaju neku staru i zanimljivu epohu, naša današnjica nadovezala se na bednu imitaciju onih koji su živeli ranije i na podražavanje onog vremena koje je davalo upečatljive vrednosti; nacisti nisu više onako nezgodni, marksisti nisu crveni kao nekada, liberalni mislioci nisu čak ni liberalni, a ti „nikako da se povratiš iz stonda / iz te opijene izmaglice, pitanja / da li je bilo revolucije?“
U razmišljanje o slojevitosti ove zbirke, na kojoj smo tek odmotali etiketu i izvukli plutani čitalački čep, ubacuju nas stihovi o Laslu Krasnahorkaiju: pesnikov alter-ego, putnik kroz epohe ideologija koje se lome na Srbiji, i koji je čas ja, čas ti, slavi očekivanu Nobelovu nagradu slavnog Mađara; međutim, Satanski tango, to proslavljeno delo, izostaje iz ponude knjižara i sajamskih izlagača: opisi pravog društvenog gliba i nada u opštedruštveno razumevanje onoga što dva pisca (Skalušević i Krasnahorkai) govore opstaju samo u umetnikovoj mašti, dok je stvarnost u Srbiji smutna i neutešna.
Da se vratimo na upit: „da li je bilo revolucije?“ Naravno da se upravo to pitamo, a znamo i odgovor na ovo retorsko pitanje, i mi koji za bolje ne možemo ni znati, i pesnik koji tvrdi: „kamuflaža starih kadrova / u nove oblike bila je veoma lukava.“ Naravno, odgovor je jednostavan: 5. oktobra 2000. godine revolucije je bilo na ulici, dok je izostala šestooktobarska revolucija. Onda kada je trebalo podići ogradu između starog i novog puta, srpsko društvo ostalo je u 1991. godini: neodlučno, bez jasne vrednosne vizije budućnosti i sa nerešenim odlukama koje se tiču najvažnijih društvenih normi, svakako i bez unutrašnjeg konsenzusa o putu kojim treba dalje ići. Ostatak nade u bolje sutra uništili su politički preletači podesivši sistem po svojoj volji i sebi u korist: to je ta kamuflaža starih kadrova o kojoj pesnik govori, istovremeno i kamen oko vrata srpskoj demokratiji.
Istina je i da se danas razlika svodi na pripadnost „onom drugom“. Deluje da starom dobrom svetu pristaju još samo oni nepokolebljivi koji piju stara dobra pića, poput tamjanike ili traminca, dok su ovi novi, koji za red ne mare, prešli na radler i somersbi. To naizgled banalno određivanje ljudskih karaktera kroz odabir pića koja im se dopadaju dolazi iz dubokog uverenja da postoje vrednosti kojih se moramo držati da bismo opstali. One su u zbirci opisane u sopstvenoj sudbini: pesnik je, kako kaže, mnogo istrpeo otkad se strmoglavio u svet odraslih; to može da znači da je iz nekog čistijeg sveta detinjstva i dečaštva pao u glib koji su sebi (i nama) zamuljali takozvani ozbiljni ljudi današnjice. On je „prešao na leđima škorpije / na drugu stranu nabujale reke“, gažen, ali nikada poražen. Ovo poređenje tako krije u sebi i promisao da se stari dobri svet nasukao na hridi Evrope (koja je, kako kaže pesnik, „postpakao“), plutajući u čamcu sa ljudima kakvima pripada i on sam, „nikada povijen / nikada na kolenima“ (pesma „Čistak“). Sarkazam je u ovim stihovima, ali i u stvarnosti koja te iste stihove okružuje, određuje i prožima, prisutan do te mere da razumevamo kako se od života ništa bolje ne može ni očekivati osim očigledne simbolične identifikacije pojedinca koja se najlakše izopačuje u političko opredeljenje: ja glasam za demokrate jer cenim da sam levičar, a neko drugi, opet, glasa za republikance samo zato što sebe iz nekog razloga smatra pripadnikom političke desnice. Ovakvi stavovi su oprečni razmišljanjima ideološki potkovanih aktivista u nekom minulom, „čistijem“ vremenu.
