„Posle lošeg mora doći dobro, jer nikad nam ništa gore nije bilo iza najgoreg“
Miroslav Mika Antić
Nakon više od dve decenije tumaranja i lutanja bez jasnog plana i cilja, nakon svih loših nametnutih vrednosti, razorene saosećajnosti i zlih duhova prošlosti, smisleno održavanih u životu i planski puštanih u etar, identitet jednog društva – ili onoga što je od njega ostalo je doveden u pitanje. Njegov opstanak je i dalje neizvestan.
Oni koji su nas ujedinili, a koji su poslednji od kojih bi tako nešto mogli i trebali da očekujemo, su oni koji su odrasli u tako rastrgnutom društvu. Koji ne znaju za bolje, kao što ne znaju ni njihovi roditelji. Jedan zločin, za ostale samo još jedan u nizu, njima je bio dovoljan razlog da puste krik koji će zatresti zemlju. Krik koji je trebao da probudi ostale iz pasivnosti prerastao je u Nadu, da ipak ima svetla na kraju tunela. Pesimizmom okovani, fatalisti po izboru, mnogi u početku nisu želeli da poveruju u tako nešto. Strah od još jednog razočarenja je bio prevelik. Blokadama univerziteta (ne)svesno su ušli u igru protiv jačeg, mešajući se u javni prostor preko reda, tražili su odgovornost, znajući pri tom, da sa takvima dijaloga nema, jer osim jezika sile, drugi ne poznaju…
Da, mislim na studente i pokret koji su iznedrili. Svima je do sada postalo jasno. I nema potrebe da se ide dalje hronološki, šta se sve izdešavalo u posledenje dve godine. Ono što je počelo kao vapaj, završilo se nedavno kao klicanje. Dugo sanjana pobeda konačno se i dogodila. Na idealan način su pokazali da se uvek i svuda Čovek mora buniti, da uvek i svuda moramo biti jedni uz druge.
Ali sada, nakon što se zaboravljena solidarnost vratila na velika vrata, a saosećajnost probudila iz dubokog sna, postavlja se, opravdano, pitanje – šta dalje?
Navikli smo da ne razmišljamo previše o budućnosti, ubeđeni da je nema. Sada, kada je naziremo, neizvesnost budi slutnje i otvara novu prazninu u našim srcima.
U prvim danima nakon završenih izbora, jedni su za revanšizam, prizivaju dugo sanjani 6.oktobar, drugi su opet za vladavinu prava, čekaju novu vladu i da institucije republike preuzmu stvar u svoje ruke i privedu licu pravde sve one koji su činili razna krivična dela.
Treći su neutralni, od sumnje ne mogu da misle.
Četvrti, najekstremniji, a ujedno pomalo i detinjasti, kmeče, smatraju da mora biti po njihovom, a to njihovo podrazumeva uređenje države onako kako oni misle da treba da bude, opet zasnovano na njihovim unutarnjim pobudama – ili kako su oni zamislili ili nikako. Kjerkegorska ili – ili dilema, doduše prizemno postavljena.
Mnogo zabluda, usijanih glava, zaleđenih srca i neznanja ispred košnice, koja tek treba da se oslobodi. Kojim putem krenuti, znajući da vremena (možda) nemamo?
Krenimo redom.
– Za revanšizam, da se ne lažemo, nemamo ni volje ni snage. Da je tako, u prilog idu sve one prilike koje je ovo društvo imalo a nije iskoristilo. Toliko toga se desilo, da bi neka zrela društva to odavno završila. Mi takvo društvo, nažalost, nismo. Iako je neprijatno ovako nešto napisati, to je činjenica, od koje mnogi skreću pogled. Koliko je zaista ljudi u ovoj zemlji spremno da izađe iz svoje zone komfora, i da se suoči sa onima koji su ovu zemlju unazadili za bar pola veka? Jako malo. U vreme blokada, štrajka prosvetnih radnika, niko im se nije pridružio. Na tu temu su mislili pojedinci, slabi na sve ono čemu su svakodnevno svedočili. Na sav čemer i jad.
Većina je skretala pogled.
Jer većina ne želi da se zamera.
„Ćuti, nemoj da se zameraš“ je rečenica koja je uništila ovu zemlju.
Zato i nije bilo generalnog štrajka.
Nakon 15.marta u Beogradu, nije bilo nikakve reakcije. I slobodno nastavite niz, uzmite papir i olovku i stranica će se brzo napuniti ovakvim i sličnim primerima. Većina mašta o revanšizmu, ali ako neko drugi umesto njih to može da odradi. A salonska revolucija kao takva ne postoji.
