Simo Matavulj – beogradski pripovedač
1.
U stvaralaštvu Sima Matavulja (1852–1908), svakako jednog od najznačajnijih pisaca epohe realizma u srpskoj književnosti, tematski i načinom obrade ističe se, pored dva romana, dve drame, zatim nedovršene autobiografije i jednog satirično-memoarskog spisa, blizu stotinu pripovedaka objavljivanih u književnim časopisima, kalendarima i različitim almanasima i najvećim delom potom svrstanih u dvanaest zbirki pripovedačke proze, od kojih dve nose nazive Iz beogradskog života (1891) i Beogradske priče (1902), dok je treću naslovio jednostavno Život (1904), mada pripovedaka, novela i crtica sa temama iz života u srpskoj prestonici ima i van njegovih objavljenih zbirki.
Naime, beogradskih pripovedaka ima u Matavuljevom opusu gotovo isto koliko i onih iz primorskog i crnogorskog života zajedno, što će reći nešto više od pedeset, tako da se može reći kako su životne pojave i događanja u gradu na ušću Save u Dunav bili veoma inspirativni za pisca koji je u književnost ušao opisujući život u rodnoj Dalmaciji i koji će, po dolasku u Beograd, naporedo sa beogradskim pisati i pripovetke iz primorskog života.
„Matavulj je bio potpun realist. Bez romantičarskoga vaspitanja, uman čovek, trezvena duha i pozitivne prirode, književno vaspitan kod doslednih francuskih realista, on je sav u čistim idejama evropskoga realizma sedamdesetih i osamdesetih godina.“ Ova tačna Skerlićeva konstatacija potvrđuje se i danas, kada savremeni čitaoci Matavuljevih pripovedaka iz beogradskog života, nastalih tokom poslednje decenije pretprošlog i prve decenije prošlog stoleća, mogu, čitajući ih, steći temeljan uvid o tome kako se živelo u srpskoj prestonici toga doba, kao i da stvore posebnu sliku o životu negdašnje gradske periferije, naročito Palilule. Život tog u ono doba predgrađa Beograda inspirisao je i druge pisce realiste, među kojima su: Stevan Sremac, sa više pripovedaka iz života srpske prestonice, Branislav Nušić, koji će, pored brojnih dela namenjenih sceni sa temama iz beogradskog života, napisati nekoliko knjiga pripovedaka i kozerija, kao i jednu knjigu memoarskih zapisa pod naslovom Iz poluprošlosti – beleške, crtice, sećanja, sa uspomenama na događaje u Beogradu i Srbiji 19. veka, zatim Dragoslav Nenadić, autor dramskog triptihona Pod žrvnjem, koji sadrži jednočinke Veseli dom, Na prelomu i Pred novim životom (1908), i jedne dramske slike iz beogradskog života, Srećkovići (1908), dok je Milutin Uskoković, pored ostalog, pisac kratkih priča Pod životom (1905), zbirke pripovedaka Kad ruže cvetaju (1912) i dva romana – Došljaci (1910) i Čedomir Ilić (1914), u kojima se opisuju uglavnom nesrećne sudbine mladih ljudi – došljaka u Beograd.
Simo Matavulj, odmah pošto se 1889. godine nastanio u Beogradu, počeo je da piše pripovetke u kojima će se pozabaviti dvema karakterističnim i tada aktuelnim pojavama u gradu na ušću Save u Dunav. U priči „Novoverci“, jednoj od najranijih, opisaće nazarene, pripadnike evangelističke sekte koji su dolazili u Beograd iz Austrougarske, a u drugoj, „Grešnom detetu“, sudbinu dece iz seoskih sredina koja, učeći školu u Beogradu, poslužuju po kućama bolje situiranih građana, gde se hrane i stanuju. Već kroz dve godine objaviće knjigu pripovedaka Iz beogradskog života (1891), da bi, početkom 20. veka, štampao još dve – Beogradske priče (1902) i sledeću, koju je naslovio jednostavno Život (1904). Jovan Skerlić, verovatno podstaknut i naslovom Beogradske priče, ovako će proceniti to Matavuljevo delo:
„Samo, samo ove beogradske priče ipak nisu dovoljno beogradske. One jasno kažu da g. Matavulj, pored svega svoga književnoga talenta i obrazovanja, nije uspeo da uđe u beogradski život i da ga jasno i izrazito pretstavi. Ako ne možemo o čemu drugome, mi, rođeni Beograđani, Beograđani iz Beograda, možemo o tome govoriti. Beograd je u nama u čaru prvih detinjskih uspomena: to su oni stari šančevi, obrasli u kukuti i čkalju, opale turske kuće sa širokim i grozdastim čardaklijama, i šandudovima, nestale česme, Čukur‑česma, Sakar-česma, Toskina-česma, onaj stari Beograd sa uskim ulicama i ćeramidom pokrivenim kućama; omirske bombe Dorćolaca i Ciganmalaca, Vračaraca i Palilulaca. Čudan je, neshvatljiv naš Beograd sa svom silnom mešavinom rasa i narodnosti, sa Nemcima, Česima, Mađarima, Jevrejima i Ciganima, tako da liči na udolicu u koju se slivaju ljudi sa svih strana u borbi za komad hleba. Ko sačinjava Beograd, šta je to upravo beogradski život? Da li ona stara grčka i cincarska buržoazija, sada posrbljena, sebična, grabljiva, ćivtinska, sa kućama punim bakarnoga posuđa i turskih ćilima; ili ono poluseosko stanovništvo u Paliluli, sa svojim torlačkim govorom, sa kolom koje igra nedeljom na raskrsnicama, sa svojim jedrim devojkama i momcima ubojicama; ili stanovnici Jevrejske Male, starci, u fesovima i prugastim anterijama, sa licima i bradama kao u biblijskih proroka, devojke crnih i plamenih očiju, koje brzo venu kao prerano procvetalo cveće; ili čisto srpsko stanovništvo, mlada buržoazija, mala trgovina, zanatlije, činovnici, skoro doseljeni iz unutrašnjosti Srbije, koji su doneli osobene tipove i običaje svojih krajeva; onih desetak hiljada Starosrbijanaca i Makedonaca, koji čuvaju svoje odelo, imaju svoje kavane, i esnafe; prečani, koji se kao oaza drže sa svojim razvučenim govorom i sitnim pretenzijama na ’nobles’. (…) Ko će nam reći šta je Beograd, Beograd u haotičnom stanju raspadanja, Beograd gde se sukobilo nekoliko vekova, nekoliko narodnosti, nekoliko rasa, nekoliko civilizacija, Beograd pometen, izbiven iz koloseka, bezbojan? Sve nam to još niko nije kazao, i mi osećamo da Beograd, u čiji je okvir g. Matavulj metnuo svoje priče, nije naš Beograd gde smo sunca ugledali.“
Međutim, kako podosta beogradskih pripovedaka Matavulj nije svrstao ni u jednu od svojih zbirki i kako među njima ima i veoma dobrih, pojedine od njih obuhvatili smo ovim izborom.
Ne treba obići ni činjenicu da je Matavulj, pored toga što je prevodio dramska dela sa francuskog, italijanskog i nemačkog, koja su se prikazivala u beogradskom Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu, napisao i dve drame – Zavjet, dramu u četiri čina (1896) i Na slavi, komad u tri čina (1904). Dok je prva od njih sa temom iz dubrovačkog aristokratskog života, druga se događa u Beogradu, ali je znatno ispod njegovih pripovedaka.
Tačna je ocena Milana Kašanina: „Komad ne valja. Ono što se događa u njemu, to može biti istina u životu, ali ne može u umetnosti. Prostački tipovi i ružni skandali, kojima se pisac smeje sprečavajući gledaoce da to čine, ostali su sirov materijal, ne stvoriv dra- mu – nisu vulgarna samo lica, već je vulgaran i pisac.“
2.
Milan Kašanin u svom obimnom eseju pod naslovom „Uskok (Simo Matavulj)“, objavljenom u knjizi Sudbine i ljudi – ogledi o srpskim piscima (1968), idući tragom Skerlićevog prikaza konstatuje: „U Beogradu Matavulj ne saoseća sa svetom i ne živi s njime, nego ga prezrivo i nezadovoljno posmatra; Primorci su njegovi ljudi. Beograđani nisu. Beograd je u njegovim spisima mračan ne zbog toga što je Beograd zbilja takav, nego što je mračan onaj koji nam o njemu pripoveda.“ I zaista, u Matavuljevim pripovetkama iz beogradskog života čitaoca očekuje pretežno tamna projekcija ljudi i događaja, koje pisac ipak opisuje pronicljivo i sa objektivnošću inventivnog pripovedača često sumornog raspoloženja.
U većini beogradskih pripovedaka Matavulj se, ne jednom, uspostavljajući kritički odnos prema opštem stanju u društvu, bavi slikanjem života običnih malih ljudi, siromašnog sveta uglavnom sa periferije. Ipak, ponekad je inspirisan i događanjima u višim i srednjim beogradskim krugovima, što je slučaj u pripovetkama „Spiritiste“, „Na zabavi“, „Događaj sa popom Cijunom“, „Beogradska deca“ i dr.
Međutim, Dragiša Živković, priređivač Matavuljeve pripovedačke proze sa tematikom iz života van piščevog zavičaja u njegovim Sabranim delima, knj. VI (1954), ukazuje da Matavulj u pojedinim beogradskim pričama („Marija“, „Priviđenje našeg džentlmena“, „Naumova slutnja“) kao da zapada u neki teozofski misticizam, dakle, pravac koji se danas može definisati kao religiozno mistično učenje o intuitivnoj spoznaji boga, o neposrednoj spiritualnoj identičnosti s njime, o okultnim „tajnama“ povezanosti svekolikog ljudskog znanja i mudrosti božjeg bića, kao i o mogućnosti da se stupi u odnos sa „zagrobnim životom“.
Nasuprot tome, upravo u beogradskim pričama Matavulj ljubavne prizore opisuje sa podosta senzualnosti i naturalističkih pojedinosti („Sukobi“, „Aranđelov udes“, „Murtalov slučaj“, „Beogradska deca“), s tim što će kritiku socijalne nepravde marginalizovati, svodeći je na moralistički reformizam primetan u pripovetkama „Grešno dete“, „Dijete“, „Vlajkova tajna“, „Pop Agaton“, „Uskoci“ i dr.
„Već davno je primećeno da je Matavulj u stvaranju svojih likova polazio od određenih ljudi koje je zapažao u životu. U njegovim beogradskim pričama on se najmanje udaljava od tih modela, tu on najmanje dodaje svojih domišljanja. Nije suviše smelo pretpostaviti da je za sve svoje ličnosti u beogradskim pričama imao prototip. Za jedan deo tih ličnosti to se može utvrditi“ – piše Vido Latković u predgovoru knjizi pripovedaka S. Matavulja Iz beogradskog života (1948), i potom navodi: „Onaj stari čiča, koji se tako široko, otvoreno i sugestivno smeje, kojega sretamo u više pripovedaka Matavuljevih (Uoči razvoda, Gledajući Hamleta itd.) nije niko drugi nego Milovan Glišić, u diplomati iz Spiritiste naslikan je Čeda Mijatović, u simpatičnom lekaru u Bolničarki dr Vojislav Subotić.“ Sam Matavulj objasnio je u jednom pismu da je Mita, glavna ličnost u „Novovercima“, takođe postojao i bio njegov stari poznanik, koji je 1889/90. radio u Beogradu pa je kao nazaren proteran. Inače, nazarenima su se kod nas zvali pripadnici evangelističke sekte, odomaćene u Švajcarskoj, čije se učenje polovinom 19. veka, preko Mađarske, odomaćilo i u Vojvodini, gde su imali svoja središta u Subotici i Sremskim Karlovcima. Tu su ih zvali nazarenima ili novovercima. Na početku priče „Novoverci“ Matavulj opisuje dolazak novoveraca u Beograd, gde su se nastanjivali u određenim delovima grada.
Jedna pripovetka naročito može privući pažnju današnjeg čitaoca, jer u njoj defiluje mnogo ličnosti.
Naime, Matavulj pripovetku „Na zabavi“, počinje ovako: „Jednoga zimnjega večera svet je gomilama ulazio u zgradu Činovničkog udruženja na javno predavanje s igrankom. Časnici priređivačkog odbora imali su dosta posla, osobito onaj što je ’sa blagodarnošću’ primao i beležio dobrovoljne priloge. Predsednik njihov, sa nizom ordena na fraku, klanjao se desno i levo i na uzvike čuđenja redovno je ponavljao iste reči: ’Dabome, sveta je već mnogo. Zanimljivo je predavanje!’“ Temu Istorija pozorišta od najstarijih vremena do danas izložiće ostareli profesor Mirošević. Međutim, glavnu senzaciju priredio je svojim dolaskom gospodin Bartić, predsednik Velikoga veća (može se pretpostaviti da je u pitanju predsednik vlade ili nekakav drugi visoki državni funkcioner), čiji je sin već bio prisutan.
Matavulj je verno i iscrpno opisao publiku na predavanju sa zabavom u zgradi činovničke zadruge. Opis koji bi se danas mogao svrstati i uporediti sa savremenom stvarnosnom prozom. I još nešto: Matavulj je u ovoj priči opisao kako se i na zabavama mogu obavljati korisni poslovi. Tako će Pavišić, jedan od glavnih likova priče, poreklom iz odlične porodice, pre godinu dana otpušten sa visokog položaja u državnoj službi, iskoristiti priliku da izdejstvuje povratak na posao uz unapređenje, i to tokom kratkog susreta sa gospodinom Bartićem, predsednikom Velikog veća, koga je tom prilikom obavestio da je njegov sin falsifikovao menicu na dve stotine dukata svojeručno potpisavši tri osobe, pored ostalih i Pavišića, što je izašlo na videlo pre četiri dana. Naime, list Večernji vesnik već je objavio jednu prilično jasnu aluziju pod naslovom „Jedan škandal u zametku“, i Pavišić daje ministru taj primerak saopštavajući mu da je i menica sa falsifikovanim potpisima u njegovim rukama. Ministar mu je na to rekao da shvata stvar, odnosno da ga ovaj sada ucenjuje. Zatraživši da ministar Bartić povuče reč, Pavišić će saopštiti Bartiću svoju molbu da bude vraćen u državnu službu, i to sa satisfakcijom, što će reći da bude unapređen. Na to mu ovaj reče „Dobro!“ i otide kad je muzika za igru počela da svira.
Začudo, Milan Kašanin u svome opsežnom eseju ne uviđa u kakvoj je situaciji Matavulj bio kada je napisao pripovetku „Na zabavi“. Ovu priču, koja se izdiže do panoramske slike beogradskog društva, on nepravedno potcenjuje. O toj priči i o Matavuljevom odnosu prema Beogradu i njegovim žiteljima Kašanin piše:
„Negativan stav Matavuljev prema beogradskom životu i ljudima nije jedini razlog što su njegove beogradske priče oduvek na manjoj ceni od primorskih. Njegovo površno poznavanje beogradskog društva nije tome manje pridonelo. U priči ’Na zabavi’ ljudi na balu, u frakovima, iz kruga državnika i diplomata, tuđi su piscu, daleki su mu, on ne priča ono što zna iz blizine i iskustva, nego po kazivanju drugih lica, po spletkama – priča mu je neminovno lažna i neubedljiva, počev od prezimena tih ljudi i žena do njihova rečnika. Bliži je Matavulj istini i životu kad govori o periferiji i malom svetu beogradskom – o zanatlijama, činovnicima, nižim oficirima, profesorima, đacima, sveštenicima. Ali ni tad njegove priče nemaju beogradsku klimu i aromu. Neki put se čak čini da ih nije pisao srpski pisac, već stranac, koji je na srpski preveden. Došavši u Beograd kao formiran čovek, Simo Matavulj nikada nije stekao onaj odnos, došao do onih zapažanja o beogradskom svetu do kojih je Stevan Sremac, koji je poznavao Beograd od svoga detinjstva. Slični po materijalu svojih beogradskih priča i po svom pesimizmu u suđenju o ljudima srpske prestonice, njih dvojica su različiti po svemu drugom – po osećanju, po mislima, po jeziku, po izrazu. Rečnik i frazeologija Sremčevih ličnosti beogradski su, Matavuljevih nisu. Simo Matavulj, koji je sve naše dijalekte odlično znao, i pisao na svima njima, nikad se nije uživeo u jezik beogradskog sveta. Različiti su Matavulj i Sremac i u psihologiji ličnosti o kojima pišu: Matavulj je širi i dublji, Sremac ubedljiviji.“
Izgleda kao da je Kašanin zanemario činjenicu da je Matavulj priču „Na zabavi“ objavio 1895. godine u listu za zabavu, nauku i književnost Brankovo kolo, koji je izlazio u Sremskim Karlovcima od 1895. do 1914, najpre pod uredništvom Paje Markovića Adamova, dakle, u prvom godištu i prvom broju tada u Srbiji inostranog nedeljnika, budući da se štampao i objavljivao u Austrougarskoj. Pretpostavljamo da je Matavulj želeo da izbegne eventualne političke komplikacije s obzirom na to da se u priči opisuje kako se na zabavi pojavljuje i predsednik srpske vlade, čije je prezime Matavulj promenio, što je učinio i sa imenima još nekih drugih uglednika prisutnih na ovoj manifestaciji.
Matavulj je živeo i radio u Beogradu u teško i neprijatno vreme, kada su politički sukobi kulminirali ubistvom poslednjih Obrenovića – kraljice Drage i kralja Aleksandra 1903. godine. O tom događaju Matavulj će napisati priču „One noći“, koju je objavio u kalendaru Stražilovo za 1908. godinu, u godini u kojoj će, 20. februara, iznenada i preminuti. Njegove pripovetke iz beogradskog života ostaju kao testamentarno svedočanstvo, odnosno oporuka pripovedača koji je objektivno posmatrao život Beograda i njegove građane. Iako su njegova opažanja ponekad i opore projekcije srpske metropole, one ipak predstavljaju dragoceno umetničko svedočanstvo ne samo o Beogradu nego i o Srbiji na prelazu iz 19. u 20. vek, u vreme veoma dinamično kako u političkom životu tako i u privrednim kretanjima, što se u velikoj meri odražavalo i u beogradskoj svakodnevici, koju je Matavulj pronicljivo posmatrao do poslednjeg svoga časa.
3.
Kritičari i istoričari srpske i jugoslovenske književnosti imali su pretežno slične, uzdržljive i u osnovi odbojne stavove o Matavuljevim pripovetkama iz beogradskog života, uglavnom sledeći Skerlićevu ocenu, prema kojoj njegove beogradske priče nisu dovoljno beogradske, jer piscu nije pošlo za rukom da uđe u beogradski život i da ga izrazito i jasno predstavi.
Ipak, čini se da su njihovi sudovi, što su bili vremenski udaljeniji, postajali sve povoljniji za Matavulja. Jaša Prodanović zamerio je piscu da su ličnosti u njegovim pripovetkama prikazane u svakodnevnom delanju, u akciji, bez zalaženja u njihova duševna stanja i raspoloženja. Taj sud izrekao je 1924. godine u svojoj knjizi Naši i strani, a nekih desetak godina potom u Istoriji jugoslovenske književnosti Đorđa Anđelića čitamo sledeće:
„U svoje vreme, Matavulj je bio najobrazovaniji i ’najevropskiji’ jugoslovenski pisac. – Do Matavulja naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim preovlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste. Na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo Zolu i Gi de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo.“
Miloš Savković u svom opsežnom udžbeniku Jugoslovenska književnost (1938) uočava: „U Beogradu je Matavulj živeo dugo i upoznao njegov šaroliki svet i raznovrsni život. Kao oštar posmatrač, on je umeo da snimi i njegovu opštu fizionomiju i niz živih karakterističnih detalja. To je svet u kome više nema ni traga od patrijarhalne kulture, ali koji još nije dobio skoro nimalo od moderne civilizacije. Beograd je u to vreme imao svoj specifični karakter grada koji se nalazi na prelazu između dve velike epohe. On je bio neka naročita mešavina palanke i velikog grada, koji ima svoju fizionomiju nagle transformacije, pokreta, plahosti, nedovršenosti, neodređenog morala, vrlo nisko spuštenog, sebičnosti, manije, sitnih interesa.
Čitav niz Matavuljevih tipova pokazuje da se društveni moral nalazi u krizi. Sitna birokratija, dućandžije, radnici, Cigani – svi ljudi sa sitnim interesima i manijama, nepregledna su povorka ovoga sveta koji je zaboravio odakle je pošao, a ne zna kuda ide. Ima u ovom slikanju često naturalističkih, vrlo mračnih boja, niskih instinkata, prljavštine.“
Savković posebno izdvaja i ističe Matavuljevu pripovetku „U Filadelfiji“: „Beogradska obličja najživlje je pisac obuhvatio pripovetkom ’U Filadelfiji’, koja je neka vrsta sinteze čitavog ovog sveta: to je naturalistička slika jednog tipičnog beogradskog dvorišta, u kome ima bezbroj stanova; sve se tu meša: prašina sa ulice, zadah iz pomijare, smrad rakije, ogovaranja, svađe, tuče, plač. Rečeno je da Matavulj nije umeo da slika beogradski život. Međutim, kao odličan posmatrač, on je uspeo da snimi niz tipova i scena; on nije kriv što slika nosi mračne boje, jer takvo je vreme bilo.“
Velibor Gligorić, književni i pozorišni kritičar, akademik i profesor Univerziteta, u svojoj knjizi eseja Srpski realisti (1968) ovako ocenjuje Matavuljev pristup i postupak u beogradskim pričama: „Matavulj je počeo da piše pripovetke sa motivima iz beogradskog života prvih godina po dolasku iz Crne Gore u Beograd. Izdao je 1891. godine zbirku pripovedaka koja nosi naziv Iz beogradskog života. Zbirka je sadržavala tri pripovetke, ’Grešno dete’, ’Digov posao’ i ’Spiritiste’. Pripovetke sa motivima iz beogradskog života pisao je u isto vreme kada i pripovetke sa motivima iz primorskog života. No kao da je pripovetke sa motivima iz beogradskog života pisao sasvim drugim rukopisom. Bila je u pitanju druga sredina, drukčija po duhu i jeziku, drukčije boje nego primorska sredina, Matavulj je hteo da se prilagodi beogradskoj sredini; pisao je o njoj beogradskim stilom. Time je izgubio vrlo mnogo od svoje pripovedačke draži, u prvom redu originalnost jezika i duha, originalnost onog umetničkog oruđa, kojim je postizavao vanrednu živopisnost u slikanju života. Njegove prve beogradske priče delovale su kao feljtonistika. U njima je bilo posmatračkog oka, uživljavanja u osobinu ambijenta, ali u priličnoj meri verističkog, naturalističkog prenošenja detalja iz svakodnevnog života. U njima se jače osetila i Matavuljeva slabost u građenju fabule.“
U Istoriji srpske književnosti (2004) Jovan Deretić ovako karakteriše Matavuljev pripovedački postupak u pričama iz beogradskog života: „Matavulj je na Beograd gledao očima zrelog čoveka i video je ne nekadašnji nego savremeni Beograd, za koji je Skerlić primetio da je neodređen, u stanju prelaza, neuhvatljiv.
U tom slučaju Matavuljev fragmentarni prilaz beogradskoj temi bio je najpogodniji. Slika sveta u nastajanju čini tematsku osnovu njegovih beogradskih pripovedaka. Osim toga, kao grad koji je više od svih srpskih gradova bio veliki, moderan, savremen, Beograd je pružao obilno i raznovrsno gradivo za priču i Matavulj je to iskoristio bolje od svih drugih pripovedača. U njegovim beogradskim pripovetkama važnije su same priče o Beogradu od Beograda u pričama. One pokazuju da je Matavulj i o Beogradu mogao pisati dobre priče, kao što je pisao dobre priče i o krajevima koje je još manje poznavao od Beograda ili čak o temama prošlog i dalekog. Kad se usavršio kao novelista, on je mogao pisati o bilo kojoj temi koja je prikladna da bude predmet za novelu, čak ni priče pisane po narudžbini nisu morale ispasti loše, a priča nastati i o licima koja traže pisca da im se ponude kao predmet za priču (Predmet za priču) (…) Matavulj je tek u Beogradu postao uistinu moderan novelista, što se ispoljilo i u pripovetkama iz svih tematskih krugova, a najviše u dalmatinskim i beogradskim. U beogradskim pričama Matavulj se od regionalnog realiste čiji su koreni folklorni preobrazio u modernog urbanog pripovedača.“
*
Pripovedačku prozu sa temama iz beogradskog života, stilski savršeno oblikovanu, Simo Matavulj pisao je tokom poslednje decenije pretprošlog i prvih osam godina prošloga stoleća i upravo tim svojim ostvarenjima izveo je srpsku realističku pripovetku na puteve urbane proze u tokovima savremene evropske književnosti. Sa istančanim majstorstvom u portretisanju običnih, malih ljudi gradske svakodnevice, poput Flobera i Mopasana, Dodea i Zole, sa izvanrednom moći uočavanja karakterističnih životnih pojava, Matavulj uspeva da oživi čitavu galeriju malih i običnih ličnosti, čije je životne dogodovštine revnosno pratio smatrajući da samo tako može ostvariti punu objektivnost umetničkog prikaza života u srpskoj prestonici, što mu je u beogradskim pričama pošlo za rukom
Prof. dr Raško V. Jovanović
(predgovor izdanju beogradske Lagune)
Beogradske priče Sime Matavulja
Modernost pripovedačkog opusa Sime Matavulja, na koju su ukazali mnogi književni kritičari, privlači otvorenim mogućnostima za različita interpretaciona polazišta.
Poslednji deo tog opusa, bar sudeći po tematici koju obuhvata, jesu priče sa tematikom iz beogradskog života, iako se mnoge po vremenu nastanka poklapaju sa onim primorskim. Beogradske pripovetke, naročito one najuspelije, ostavljaju izvesnu nedorečenost, što zbog specifične, na mahove provokativne građe, što zbog odstupanja od epohe u kojoj su klasifikovane. Relativno zakasneo razvoj realističke književnosti čini da se ona u delima nekih pisaca preklapa sa naturalizmom i početnom modernom.
Četiri zavičaja Sime Matavulja
Simo Matavulj nije imao samo jedan, nego najmanje četiri zavičaja koja su oformila njegov književni identitet (Šibenik i Dalmacija, Herceg Novi i Boka Kotorska, Cetinje i Crna Gora, Beograd i Srbija). Zahvaljujući svojoj umetničkoj originalnosti i književnom daru, kao i snažnoj sposobnosti opservacije novih prostora, sa lakoćom je usvajao duh novih podneblja i novih jezičkih obeležja, te je raznovrsnim prostorima proširio geografski i etnografski raspon srpske književnosti. Pod uticajem različitih iskustava i sredina brzo se menjao i usavršavao. Njegov realizam ima raspon od folklornih do modernih oblika proznog govora. Psihološkom fantastikom i modernističkom mistikom najavio je moderna književna strujanja.
Beogradska publika
U Beogradu je živeo poslednjih dvadeset godina svog života, od septembra 1889. Najpre je radio kao „učitelj druge klase“ u Nižoj (Terazijskoj) gimnaziji do 1892. da bi iza toga, sve do 1900. radio u Ministarstvu inostranih dela. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije (1904) i bio predsednik Društva književnika i umetnika (1902), te prvi predsednik Srpskog književničkog društva (1908). Pored pripovedaka objavljenih u dve zbirke – „Iz beogradskog života“ (1891) i „Beogradske priče“ (1902), Beogradu je Matavulj posvetio i dramu „Na slavi“ (1904). Ovaj „moderni realista“, kako ga je Skerlić nazvao, zamerio se strogom ukusu beogradske publike, koja je njegove drame sa tematikom iz života prestonice smatrala nedovoljno upečatljivim, a pripovetke ljagom za tadašnje društvo, naročito za činovnike i žene, koji u stvarnosti ne odgovaraju njegovim izmišljenim ličnostima. Kao što su mu čitaoci/publika zamerali da beogradsku sredinu nije dovoljno dobro opisao, tako i među proučavaocima književnosti postoji najmanje saglasnosti u proceni njegovih beogradskih pripovedaka.
Autentični književni tipovi
Matavulj je, kako kaže Skerlić, „pisac koji na svet gleda bez iluzija i koji piše bez fraza“. Klasičnom stilskom jednostavnošću, oštrim posmatračkim darom i naporom disciplinovanog stvaraoca uspeo je da stvori autentične i upečatljive književne tipove i da da vernu sliku sredine čiji su oni nosioci. Njegovo stilsko i jezičko umeće prepoznajemo i u činjenici da je pripovetke sa motivima iz beogradskog života pisao u isto vreme kada i pripovetke sa motivima iz primorskog života, ali sasvim drugačijim stilom i jezikom. Nije u pitanju samo moć prilagođavanja različitim sredinama, već i umetnička originalnost i umeće da oslušne duh i jezik različitih podneblja i da ih uspešno transponuje u svet književnog dela. O beogradskoj sredini je pisao beogradskim stilom, bez topline i neposrednosti kojima prožima rane pripovetke iz primorskog života, iako je njegov artizam, način na koji karakteriše likove i vodi fabulu u svim njegovim pripovetkama iz tog perioda isti.
Beograd
Beograd, koji je u to vreme još uvek bio mešavina turske varoši i evropskog grada, seoskog i varoškog, slikao je kao stecište ljudi iz različitih krajeva, raznorodnih veroispovesti, zanimanja, obrazovanja, društvenih slojeva. Šaroliku sliku grada i predgrađa on gradi kratkim potezima zgusnute sadržajnosti i izuzetne upečatljivosti.
Mozaičkim postavljanjem prizora predočava nam autentičan i neulepšan život prestonice, dok mnoštvo vizuelnih i auditivnih utisaka doprinosi plastičnosti i uverljivosti opisanog. Sliku stvarnosti, a češće njenog naličja, autentičnom čini obilje društvenih tipova građenih detaljima iz života običnog i svakodnevnog, banalnog i tipičnog, prolaznog, nevažnog i slučajnog.
Skerlić smatra da Matavulj u „Beogradskim pričama“ „nije uspeo da uđe u beogradski život i da ga jasno i izrazito predstavi“. Skerlić je imao drugačiji doživljaj Beograda, grada u kome se rodio i za koji ga vežu prisnije, „detinjske uspomene“. „Ako ne možemo o čemu drugom, mi, rođeni Beograđani, Beograđani iz Beograda, možemo o tome govoriti (…) Čudan je, neshvatljiv je naš Beograd, sa onom silnom mešavinom rasa i narodnosti, sa Nemcima, Česima, Mađarima, Jevrejima i Ciganima, tako da liči na udolicu u koju se slivaju ljudi sa svih strana, u borbi za komad hleba. Ko sačinjava Beograd i šta je to upravo beogradski život? Da li ona stara grčka i cincarska buržoazija sada posrbljena, sebična, grabljiva, ćivtinska, sa kućama punim bakarnog posuđa i turskih ćilima; ili ono poluseosko stanovništvo u Paliluli, sa svojim torlačkim govorom, sa kolom koje igra nedeljom na raskrsnici, sa svojim jedrim devojkama i momcima ubojicama; ili stanovnici jevrejske male, starci u fesovima i prugastim anterijama, sa licima i bradama kao u biblijskih proroka, devojke crnih i plamenih očiju, koje brzo venu kao prerano procvetalo cveće; ili čisto srpsko stanovništvo, mlada buržoazija, mali trgovci, zanatlije, činovnici, skoro doseljeni iz unutrašnjosti Srbije, koji su doneli osobene tipove i običaje svojih krajeva; ili onih desetak hiljada Starosrbijanaca i Makedonaca, koji čuvaju svoje odelo, imaju svoje kavane i esnafe; „prečani“, koji se kao oaza drže sa svojim razvučenim govorom i sitnim pretenzijama na „nobles“. To je čudna mešavina Istoka i Zapada, lagano raspadanje i nestajanje jednog sveta koji je osuđen da propadne, ali koji se, u odlomcima, okrnjen, sa mukom, diže na ruševinama i pukotinama starog sveta. Ko će reći šta je Beograd,
Beograd u haotičnom stanju raspadanja, Beograd gde se sukobilo nekoliko vekova, nekoliko narodnosti, nekoliko rasa, nekoliko civilizacija, Beograd pometen, izbijen iz koloseka, bezbojan? Sve nam to još niko nije kazao, i mi osećamo da Beograd u čiji je okvir Simo Matavulj stavio svoje priče- nije naš Beograd, gde smo sveta ugledali.“
Jednostranost u prikazivanju Beograda
Skerlić je svestan te „čudne mešavine“ beogradske, raspadanja i nestajanja jednog sveta, na koje je Matavulj i ukazao. Čini se da on Matavulju zamera („nije uspeo da uđe u beogradski život“) na izvesnoj jednostranosti u prikazivanju Beograda. Matavulj je, na osnovu nedovoljnog i sličnog broja segmenata-uzoraka iz beogradskog života, oblikovao svoju književnu viziju prestonice, sa izvesnim pretenzijama uopštavanja pojedinačnog na ravan sveopšte atmosfere. On mahom piše o doseljeničkom, radničkom sloju i beogradskom predgrađu (ali ne samo o njemu). Otuda se Skerliću čini da Matavuljev Beograd, dat iz perspektive došljaka, nije i Beograd onih koji su u njemu odrasli. Međutim, bez obzira na to što se Skerliću Matavuljeva vizija Beograda nije svidela, ne možemo tvrditi da ona u izvesnom smislu nije „tačna“ i da na adekvatan način ne upotpunjuje sveopštu sliku Beograda.
Realistički metod prikazivanja
Matavulj je metodom pričanja koja pripada tipu „objektivnom“ ili „dramskom“ prikazivao ono što vidi (ono što objektivno postoji), a slike realnosti upotpunjavao, kako sam kaže „zracima mašte, pune pokreta i vatrenog životnog disanja“, a iz perspektive nekog koga su oblikovale i neke druge sredine, drugačija podneblja od onog beogradskog. Ti „zraci mašte“ čine da naturalističko prenošenje detalja iz svakodnevnog života ne bude ogoljeno, ali bez obzira na njih, Matavulj se ne uživljava u ambijent koji opisuje, svoj doživljaj lišava neposrednosti i prisnosti, uvek zadržavajući distancu koja ima raspon od ironije, preko neutralnosti i izvesnog razumevanja do blagog humora.
Ono što Matavuljevu sliku Beograda čini neugodnom za sve one koji su se kroz taj grad subjektivisali, svakako jeste stalno ukazivanje na problematičan moral, razvratnost i raskalašnost sredine, njenu izopačenost i pokvarenost.
Mnogi su Matavuljeve pripovetke iz beogradskog života smatrali manje vrednim od njegovih primorskih pripovedaka. Međutim, ne možemo na osnovu toga što su primorske pripovetke bliže Matavuljevom senzibilitetu, što se u zavičajnoj sredini ugodnije oseća, što su tipovi o kojima je pisao živopisniji i zanimljiviji, a fabula razrađenija, reći da su bolje od beogradskih pripovedaka. U pitanju su dve potpuno različite sredine, a samim tim i dva različita načina.
Velibor Gligorić kaže da beogradske pripovetke „deluju kao reportaža ili kao feljtoni“, da u beogradskoj sredini Matavulj nije našao „one originalne tipove koje je našao u primorskoj sredini“ , ali u tome ne bi trebalo videti Matavuljevu slabost, već, naprotiv, naročitu osobenost i moderniji, neuobičajeniji pripovedački manir.
Život kafane, ulice, radnika, seljaka i ljudi sa dna društvene lestvice, bogat jedinamikom živog i stvarnog. Matavulj je punu pažnju posvetio kako vizuelnoj, tako i auditivnoj strani opisa, koja je toj životnoj dinamici dala novu dimenziju. Larma, vika, svirka i smeh ljudi tri vere, tri jezika i ko zna koliko zanimanja.
U tom sveopštem šarenilu mogući su i krajnje bizarni detalji. „Pomislih: da neki slikar ovaj prizor prenese iz života na platno , doista bi mnogi tvrdili da je to neskladna izmišljotina – toliko je realnost ponekad neverovatna! Čudna zaista slika! Čovek uprćen mrtvačkim kovčegom uzjahao na stolicu, u jednoj ruci drži krstaču, u drugoj staklo rakije, a u zaleđini pijani ljudi i svirači!“
Pozornicom prolaze siromašni đaci seljaci, noseći vodu za svoje stanodavce, u pohabanoj odeći i čizmama iskrivljenih peta. Zorom se prolomi buka seljačkih kola po kaldrmi građenoj od nezgrapnog, nejednakog kamenja, larma kakvog pijanog društva koje je osvanulo ispred kafane, a u podne svirka brice koji izmami svet na ulicu. Ređaju se radnici i radnice iz fabrike duvana, goluždravi dečaci sa motkama i udicama, Cigani sa violinama, gdekoji lovac, robijaši praćeni žandarima, vojnici, sumnjivi ljudi – sve to u svakojakoj nošnji, šarenilo kakvo se viđa samo po okrajcima Beograda. „Ciganke se razilaze po Beogradu da kupe ostatke, pomalo vračaju, pomalo poslužuju, a gde što mogu i da maknu“ . Mnogobrojne kafanice u kojima nisu retki slučajevi trovanja od nečistog leda, siromašni kvartiri nad čijim je dvorištem razapeta mreža od užeta na kojem se sušilo rublje – hronotopi su oblikovani slikovitim i upečatljivim detaljima koji pojačavaju draž zgusnutog i efektnog opisa. Istu dinamiku imaju i prizori iz života nekih viših društvenih krugova, ali i isti pečat banalnosti i svakidašnjosti. Na književničkom poselu se, recimo, govori o svačem bez veze, na pretrg – o književnosti, politici, spiritizmu, beogradskim vračarama, o ženama, o najnovijim prestoničkim skandalima. Razgovor liči na prepirku, jer se svako stara samo da nadviče drugog.
Raznorodni utisci
Uočljivo je jedinstvo raznorodnih utisaka prikupljenih sa jednake distance, često ironijski obojene, a najčešće određene mirnim promatranjem objektivnog posmatrača, kao i izvesna stabilnost fokusa iz kojeg slika stvarnosti, konstantna u svojoj disharmoničnosti, dobija konačnu ocenu. Društvene bolesti, stramputice, odsustvo moralnosti ili pak linija niskog morala kojom se pribavljaju najniži interesi i/ili kojom se pojedinac povezuje sa društvom pod pritiskom nužnosti adaptacije, bez prizvuka uzvišenosti, često i bez prizvuka čovečnosti, odlike su sredine koju pisac demaskira, konstantno ukazujući na njena naličja.
„S lica gospodske kuće, a iza njih kvartiri u kojima se zbijaju sirotinjske glave. I sav taj svijet, i oni s lica i oni u pozadini ulaze kroz jednu kapiju, služe se jednom česmom i jednom pomijarom i vazda su u zajednici…“ – opis je koji može poslužiti i kao simbolična slika građanskog društva. Različite društvene slojeve povezuje ista suština, isto naličje. Lice društva je samo formalna, licemerna i ulepšana maska koju Matavulj skida, sviđalo se to njegovim savremenicima ili ne.
Prilagođavanje sredini
Prilagođavanje sredini znači gubljenje ideala i iluzija, pristajanje na sistem vrednosti, koji sa aspekta visokog morala zapravo i nema vrednost, pristajanje na život koji se događa. Digo, „perjanica svih svojih živolaznih vršnjaka, trkač i plivač bez takmaca, kolovođa u svakoj zabavi“, promenio je ime, postao vlasnik jedne od tajnih beogradskih kockarnica, kockar i ubica. Kad je bio dete od starijih je slušao da je život ništa drugo do čudan san ili neka čudna komedija i sada se uverio da je tako.
Umesto starog, plemićkog morala njegovog detinjstva, pod pritiskom nove sredine i novih okolnosti, on uspostavlja novi moral, koji je ujedno i moral sredine koja ga je stvorila i čiji legitimitet on potvrđuje.
„Prvo i prvo – veli – ne treba se plašiti od smrti niti ičega na svetu. Ne zaziri ni od kakvog sredstva kojim se možeš koristiti, jer grehota i sramota, to su prazne reči pametnim ljudima. Je li tako?“
još upečatljiviji primer prilagođavanja seljačke čestitosti, i što je još važnije lične nevinosti i naivnosti varoškom načinu života, Matavulj slika u pripoveci „Grešno dete“. Novac koji dobija od ljubavnika svoje stanodavke, za to što im čuva stražu, siromašni đak upotrebljava da okrpi cipele, iako vrlo dobro zna da je taj novac prljav.
„Odavno je nevolja naganjala dete po ljutim strmenima života; gonila ga je u kovitlac, sve na uže, kao što vršilac tera konje po gumnu dok ih ne okupi oko stožera. Aleksu nevolja prigna ka smrdljivoj rupi. Nije nagonice da se strmoglavi; dosta je da se navikne njenom smradu, i onda, biće mu dobro u životu…“
Nevolja, siromaštvo i nužnost da se prilagodi sredini u kojoj nema pomoći i zaštite, uslovila je gubitak čistote i nevinosti prethodnog identiteta.
„Aleksa se probrazi. Posle dva meseca zameni seljačko ruho varoškim. Nosio je već ukrućenu jaku i svileni okovratnik, kakva nemaše nijedan đak u njegovu razredu. Čak se pojavi i satić sa bakrenom verižicom“ .
Patrijarhalni sistem vrednosti se menja u modernistički rastrojen svet vrednosti.
Matavulj uglavnom bira životne priče onih ljudi koji su nagriženi porokom, osipanjem društvenog morala, nedostatkom harmonije porodičnog života i patrijarhalne zajednice. Milan Savić ga svrstava među one pisce koji prikazuju „porok u svim menama“.
Tema neverne žene
Česta je tema neverne žene i ona se obrađuje iz različitih perspektiva – sa aspekta nadređenog posmatrača („Aranđelov udes“), gde su u naznakama predočeni motivi delanja preljubnice; iz perspektive prevarenog muža-osvetnika („Na njen dan“), gde se žena kažnjava zbog učinjenog greha; iz perspektive nekog ko pripada sredini čije norme preljubnica krši („Predmet za priču“) i ko će kroz masku društvenog sudije pokazati kako „bijesna i nevaljala žena“ izdaje „dobrodušnog čovjeka“ kakav je njen muž; kroz šaljivo uobličenje („U Filadelfiji“), gde su muž i žena zamenili tradicijom determinisane uloge; iz perspektive same preljubnice („Beogradska deca“).
Milan Rakić je u recenziji o Matavuljevom pozorišnom komadu „Na slavi“ u „Srpskom književnom glasniku“ napisao da je ovo delo izazvalo veliko negodovanje beogradske publike, koja nije dozvoljavala da o njoj jedan došljak govori ružno. „Prebacilo mu se naročito da je, iznoseći na pozornicu takve karaktere, bacio ljagu na naše činovništvo, na naše žene, na naše društvo.“ Iste zamerke mogu se uputiti i njegovim pripovetkama, u kojima je takođe celokupnu sredinu, a naročito žene, prikazao na krajnje provokativan način.
Likovi žena
Način na koji je Matavulj prikazao žene (i uopšte muško-ženske odnose) dodatno je uticao na celokupan utisak njegove književne vizije Beograda. Ženski likovi su u najvećem broju slučajeva nosioci zapleta u čijem je središtu motiv preljube. Karakterizacija ženskih likova (bez obzira na motiv koji ih povezuje) zavisi od načina na koji je priča ispričana, ali sve one (s obzirom na motiv koji ih povezuje) u načelu dobijaju jednaka određenja.
To nije žena koja je imperativima tradicije upućena na to da bude verna žena i požrtvovana majka, moralno čista i neporočna, kao ni usamljen nosilac nekih velikih nekonvencionalnih strasti. To nije ni tragična ni superiorna heroina, koja bi u ime nekog velikog, uzvišenog i čistog osećanja koje prati dramatična borba između razuma i srca, ustala protiv celog sveta. To nije ni žena slabosti, a sa druge strane moralne odgovornosti, koja greši, ali koja se i kaje. To je žena koja je u potpunosti produkt sredine i same nemoralne, poročne, dvolične. Njen slučaj nije usamljen ni izuzetan, makar i u negativnom smislu, već tipičan, svakodnevan, banalan. Takva žena je uglavnom viđena u minus-projekciji patrijarhalnog sveta, očima nekog ko ima tradicionalne pojmove o moralu.
Žene-preljubnice, bezočne, amoralne i institucija braka koju, kao takve, ne poštuju, pojačavaju moralnu haotičnost ukupne slike građanskog društva. Sve one su daleko od ideala duhovne lepote. Moguće je napraviti „katalog“ njihovih osobina koje se pojavljuju, kako u kratkim segmentima priče koja za temu ima neki drugi motiv, tako i u pripovetkama u kojima zauzimaju zastupljenije, ili pak centralno mesto: histerične, prgave, „suviše domaćeg ponašanja“, neke i afektirane, slobodne da se petljaju u svakojaka pitanja o kojima nisu ni razmišljale, niti su o njima šta čule, namiguše, rasipne, nesnosne, one čije se govorno ispoljavanje često naziva „čavrljanje“, a ljubavnici „kumovima i prikumcima“, preljubnice koje su, za razliku od patrijarhalno poželjnog modela žene (supruga/majka), subjektivisane kroz model ljubavnice.
To ne samo da su preljubnice, to su često i majke-bezdušnice. U pripoveci „Vlajkova tajna“ majka ostavlja „u mraku i u zatvoru“ bogaljasto dete. Njena pak majka, koja je „bila udata za nekim činovnikom, pa pete godine odbegne sa nekim inžinjerom Poljakom, ostavivši mužu troje dece“ , često kune ćerkinog bolesnog sina Emila. Đak Nikodije povodom ovog neobičnog slučaja izgovara nešto što se može odnositi kako na majke-bezdušnice, tako i na celokupnu sredinu u kojoj ovakvi primeri bezdušnosti nisu retkost: „Ali vidite, ovde se svet ne boji Boga! Ja sam čuo gde mnogi govore da i nema Boga! I stara gospođa jednom je rekla! Vele: ima u nekim knjigama da nema Boga, nego da je sve priroda! Svi smo, vele, kao životinje!“
Zaista, ima mnogo razuzdanog, nerazumnog i nagonskog u postupcima i žena i muškaraca. U pripoveci „U Filadelfiji“ vrisak i larma, kao živopisna auditivna dopuna prizoru u kojem je prevareni muž iznenadio ženu i njenog ljubavnika, upućuju na razuzdanost sredine u kojoj ne postoje moralni autoriteti. To slobodno prodiranje nagonskog ne nosi nikakvu draž sirovosti, već često otužni utisak primitivnosti i nekultivisanosti.
„Prije Crnogorca Talijanac njeki dražio je muževljevu surevnjivost, a zacelo- bilo ih je čitava litija.“
Muž i žena su zamenili tradicijom determinisane uloge. Muž „slabotinja, bez odlučnosti…“ na ženine prevare reaguje tako što „otplače i otkuka, to je sve! Ako joj što prigovori, ona ga savetuje da traži razvod braka!“ Ona pak sama veruje da se nema „zašto bojati ni stideti“. To su žene koje ne osećaju kajanje, čiji su nagoni u neprekidnom antagonizmu sa kulturom, žene čiji je moralni sklop prilagođen principu najličnijeg zadovoljstva, čak i onda kada se krije pod maskom svojevrsnog prezira, bunta i superiornog prkosa
Marija Vuković Đedović
https://srpskijezikiknjizevnostweb.wordpress.com/2017/10/26/šarenilo-beogradskog-života-simo-mat/ 1/5
Čudni razgovori
Uđoh u krčmu kao svakoga dana svečera, pak se ne začudih što nema nikoga, nego što nema njih.
– Pa, di su oni? – zapitah momka, koji bješe već stavio čašu piva preda me.
– Pa znate da je Badnje veče te je u ovo doba svaki u svojoj kući.
– E, gle, ’di je meni pamet da se sam tome ne sjetim! – rekoh dižući čašu između zjenice i svjetlosti koja dopiraše od najbliže prljave lampe, a pošto otpih polovinu, nasmijah se pomišljajući u sebi: „Dakle se večeras neće pretresati filozofska, estetična, historička i druga pitanja! Dakle nećemo večeras stavljati na mjerila Danta, Lajbnica, Dositija, Voltera, Vereščagina, Karađorđa, Napoleona i mnoge druge slavne ljude i žene… O, brate, ala moramo biti čudni onima koji nas slušaju i gledaju kako slatko griskamo mezu, zalijevajući je ovijem švapskijem pićem; onima koji znaju da nas dvije trećine provodi dane pjevajući perom: čarne oči, svilene kosice, slavuja poj, rumenu zoricu i ostale lijepe i korisne stvari…“
Taj niz misli prekide mi pucanj u blizini – biće da je njeko u taj mah pripalio svjećice u kristbaumu (u Biogradu nema više ni pomena o badnjacima).
Poručih drugu čašu piva, pa gledajući kroza nju počeh misliti baš o njemu – o pivu… Zašto baš o njemu?
Ta priličnije bi bilo da se toga časa u pameti vratih na svoje djetinjstvo, te da se opomenuh svijeh obreda oko badnjaka; ili da se sjetih drugijeh običaja, koje sam gledao među gospodom i među prostotom, skitajući se docnije po različitim krajevima srpskoga i hrvatskoga naroda! To bi bilo jače u vezi sa onijem svečanijem pucnjem – ali, valjda, baš stoga što sam svake večeri na tome mjestu bivao zasićen pjesničkim stvarima, stoga – prionuh da raspredam o žutoj tečnosti koja će zamalo preda mnom biti. Otprilike govorah sam u sebi: „Ej, pivce, koliko te popih, a ne znam kako se praviš! Uprav sramota. Znam da si od ječma, hmelja i još od nješta, ali kako se to miješa, u kakvoj razmjeri, kako li se to gotovi, ništa od toga ne znam, a mogao sam sve to potanko doznati! Šta bih odgovorio kakvom seljaku da me o tome zapita?“ Ova pošljednja pomisao natjera mi krv u obraze od stida, te da se tu desio kakav pivar, hoćah ga ispitati i od njega naučiti napamet sav postupak. Pošto toga ne bi, padoh u sentimentalnost i nastavih:
– Svakako, ta je čaša piva sok od toliko ječma koliko bi dosta bilo da sit večera kakav gladnik! Ti, dakle, ne samo jedeš hljeba izobila, nego i piješ hljeb, bez potrebe, sa svojom i tuđom štetom… Sad predočih sam sebi da se od te pomisli zgroze svi koji troše pivo, pa da ga se odreku, šta bi onda nastalo? Onda bi pivari morali pozatvarati svoje tvornice, te bi neiskazano silne gomile ječma upotrebljavane bile ondje gdje treba, tj. u neiskazano silnim gomilama gladna naroda itd. Itd.
Ko je navikao razmišljati o tijem krupnijem pitanjima koja obuhvaćaju cijelo čovječanstvo i prožimlju danas odabrane mozgove, taj zna da se odgovori roje na hiljade, da su bolji jedan od drugoga, i taj će mi vjerovati da sam se morao uhvatiti za glavu bojeći se da ne prsne.
Pa onda nagnuh čašom da ublažim plamen milosrđa od koga mi gorahu grudi. Pošto preduših, uzdahnuh iz dubine srca, a u taj mah njeko kraj mene uzdahnu i reče jasno i razgovetno:
– Zaista je glad nješto strašno!
Ja, prepanut, obazrijeh se da vidim ko je taj što čuje i moje misli, ali se većma uprepastih ne videći nikoga. Uhvatih se za bilo. Ono je pomamno igralo. Gazda i sluge za tezgom brojahu novce i svršavahu račune. Jedan je gasio svijeće po duvarima. „Brzo amo da… platim!“, viknuh ga, pa zametnuh s njim razgovor, a sve mislim o utvari. Utome začestaše puške po ulicama.
Ja izađoh. Noć vedra, topla, kao usred Primorja, ne fali ništa no da zakrekeću žabe, pa bi pomislio: proleće je! Nakon njekoliko koraka ugledah pun, bože oprosti, ugojen mjesec, sja nad Palilulom, i osjetih miris od tamnjana. Tada se odjednom smirih, obuze me milina, iz mojih grudi odletje pravo gore u vedrinu nebesku „Roždestvo tvoje“, te se složi sa pojanjem anđelića.
Veseo idem tako naprijed smišljajući baš kako ću opet zapjevati čim bahnem na prag mome prijatelju koji me bješe pozvao, kad u tome zanosu poklizne mi noga i ja tresnem na kaldrmu. O, dobrosretna kaldrmo biogradska, dosta ti je nježnijeh riječi namjenjivano, ali ta sumnjam da si kad toplijih i iskrenijih riječi čula od mojih! Pa i vas, anđelići u gornjem Jerusalimu, i tebe prijatelju u Paliluli, spomenuh onako svojski…
Hramljući vratih se u svoj stan. U mračnom hodniku premećem džepove, neću li naći koju kresavicu, ali pri meni ni đavolje! I kud će đavo da mi se u tome trenu živo predoči njeka strašna objava koju sam prije dva sata pročitao na ćošku. Njeki Rus, po imenu Ema Elvira, po zanatu profesor tajanstvenijeh nauka, „javljaja“ unakrst Biogradu da sutra, na Božić, u gostionici kod „Hajduk Veljka“, ko plati najmanje dinar i po, najviše dva dinara i po, taj će moći gledati duhove – i to prave, „nastojašče“ duhove iz carstva duhova. Radi boljeg uvjerenja bijahu na objavi i njihove slike. Meni se kosa naježi, te – koliko mogoh od naboja – potrčah uza stepenice. Gazda iskoči pomišljajući zar da me ko goni, ali ja se savladah, te s osmejkom na ustima uđoh u svoju toplu sobu!…
Čim ostadoh sam, stanem prizivati duhove, praveći propisane pokrete. Odavno ne bijah činio to, i gle, miran sam bio i zadovoljan. Domalo osjetih da ih je oko mene tma i da čekaju, kao što je red, da ja kojega oslovim, i ja rekoh:
– Blago vama! Bar ne znate šta je glad!
To je bio budalast početak, ali mi se taj uzvik sam ote s usana.
Začuh šuštanje kao od svilenijeh haljina i odmah zatijem umiljati, poznati mi glas jedne mile pokojnice:
– Kakvu glad misliš, dragi? Je li onu što mori srce i što se zove ljubav? Ili onu drugu što mori svu utrobu i kojoj nema drugog imena? Obje ukrštaju svijet, i bez njih svijeta ne bi moglo biti. Ja to sad znam bolje nego ti, ali si mi ti to prvi nagovjestio dok bijah u životu… Zbilja, šta ti je noćas navrlo te jednako spominješ samo to? Brajo mi kaza da te pri toj pomisli zatekao tamo gdje si pio, ha-ha-ha!
Ja se nimalo ne začudih tijem njezinijem skokovima – ta uvijek je taka bila – nego se hitro domišljah kakvom epigramu kojim bih joj zasladio naš sastanak poslije toliko vremena, ali me prekide njezin „Brajo“.
– Zaista je glad nješto strašno! – reče on istijem glasom kao prije u krčmi.
Meni prevrije.
– Ko je taj tvoj Brajo!? Šta se on miješa? Ko je još s tobom?… Ti znaš da mi je mio govor samo sa poznatima…
U taj mah čuh kao lepetanje krila ispred prozora, kao da jato ptica proletje, a u isto vrijeme osjetih studen.
– Ti si surevnjiv, a to će reći lud! – reče Brajo oštro. – Treba da znaš da mi nemamo poroke koje smo mogli imati, a to će reći – vaše. Tvojom osorljivošću ti si nas uvrijedio svijeh, i oni su svi otišli, osim mene… Nego, ne žali! To bi se desilo da si bio i ljubazniji, pošto je moja prevlast noćas.
– A ko si ti i šta hoćeš od mene? – zapitah dršćući.
– Ja sam Duh višega reda. Hoću da te kinjim… Utoli!
Ja znam što ti žuč pokreće i znam naprijed sve što bi me pitao, ali ti je zaludu, zato se savladaj, budi jači nego što si obično. Je li da je glad nješto strašno?
– Ta to i deca znadu! – rekoh oprho.
– Da vidiš, baš djeca najmanje znaju za to – povrnu on mirno.
– Pa znaju ljudi…
– Koji ljudi? Je li oni što se liječe kad ne mogu jesti; što navlaš idu u lov da ogladne; što slučajno osjete malo praznine u želucu na željeznici, na lađi, u pozorištu kad je predstava duga i smiješna…
– Pa radnici i seljaci…
– Da li svi radnici i svi seljaci? Zar…
– Uf, brate… oprosti, ćah da rečem, Duše višnji, što me pitaš za ono što bolje znaš nego ja? Što me pitaš kad ti, možebiti, jednijem pogledom pregledaš svu ovu nesrećnu zvijezdu koju čepljemo mi tjelesni; kad znaš da dvije trećine njezine djece gladuju cijelom utrobom; da glad uprav caruje na njoj; da je ona izvor ratova, bolesti, seoba i ostalijeh zala!… A ti, koji prozireš sve, ti poznaješ moje srce, ti znaš kako mi često prisjedne blagovanje pomišljajući na milione jadnika…
– Ah, mlakonja, tu sam te baš htio navesti! Kome je kakva korist od tvoga prenemaganja?
Ja, preneražen, zastadoh časkom, pak čisto djetinjski zapitah:
– Dakle, to mi se neće upisati u pravdu?
– A kao zašto? – reče on podrugljivo. – Odgovori mi: kome je kakva korist od tvoga potajnog prenemaganja?
– Pa šta da radim?
– I još ne razumiješ!? Ded poslušaj ovo što ću ti kazati, da ako se poslije ovijeh riječi orazumiješ. Ja sam jedan od onijeh koji stoje pred Vječnom Pravdom, za koju vi govorite da je spora, ali dostižna, a trebalo bi da kažete da je spora po vašem mjerenju. Ona se primiče ka grješnici zemlji, i dan je blizu kad će je prečistiti ognjem i krvlju… Ti, kao i svi tvoji vršnjaci, to naslućuješ, ali nećeš da dobro otvoriš oči… Ja i drugovi iz moga reda ovakvih veselijeh dana obilazimo mlitavce kao što si ti (premda se sa svakim ne razgovaramo ovako po domaću, jer svaki ne umije radi svoje zabave i iz samoživske namjere da prizivlje duhove, a tebi se evo izvrnulo na drugo). Drugi, viši od nas, nadgledaju ljude koji svojim radom blaže nevolju. Treći, najviši između nas koji dosižemo k zemlji, kupe sirotinjske suze i tačno bilježe njihove patnje. Jedan od njih baš sad se i nalazi pod ovijem istijem krovom. Rekoh što imah, doviđenja!
– Nemoj odlaziti, molim te, pošto si toliko ostao…
– Pogledaj na tu spravicu kojom mjeriš vrijeme, pak ćeš vidjeti koliko sam ostao. Do-vi-đe-nja!…
Ja pogledah na časovnik. Strjelica na njemu bješe se pomakla samo za dva minuta otkad je razgovor počeo.
Pošto mi se glava malo ohladi, počeh razmišljati o tijem čudnijem razgovorima sa „besplotnim“ silama.
Oni su, možebiti, ništa drugo do odsjevi duhova zagrađenih lobanjama – nas samrtnika.
Simo Matavulj
Na osvitak Božića, 1889.