Pa kako je izobličavanje svetskih ideologija uticalo na umetnost i estetiku, kako na aktivnosti svetske pa i lokalne elite? Delovalo je oduvek da radnička klasa ne poseduje ono što Skalušević naziva cinoberom, nijansu koju je od naroda daleko i na sigurnom držalo bogato društvo, ta lupeška kompanija, kako ju je nazivao veliki Branimir Štulić. U vreme kada se u nešto verovalo, u obzorju Francuske revolucije, razularena masa pobunjenih seljaka najpre je pojela golubove bogataša jer se smatralo da supa od tih ptica leči plućne bolesti, od kojih se u to doba umiralo. Na hiljade ljudi je u mesecima nakon toga odnela Robespjerova giljotina, a na kraju i samog Robespjera. U toj borbi jedina crvena boja koju su proleteri imali bila je njihova sopstvena krv i ona se nije štedela. Bogati Francuzi dali su za Revoluciju svoje golubove, a siromašni Francuzi svoje sinove. Cinober je pritom ostajao netaknut na zidovima palata francuskog plemstva. Istovremeno, dok su milioni prosipali krv verujući u ideale koji zaokupljuju novcem siromašne duhove, elita je ponovo uspostavila nakratko izgubljene pozicije. A jednom stečene, one se po pravilu teško napuštaju. Ideologija, koja se kao i pesma prenosi pokolenjima, ostala je jedino uporište masama, tako je bilo odvajkada, a biće i ubuduće. Poput obnove ćelija koje, tokom ljudskog života, svakom deobom ponešto izgube, pa čovek stari i na kraju umire – i ideologije gube ponešto od svoje veličanstvenosti prelaskom sa kolena na koleno, s generacije na generaciju. Krv koja teče venama ljudi na ulici jeste cinober sirotinje, prolazan i isto tako lako obnovljiv, kao i onaj koji se veštom rukom slikarskog maestra za pozamašnu naknadu iscrtava na zidovima palata. Svako se može kupiti, samo je pitanje cene, opšta je pomagalica mafijaša, korumpiranih političara i slabih ljudi. Sankiloti i jakobinci imali su svoj momenat; on je otišao u nepovrat, a njihova crvena krv je izgubila snagu tamneći u nemoći poraza od Napoleona I, pa i kasnije. Ruska revolucija imala je svoj zamah, a ipak je socijalizam propao. Petog oktobra 2000. srpska revolucija je takođe napravila svoj zamajac, da bi nestala u zaverama „trećeg metka“, gušenju reformi i sveopštoj korupciji. Krah Petog oktobra opisan je u pesmi „Žuta garda“: vojnici u pincgaueru nemo gledaju nove bogataše koji promiču u crnom audiju u pratnji nedostižne mekane i negovane ženske šake sa lakiranim noktima. Ko je služio vojsku u JNA ili kasnije zna šta je autor hteo da kaže. Četvrt veka nakon toga, naš pesnik peva o još jednoj propuštenoj šansi:
osamnaest meseci i više dana
u novoj opsadi statiraš.
preživeo si zvučne i vodene topove,
pendrek, čizme i gumene metke.
zenit je nažalost prošao
kao i euforija, bliskost pobede.
pre nego što uspeš da se pridigneš
na jedva oporavljene ruke, kolena i ramena
grad će već ležati u ruševinama i prašini.
Osećaće se samo smrad one lešine kita
izbačenog na ulicu, ogoljenog bez rekvizite
ostavljenog da truli pod vedrim nebom.
Skalušević traži borbu za neko bolje sutra. Njegovi Nemci, Rusi, Vlasi, Srbohrvati, Izraelci – svi su pozvani na akciju koja nikada neće stati, u jednu veličanstvenu arenu mešavine političke i umetničke stvaralačke borbe, koja se spaja i razdvaja, takoreći prožima ideološkim nitima fašizma, komunizma, cionizma, islama, hrišćanstva i svega drugog što nosi u sebi sveopšte ljudsko znanje. Znanja nema bez borbe, borbe nema bez ubeđenja, koga opet nema bez volje, dok iza svega stoji radoznalost koja nas podstiče na kretanje. Na kraju, a vratićemo se time na početak niza, ničega nema bez konstantnosti ljudskih uverenja. Svet će lako propasti ako ga ne čuvamo, potamneće kao cinober, prosuće se uzalud poput krvi miliona proletera.