I tu završavamo sa temom revanšizma od kog neće biti ništa. A i ne treba da ga bude.
– Ako umesto revolucije želimo ipak evoluciju, preobražaj, da se krene iz početka, i da se ponovo uspostavi izvršna, sudska i zakonodavna vlast, gde će se Ustav uvek i svuda poštovati, za tako nešto je potrebno vreme i angažovanost svakog pojedinca koji ovoj zemlji dobro misli.
Da li imamo vremena za tako nešto?
Da li imamo snage za tako nešto?
I da i ne, zavisi kako gledate na stvari i sam život.
Da li je čaša polupuna ili poluprazna?
Izgubili smo zadnjih četrnaest godina, izgubili smo dvadeset, dvadeset pet godina, šta je onda period od narednih pet ili deset godina, možda petnaest? Pitanje je da li imamo strpljenja, znanja, mudrosti i pomenute snage za tako nešto?
Koliko je zaista ljudi spremno da zavrne rukave i izgradi ovu zemlju, ponovo, onako kako treba? Na početku, vođeni postizbornim ushićenjem svi će se javiti, ali već pri nekom narednom pozivu dobar deo će odustati.
Akcije oganizovane u Beogradu u vidu krečenja podzemnog prolaza, farbanja klupa u parku i skupljanja pikavaca jesu za pohvalu ali su svakako stvar forme a ne suštine. Primer su promašene poente. Jer dok neko skuplja pikavce, neko pakuje kofere i gleda kako da se poput kišne gliste izvuče iz novonastale situacije. Rekli smo NE revanšizmu, ali to ne znači da ne treba da bude pritiska na one koji su taj grad i doveli da bude tako prljav i zapušten. Dok čekamo institucije valja i svest očistiti. I ona je godinama bila zapuštena.
Preobražaj zahteva da se krene od pojedinca, koji čini društvo. A koliko ljudi je spremno da doživi katarzu, da raskrsti sa zlim duhovima prošlosti? Ili oni koji su isuviše liberalni? Da li pristaju na to da sebe prvo preispitaju? Znam mnogo ljudi koji su spremni, odmah sada, da počiste prvo kod sebe. Oni su moja braća i sestre. Ali isto tako, oni su u ovom društvu manjina.
Većina nije protiv sistema, nego protiv uloge koju imaju u sistemu. Rob, koji se ne bori za slobodu, nego da on bude onaj koji je izvan situacije, da on tlači, jer on zna bolje, lepše. Da se zakoni odnose na sve, osim na njega. Da nije tako, ovaj tekst nikada ne bih pisao, i danas bismo živeli u mnogo uređenijoj zemlji od ove u kojoj trenutno jesmo. Mnoge naše prijatelje ne bi gledali preko ekrana telefona, nego bi danas sedeli pored njih.
Kako je dobri Branko Ćopić govorio: „Znam ja nas, jeb’o ti nas“.
– Oni neutralni, neretko generali nakon bitke, danas drže glavno slovo. Oni sve znaju, ali se ne mešaju, oni su iznad situacije. Retki od njih se drže po strani, svesni prolaznosti života i ne osećaju ili nemaju nikakav odnos prema društvu, jer to društvo im nikada ništa nije dalo. Pošteno. Nije im za zameriti. Ili možda jeste? Bar su iskreni u svom stavu i nemaj problem da ga javno iznesu. Ove neutralne, prethodnih večeri ste mogli videti na trgovima, kako se slikaju, dok preko dana kritikuju svakoga ko im se nađe na radaru. Red selfija, red pridika.
Praznina u čovekovom biću najveći je civilizacijski jaz.
– Poslednji koji su nedavno navedeni, često stoje u desnim kolonama, a na desničare nećemo trošiti reči jer oni su nas dobrim delom i doveli tu gde jesmo danas. Setimo se Kiša: „Nacionalizam je paranoja“. Toliko o njima.
Gde smo onda danas, i koliko Vas je zaista razmislilo o gore navedenim stanjima i činiocima društva koje takva stanja proizvode? Verujem da se većina nije u potpunosti složila, a oni koji jesu, nažalost i oni su upali u mrežu zablude.
Ljudi koji žele da ih neko i dalje vodi i oni koji bi druge da vode, moraju da shvate da je najmanji zajednički sadržalac svih nas Novi moral koji moramo izgraditi. Bez toga, zauvek podeljeni, nećemo stići daleko.
