Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006.
Biblioteka: Alef
Knjiga br. 25
Strana: 114
Pismo Sergeju Pavloviču Đagiljevu
Čoveče,
Ne mogu vas nazvati po imenu, jer nemam imena za vas. Ne pišem vam nepromišljeno. Ne želim da mislite da sam nervozan, nisam. Sposoban sam da sasvim mirno pišem. I sviđa mi se da to činim, iako se ne izražavam lepim rečenicama. Nikada to nisam učio. I jedino želim da izrazim svoju misao.
Ne bojim se vas, dobro znam da me duboko u sebi ne mrzite. Volim vas kao što se voli svako ljudsko biće, ali ne želim da sarađujem sa vama. Ali, ima jedna stvar koju želim da znate, a to je da mnogo radim. Nisam mrtav. Još uvek sam živ. Bog živi u meni i ja živim u Njemu. Sve moje vreme ispunjeno je mojim igranjem i moj rad napreduje. Takođe, kad god mogu, pišem, ali ne lepe rečenice, koje vi toliko volite.
Vi organizujete baletske družine, a ja ih ne organizujem. Ne zanima me da osnivam baletske družine – zanimaju me ljudska bića.
Vi ste mrtvi, jer su vaši ciljevi smrt.
Ne nazivam vas svojim prijateljem, jer znam da ste mi ogorčeni neprijatelj, ali i pored toga, prema vama ne gajim loša osećanja. Neprijateljstvo izaziva smrt, a ja čeznem za životom… Vi ste zlobni. Ja imam duboku simpatiju i razumevanje za čovečanstvo. Isto je imao i Dostojevski. Bio je dobar čovek.
Rekli ste da sam budala, a ja mislim da ste to vi. Ne želim da se pred vama ponižavam, a vi volite ljude koji to čine. Ne želim vaš osmeh, on je smrt… Ja se više ne smejem, ne izazivam destrukciju. Ne pišem da bih vas zabavio, pišem da biste zaplakali.
Ja sam čovek koji je emotivan i racionalan. Vi ste racionalan, ali ste bez osećanja. Vaša raspoloženja su pogubna. Vi hoćete da me uništite, a ja želim da vas spasem. Ja vas volim, ali vi mene ne volite. Ja vam želim sve dobro, vi mi želite sve loše.
Poznajem sve vaše trikove. Nekada, kad sam bio sa vama, često sam se pretvarao da sam nervozan, ali ja nisam bio derište. Dublje sam razmišljao. Bog je bio blizu mene, ali vi ste životinja i ne znate šta je ljubav.
Ne mislite, ne slušajte. Ja nisam vaš, vi niste moji. Sad vas volim, uvek sam vas voleo. Ja sam vaš i svoj. Zaboravili ste šta je Bog, a bio sam zaboravio i ja, u prošlosti. Ali, našao sam Ga. VI ste taj koji želi smrt i destrukciju, premda se bojite smrti. Ja se ne plašim smrti. Smrt je neminovni događaj. Svi ćemo umreti, stoga sam uvek na to spreman. Volim ljubav, ali nisam meso i krv, ja sam duh, duša. Ja sam ljubav… Vi ne želite da me shvatite, da sa mnom budete u istinskom prijateljstvu. Želim vam sve najbolje.
Mnogo toga želim da vam razjasnim, ali više neću raditi sa vama, pošto imate potpuno različite ciljeve. Vi ste licemer, a ja neću da postanem licemer. Licemerje mogu da dopustim samo kad čovek tim sredstvom želi da postigne nešto dobro i plemenito.
Vi ste loš čovek, vi niste car, vladar. Vi niste moj Imperator. Vi ste zla osoba. Vi mi želite zlo ali ja vama to ne želim. Ja sam osetljivo biće i hoću da vam napišem pesmu što se peva uz kolevku… jednu uspavanku (prim. prev. nedostaju stihovi).
Spavajte mirno, spavajte, spavajte mirno.
Čovek Čoveku
Vaclav Nižinski
Dio iz Dnevnika:
“Mislim da poklon nije izraz ljubavi. To je jedan običaj. Poklone bi trebalo davati siromašnim ljudima, a ne onima koji su imućni… Ema ne zna vrednost novca i zato se njime razbacuje… Siromašnima bi trebalo stalno pomagati… Ne volim novac – volim ljude… Siromašni ljudi ne mogu da zarade. Bogataši moraju da im pomognu… Bežim od siromašnih kad hoće da mi zahvale. Mrzim zahvalnost. Ne dajem poklone zbog zahvalnosti… Ja sam Bog u poklonu… Novac znači pomoć, ali sam po sebi nije pomoć… Osećam da me se moja žena boji, jer su joj POKRETI bili odlučni kad sam joj tražio malo mastila. Osećala je hladnoću… Bojim se hladnoće, jer je ona smrt… osećam ono što je Hristos osećao. Ja sam kao Buda… Zbog svojih namera, svesno se pretvaram da sam lud. Znam da me se neće bojati, ako svi budu misli da sam bezazleni ludak. Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasni lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu… Nisam čudo od deteta koje treba pokazivati – ja sam OSETLJIV ČOVEK… Čelik je potrebna stvar, ali je takođe i grozna stvar. Avion je grozna stvar… ona se ne sme upotrebljivati u ratne svrhe. Avion treba da izražava dobru nameru…U Petersburgu sam išao u dve škole… ne volim univerzitete jer se na njima TRAĆI VREME na politiku. Politika je smrt. Politiku su izmislile vlade… Sviđaju mi se carevi i aristokrate, ali njihova dela nisu uvek dobra dela… ne živim na ulicama, živim u ljudima. Želim da delujem na ljudska osećanja… Ne želim ljude sa zlim osećanjima”
*Iz dnevnika Vaclava Nižinskog