Nesumnjivo, a to mu je jedan od najvećih kvaliteta, Prolivanje cinobera se odvija na polju delanja radničke klase. U ovoj zbirci, kao i u stvarnosti (uvek treba povući paralelu između umetničkog ostvarenja i ambijenta u kome se odigrava), ta društvena grupacija, u kojoj je najveći filozof XIX veka, Karl Marks, video snagu koja će promeniti svet, danas svodi svoju borbu na laktanje po autobusima, jurenje popusta po supermarketima ili besomučno pijančenje vikendima. Znamo kako to zvuči: neću da radim subotom, viče radnik, videvši u tome buržoasku slobodu izbora. Idem u bioskop pa na spavanje, a sutra ću na pecanje, i ko mi šta može?! A u ponedeljak sve Jovo nanovo… Kome je do gubljenja života i slobode kada može dobro živeti od plate? Otupljavanje revolucionarne oštrice i odsustvo sveže energije spremne za bojenje ulica svojom i tuđom krvlju jeste jedini razlog što danas svet predstavlja mirno mesto bez unutrašnjih sukoba, donoseći vreme kakvo nijedna epoha nije imala; da nije nekolicine ratova koji se vode u ime starih dugova i nerešenih nacionalnih pitanja (Ukrajina, Palestina, delovi Afrike), svet bi bio mesto sa beskrajnim rastom berzanskog indeksa S&P 500 i apsolutne globalizacije na svim poljima.
Vratimo se bajkovitom okruženju Skaluševićevog poprišta borbe. Postoji razmišljanje, zastupljeno čak i u filmskoj kulturi, po kome Armagedon, kada jednom dođe, neće odneti dovraga sve odjedared, već će se i tada na planeti Zemlji živeti. Ne zna se da li će raditi prodavnice, ne zna se da li će imati struje ili da li će postojati Njujork, Beč, Moskva, ali će se nekakvi događaji odvijati. A gde ima ljudi, ima i društvenih procesa. Skaluševićev Negotin, u ranijim njegovim knjigama opisan kao mitski grad Nitogen, jedno je takvo mesto, grad sa one strane života (mada u ovoj zbirci on čini iskorak predstavljajući svoju varoš kao bilo koju drugu, i u tome mu treba dati za pravo, jer danas ljudi žive na isti način bilo gde u Srbiji, Evropi i svetu): boje u njemu su izbledele i nema ideologija koje ih čine važnim. Više danas vredi jedna plata u državnom preduzeću nego sve nijanse crvene, od boje krvi do cinobera, boje luksuza. U takvom apokaliptičnom scenariju posluju kineske kompanije, šire se lučki kapaciteti, pretovaruju se brodovi. Stari vlaški demoni gube snagu pred kineskom kompanijskom pijavicom koja iskorišćava dostupne resurse – prirodu, ljude i mehanizaciju – kako bi uradila ono što najbolje zna, odnosno da donosi i odnosi profit. Dogodovštine omladine istoka u takvoj sredini menjaju karakter, pa tako od negotinskih četnika preko iskrcavanja Crvene armije i mrtvih straža na granici iz vremena Informbiroa, nastaju priče o istovaru kontejnera sa hemikalijama, preradi rude i o „kosookim ljudima“ zatvorenim u sebe i u probleme koji ih muče na nama nepoznatim jezicima, koji snevaju svoje snove i strahuju strahove daleko od naše zemlje. Ne možemo da se ne zapitamo da li su se možda sve svetske revolucije slupale u ovakvim rudarskim jamama, oknima i na kolicima za prevoz rude?
No, nikako ne treba ovu zbirku svesti samo na analizu revolucionarne ili političke stvarnosti. Kao što duboko zahvata društvene procese, ona analizira i promene u pojedincu koje su njegova lična i svojevrsna revolucija. Sa glavom u delu Tomasa Hobsa, Skalušević bez ustručavanja tvrdi da zna kako ga njegov predator može nanjušiti sa ogromne udaljenosti. Istina je da smo izloženi više no ikad, i da bez rada na sebi možemo završiti u barama polusveta, prinuđeni na kompromise kojima nema ni kraja ni početka.
Dobra književnost kod čitaoca izaziva efekat čitanja dve knjige. Imate slova na papiru ispred sebe i jedno značenje; kada ga pročitate, shvatate da u njemu leži još jedna, nepročitana knjiga – vrednost koja se ne bi otkrila da niste pročitali delo koje držite u rukama. Pogodilo vas je to što ste pročitali, ali vas je više dotaklo to o čemu pesnik nije direktno govorio, a što proizilazi iz njegovih reči, svojevrsna dijalektika umetnosti. U ovom slučaju, to je razlika između nas i njih, razlika u krvavocrvenoj boji koja se prosipa nemilice pod nogama bogatih i silnih po njivama i bojištima, koja je nepostojana i očigledno manje vredna, koja nikako ne dostiže težinu nijanse luksuza: „Patrone live“, kaže Bertolučijev junak na kraju XX veka, a mi se pridružujemo piscu u borbi u godinama koje dolaze. Ko je još video da se Srbi predaju?
Predrag Mitrović