A šta Novi moral znači za ovo društvo i zašto nam je on potreban?
Pre svega, on predstavlja minimum civilizacijskih vrednosti koje moramo usvojiti kako bi uopšte mogli da stvorimo bilo kakvu zajednicu. Jer ako se jedno društvo uređuje po ukusu prosečnog biračkog tela, onda svi zajedno visimo nad provalijom. Jer prosečan član biračkog tela, zapamtite, je duhovno osakaćen čovek, vođen nagonima, posebno onim za politikom, neretko neobrazovan, koji na život gleda iz žablje perspektive. Oni koji opet misle da su iznad toga, nek se spuste malo na zemlju, jer u nekim stvarima moramo biti svi jednaki. Saosećajnost ne može biti selektivna. Ili je ima ili je nema. Zato nam Novi moral, prema kom imamo otklon, treba.
Da definišemo nove vrednosti. Vrednosti koje će nas povesti u Novo doba.
Sve se menja na ovome svetu i ništa ne miruje, pa zašto ne bi onda i mi krenuli putem te svojevrsne renesanse?
Ako sve ovo zvuči suviše uopšteno, autoru ovih redova bi bilo najlakše da zaključi da prosto niste dorasli ovakvom rezonu i da nastavite dalje gde ste stali (ako uopšte znate gde ste krenuli). Ali ovaj tekst onda ne bi imao smisla, bio bi apsurdan, pokopao bi potrebu iz koje je nastao.
Dakle Novi moral mora da podrazumeva odsustvo licemerja iz duha onih koji zaista žele da promene nešto u ovom društvu. Moramo pre svega biti spremni da delove razbijenog društva skupimo i ponovo spojimo u jednu celinu.
Nemojmo pozivati na promene na koje sami nismo spremni.
Selektivna pravda ne postoji, kao što ne postoji ni selektivna nepravda.
Ako želimo Slobodu, za nju se moramo boriti. Mnogo je načina na koja se ta borba može voditi, ali se određene bitke moraju dobiti.
Uzrok a ne posledica.
Posledice živimo, uzrokom koji do njih dovodi se moramo pozabaviti.
Kulturu trpljenja moramo zameniti kulturom otpora. Moramo se buniti uvek i svuda. Čak i studenti i predstavnici njihove liste, kojima smo dali poverenje moraju znati da se i njihove odluke preispituju. I da na njihove odluke može da se rodi otpor.
Povlašćenih nema. Jer za takav luksuz nemamo uslove.
Solidarnost i saosećanje kao osnova svakog budućeg delovanja.
Pre nego što urbana gradska lica naruče svoju kafu u beogradskom krugu dvojke, i dođu na ideju koja će privući pažnju na društvenim mrežama a njenim autorima namiriti ego, moraju znati da u očima drugih ljudi širom zemlje, koji svakodnevno jedva sklapaju kraj sa krajem te akcije ne znače ništa i da su u njihovim očima oni gotovo isti kao oni prethodni pa i oni pre njih. Stoga triput meri jednom seci može biti parola zlata vredna.
Onaj ko se slaže sa svakom napisanom rečju ovde, nek posumnja u sve što je rečeno. Sumnja nije uvek nesigurnost, ona može biti i oprez.
Onaj koji ne priznaje ništa što je ovde rečeno, živi dubokim snom u začaranom mehuru individualizma. Nek se probudi što pre. I nek takođe posumnja.
Ko nazire put kojim se mora poći, već je spašen.
Ko oseća potrebu da odgovori i dopuni ono što je ovde rečeno, već je društveno angažovan u punom smislu te reči. Taj čovek će se sutra boriti za svoju zajednicu, ne dozvolimo da strada.
Ko negira Novi moral, nije osetio bol prethodnog, tačnije – nije nikada ni živeo. Želimo mu sretno rođenje.
Ko se oseća još više izgubljenim nakon što je pažljivo sve pročitao, znači da je živ.
Novi moral je perspektiva čoveka, koji doživljava preobražaj koji je ranije osećao ali nije znao ili nije mogao da ga definiše.
Novi moral je potreba čoveka koji želi da se bori za dobrobit sebe i svoje zajednice.
Novi moral je snaga, za koju nismo ni znali da je u nama.
„Mnoge utopije bile su buduće stvarnosti“ reče veliki Ernesto Sabato pred kraj života obraćajući se mladim ljudima. Na nama je, da upravo te utopije na kraju i proživimo.
Oktobar i hladno je 2026.
Miloš Čorak
