Notes

Saša Skalušević Skala – Svakodnevni pokušaji Apokalipse [Knjiga dana]

                             

 Podnošenje nepodnošljivog

(Saša Skalušević Skala: Svakodnevni pokušaji Apokalipse, Presing, Mladenovac 2021.)

Pesnik Skalušević, sudeći po njegovim dosadašnjim pesničkim knjigama, odavno je već, odustao od ničeovskog impulsivnog zagovaranja da se otuđenom i nesnađenom pojedincu, makar kao delić, treba i mora vratiti njegova uzvišenost i duhovnost, volja i misaonost, koje su, štaviše, zamišljene kao samo neke od očekivanih apologija čoveku.

Daleko od toga.

Beskrupulozna zloupotreba industrijske revolucije, na nivou čoveka, ogleda se i u toma da sve više, od stvarnosti udaljeni pojedinac stvarajući stvari i sam se vremenom opredmećuje u društvu i njegovom naglavačke postavljenom vrednosnom sistemu (u sećanju si samo pukotina / rupa – pesma „Pitanje poetike”), a sve to je ujedno i pravo otuđenje pojedinca (Hegel), okruženog zlom, prividom, lažima, potpunom nesnađenošću i dezorijentisašću. Ovom prigodom, posebno kroz otuđenje čovekovog  mišljenja i empatije od dodeljene nam tzv. nove realnosti, koja dovodi do osećanja potpune odvojenosti, usamljenosti ili osećanja strancem u svom biću, nakon čega uspeva i da ga sopstvena izgubljenost kontroliše i da manipuliše sa njim, a što svedoče i Skaluševićevi stihovi, ne samo u ovoj, već i u ranijim pesničkim knjigama. 

Razloga zbog čega je pojedinac, u međuvremenu, postao samootuđen jeste bezbroj.

Na primer, ukoliko nije u stanju da razume ili prihvati takvog i toliko izmenjenog sebe. Zatim ukoliko nije u stanju ni da prepozna sebe i, na kraju, ukoliko mu se nameću želje ili naredbe, a koje nisu autentično njegove, već mu dolaze spolja iz nepovratno poružnelog sveta predapokaliptičnog ambijenta. Čak, svedoci smo da se i pesnikove i naše ideje, u međuvremenu izmenjene, koriste protiv nas samih, u našoj daljoj fragmentaciji.

Otuda, ne čudi i naslov knjige Svakodnevni pokušaji apokalipse (kraj Sveta … se nalazi tu / tri bloka dalje / negde na kraju ulice / dragoljuba m. / ili borivoja m.), koji govori o onome što nam se svakodnevno i serijski događa, prilikom čega iz dana u dan gubimo i one preostale delove onog svog suštanstvenog (srž, plod, / za kojima jurimo / a koji se i inače / nalazi u nama / ali ga mi nekako / sve više ne vidimo), jer se pojedinac ne (samo) prepoznaje u takvom okruženju, koje ga, inače, nadzire i dozirano ga menja na gore i dalje od sebe. To je posledica ne samo dolaska privida i laži nazvane novom realnošću (koja nije prihvatljiva i koja to uopšte nije), već i promene unutar samog pesničkog bića, nakon kojih se osamljena i ugrožena jedinka više ne može samoprepoznavati. U takvim stihovima, ne pomaže ni ono što se ne sme i, nadali smo se, ne može izgubiti, a to su, na primer, sećanja ne samo iz detinjstva  (to su pulsirajuće planete / našeg univerzuma / gde smo prosuli svoju krv / seme vodu čitav / dijagnostički materijal / sve izlučevine koje su / u nama). Pomoći ugroženom pojedincu nema ni od najave nove apokalipse (očekuješ da se nešto desi / neki novi potop možda / bombardovanje, virus / ili vanredno stanje). Ne pomaže ni samo bekstvo u sasvim nepoznato i daleko (negde gde nas / niko neće prepoznati. / zaviriti u dlan / ili bilo koju pukotinu), jer svako bekstvo jeste bekstvo od sebe i iz sebe (da pobegnemo / ostavimo sve za sobom / počevši od sebe, jer smo pod uticajem brojnih apokalipsi zaboravili šta nas spaja). Inače, pri svakom bekstvu begunci sa sobom nose i muku zbog koje su se odlučili na bekstvo iz sebe.

U procesu razotuđenja, apsurda i meteža, tvrdi nam pesnik, ne pomaže ni okrenutost Apsolutu, jer nama suvereno vlada demonski svet. Na svakoj instanci, do krajnjeg pakla. Svedočanstva prisustva sveta zla i mraka pronalazimo u brojnim ubedljivim Skaluševićevim stihovima koji zadiru i u paganska mitološka značenja i uverenja (đavo vozi mali srebrni auto / za njim bosonog trči Isus; đavo je u detaljima; đavo je u boci / ili barem čaši / kako vam je lakše; “crvena beštija sa okolne poljane / kad tad može provaliti / spaliti grad / trozubcem svojim / probosti viteza).

Eventualni korak da razotuđenju predstavlja nam se u književnosti (čitam knjige / skupljam sebe).

Iz navedenih stihova ogleda se pesnikova osavremenjenost i neposredna prošlost (korona virus i ratovi devedesetih godina prošlog veka), a naročito je svoje i naše okruženje dočaravano i tzv. nepesničkom građom, što je i ranije primećeno u tumačenju Skaluševićevog stvaralaštva. Dakle, pesnik potvrđuje da nema predmeta ili pojave od koje se ne može stvoriti pesma. I to pesma kao odraz savremenog pakla, često vrtoglavog toka i zbijenog, prenapregnutog dešavanja u njoj. Kako i dolikuje svetu meteža, apsurda i haosa.

Prisutan je i opominjući simbol prolaznosti, zapostavljenosti, pa i spontanog zaboravljanja, koji, kao i nesnađeni pojedinci, doživljavaju i neke bitne biljne vrste odavno ukorenjene u sve civilizacije, naročito u paganstvu i grčkoj mitologiji, kao što je to na primeru ranije slavljene dunje ili na primeru jabuke iz bašte Hesperide, koja danas i ovde: skrajnuta zaklonjena / nalik na tajno znanje / napuštena da truli / skapava i nestaje / iako nekad beše / sva od zlata.

Posebnost ove knjige su i ironično intonirani oksimoronski naslovi i sintagme (Kali Juga, bespilotno ludilo, devolucija), adekvatni pesnikovom okruženju, ali i sa znacima jezikotvorstva i metateksta.

U gotovo svim pesmama pesnik Skalušević slikovito-meditativno i samosvojno objašnjava zašto je njegov opravdan doživljaj sveta ravan Berđajevom podnošenju nepodnošljivog.

Aleksandar B. Laković

Ostavite komentar: