Pred ikonom sećanja
utišano kandilo tinja.
Dnevi zaveštani,
zavezani u snoplje.
usPOMENe.
Ponekad dođeš,
a ja ne znam
u kojem bitiju stražu stražim.
Budnost me plaši.
Rekoše mi da te više nema.
„Kako… nema?“, rekoh tiho.
Sada ćutnjom plaćam ovozemaljski udeo.
Govorim samo kada me pitaju.
Na „dobar dan“ ne odgovaram.
Neću.
Bilo bi to krivokletstvo ustiju.
Zato otpozdravljam sa
„Vaistinu dan“.
Jer
ašče je ovaj mrak – jedina istina,
pustim dan da nosi svoje pravo ime.
Svedočiće o ogoljenom svetu,
gde se reči više ne troše uzalud,
već važu
pod teretom istine.
(I dalje je maglovenije;
„Господе,
да ли је све ово објављеније,
или какво ноћно сновиђеније?“)
Neka je mrak.
Iz ove tišine ne puštam glas,
ali šapućem: „Отче наш, иже јеси на небесјех…“
U srcu dogoreva voštanica.
Slivaju se suze vrelog voska – bogougodni znak za Tvoju milost.
Kroz plamičak utišanog sjaja, blagodarim,
samo da vascela ne poTONEM u bezdan.
Moje sunce se ne nazire u praskozorje.
Moje sunce izlazi u sumrak. „…но избави мја от лукаваго.“
Vaistinu, vaskrsnućeš Jedina!
Vaistinu, svanuće!
Majci Jelisaveti , kćerka Nada
Nada Mitrović Uzelac
