Anatomija Fenomena

Stef Jansen – Čežnja u međuvremenu [Biblioteka XX vek]

Biblioteka XX vek, knjiga br. 244

Odlomak iz knjige Stefa Jansena „Čežnja u međuvremenu. „Normalan život“ i država u jednom sarajevskom naselju“, u prevodu sa engleskog Aleksandre Bajazetov, Biblioteka XX vek, 2020 (“Yarnings in the meantime. “Normal lives” and the state in a Sarajevo apartment complex”, Berghahn Books, New York, Oxford, 2015).

Predgovor

„Nikad se ne dogodi da dočekam zoru, rekao je Marko promuklo, a da ne pomislim, možda… možda danas“. Džon Dos Pasos, Manhattan Transfer

Zima je 2014. godine: dok pregledam ovaj rukopis pre nego što ga predam u štampu, u Bosni i Hercegovini se događa nešto posebno. Neočekivana pobuna potresla je nekoliko gradova, a njeni odjeci mogu se čuti i u drugim protestima i plenumima građana. Glavni zahtevi tiču se socijalne pravde, a bes je uglavnom usmeren na nejednakost između „naroda“ i „političara“, korumpirane, kriminalne vladajuće kaste koja uživa privilegije i koja se organizovala preko političkih stranaka i procesa privatizacije, kojim su te privilegije pa zabetonirane. Često se može čuti zahtev da se uspostavi pravičan i efikasan „sistem“ koji će ljudima u BiH omogućiti da se konačno „pomere s mrtve tačke“ i da žive „normalan život“. Ovo je prvi put od početka devedesetih da se u ovoj zemlji makar i nemušto artikulišu počeci nekog manje-više univerzalističkog političkog programa preraspodele – programa u kom identitetska, ustavna i teritorijalna pitanja priznavanja i predstavljanja nisu presudna. U roku od nekoliko sati pošto su izbile prve demonstracije, prijatelji su mi rekli da ću morati da prepravim epilog ove knjige.

Nisam prepravio epilog, delom i zato što vreme provodim na uličnim protestima i na plenumu u Sarajevu. Prioriteti, je li… Zato u ovom predgovoru samo hoću da ukažem na mogućnost da cela ova knjiga o „normalnom životu„ i „državi“ u BiH i sama, krajnje neočekivano, postane predgovor nečem drugom. Vreme će pokazati da li se to zaista dogodilo i da li se međuvreme, kako to mnogi sa čežnjom priželjkuju, možda zaista približava kraju.

Reč zahvalnosti

Veliko hvala ljudima s Dobrinje koji su nesebično izdvojili vreme za nešto što mnogi od njih nesumnjivo smatraju potvrdom slutnje da im je sudbina da budu izloženi pogledu stranaca, a neki možda još jednom besmislenom istraživačkom pokaznom vežbom koju sprovodi autsajder uljez. Onima koji su nevoljno pristali da sarađuju zato što još odavno znaju da glavna muka u Bosni i Hercegovini nije da se utvrdi gde problem leži nego da se on reši mogu da kažem: nadam se da sam u ovoj knjizi uspeo da prikažem zašto je njihovo oklevanje razumljivo. Posebno sam zahvalan Melini Sadiković, koja mi je pružila dragocenu pomoć u istraživačkom radu; njena žarka želja da bolje razume stvari i angažman za bolje Sarajevo, za bolju BiH i bolji svet pomogli su mi da prevladam ne samo oklevanje mnogih sagovornika nego i moje sopstvene sumnje u to da li se oko toga uopšte vredi truditi. Među druge Sarajlije koje mi nisu dozvoljavale da posustanem, a koje možda nisu ni svesne koliko su doprinele ovom poduhvatu, pomenuću Almira Bašovića, Draška Lukovića i Nerminu Mujagić. Najtoplije hvala i „plemenu“ Čelebičićevih, koji su me dočekali raširenih ruku i u čijem sam se srdačnom i vedrom okrilju uvek osećao dobrodošao. Razgovori sa svima njima o teoriji društva, o muzici, o međuljudskim odnosima, o knjigama, o politici, o fudbalu, o pravdi, o očajavanju nad životom u BiH i o vezanosti za nju, jesu ono što me trajno vezuje za Sarajevo. I mnogo im hvala što mi nijednom nisu rekli „’ta ć’ ti to, ba?“

Ideje iznesene u ovoj knjizi formirale su se tokom trajne razmene s grupom naučnika koji su na Univerzitetu u Mančesteru radili na doktorskim disertacijama o državi kao akteru, o dimenziji vremena i odnosu prema budućnosti u državama nastalim po raspadu Jugoslavije. To su Čarna Brković, Goran Dokić, Deana Jovanović, Ivan Rajković i Vanja Čelebičić. Istinska je čast raditi s tako darovitim i posvećenim ljudima, od kojih i dalje mogu da naučim mnogo toga. Na konstruktivnim pitanjima moram da zahvalim i učesnicima konferencija, seminara i predavanja na kojima sam izlagao ranije verzije argumenata razrađenih u ovoj knjizi. Pored mnogih koji su reagovali kritikom ili podrškom, mislim tu i na Dunju Njaradi, Jana Grila, Larisu Kurtović, Džesiku Grinberg, Endrua Gilberta, Elisu Helms, Stafana Levinga, Madlenu Rivs, Saru Grin, Kira Martina, Saumiju Venkatesan i Mišel Obeid. Mišel Obeid, Čarna Brković i Vanja Čelebičić pročitale su prvu verziju rukopisa i kritički ga prokomentarisale. Isto je učinila i Ivana Spasić, kojoj sam zahvalan za više od petnaest godina (s tendencijom porasta) strastvenih razgovora; Ivana i ja delimo fascinaciju istim naučnim zagonetkama i životnim pitanjima. Uz to, ona mi je pomogla i da kako-tako održim ravnotežu na skliskom terenu na koji me je dovela pozicija nekoga Odavde (iz „centra“) ko živi ili radi Tamo (na „poluperiferiji“).

A za to mi je i te kako bila potrebna pomoć, jer ova knjiga je u celosti napisana u Sarajevu. Utoliko je za mene Ovde zapravo češće Tamo. Nejra Nuna Čengić, zbog koje je to najviše tako i koja mi pomaže da se u tome snađem, ujedno je bila i moj glavni sagovornik tokom rada na knjizi. Bez njenog učešća ona bi, moram reći, verovatno bila dovršena znatno ranije – ali bi zato bila i znatno lošija. U stvari, možda uopšte ne bi ni ugledala svetlost dana, jer jedna od njenih glavnih tema, izluđujući osećaj „tapkanja u mjestu“, nije samo svakodnevno iskustvo Sarajlija nego je često i moje iskustvo u tom gradu, ali i osećaj koji sam ponekad imao dok sam pisao knjigu. Ako iko to zna, zna Nuna. Zato njoj i dugujem najveću zahvalnost: za podršku, inspiraciju, razgovore i kritičke primedbe koje su uticale na čitav proces pisanja, ali, ništa manje važno, i na sve drugo pored njega.

Istraživački rad na ovoj knjizi, od 2008. do 2010. godine, dobrim su delom finansirali Britanska akademija (u okviru programa „Promene u poimanju doma, nade i države u Bosni i Hercegovini“) i Leverhjumov trast (u okviru programa „Promenjene granice: komparativna antropologija pojma ‘dom’ u postjugoslovenskim državama“). Obema institucijama zahvaljujem za danas još uvek retku spremnost da se novac uloži u projekt o BiH koji se distancira od identitetskih kategorija „etničkog sukoba“ i/ili normativnih kategorija kakvima je sklona mašinerija „tranzicione pravde“. Veliko hvala i ljudima iz izdavačke kuće Berghahn Books, koja je 2015. objavila originalnu verziju ove knjige. Konačno, hvala i Ivanu Čoloviću i Aleksandri Bajazetov na angažmanu i profesionalnosti.

Pojam „rastera“, uveden u drugom poglavlju, kao i neki podaci iz dobrinjskih škola i rasprava o njima, izneti u trećem poglavlju, već su objavljeni u članku pod naslovom „Hope for/against the state: gridding in a besieged Sarajevo suburb“ („Nada u državu, nada protiv države: formiranje rastera u jednom sarajevskom predgrađu za vreme opsade“), u časopisu Ethnos (2014, 79[2]: 238-260). Argumenti i građa izneti u petom poglavlju delimično su obrađeni u članku „On not moving well enough: temporal reasoning in Sarajevo yearnings for ‘normal lives’“ („Kad se krećemo nedovoljno dobro: rasuđivanje o vremenu u čežnji za ‘normalnim životom’ u Sarajevu“), objavljenom u časopisu Current Anthropology (2014, S9: S74-S84).

Uvod: za antropologiju zajedničkih preokupacija

U leto 2009. sam, sasvim neočekivano, izašao u jednim sarajevskim novinama. Članak pod naslovom „Daleko od normalnog života“, posvećen Regionalnoj mirovnoj akademiji te godine, bio je propraćen fotografijom na kojoj, u dramatičnoj pozi predavača, stojim pred grupom učesnika.1 Tokom sveg vremena koje sam od 2000. godine proveo radeći u Bosni i Hercegovini, a pre toga i u Hrvatskoj i Srbiji, svi su i svuda pominjali „normalan život“, i to bez izuzetka kao pozitivno konotiran pojam. U dve godine tokom kojih sam u Sarajevu prikupljao materijal za ovu knjigu (od 2008. do 2010), taj emski pojam ponovo se pojavio kao signal za jednu naročito važnu zajedničku preokupaciju.2 S jedne strane, ljudi su tu frazu najčešće koristili kad bi govorili o nadama i strahovanjima vezanim za budućnost: „Hoćemo samo normalan život“. Nije bilo potrebe da se dalje objašnjava kako bi taj život izgledao – normalno, prosto: ono „samo“ pokazivalo je da govornik tu želju smatra skromnom, a da prilike u kojima taj iskaz daje ne ostavljaju prostora čak ni za ostvarenje tako ubogih očekivanja. S druge strane, rečju „normalno“ često se opisivao i život u prošlosti, u jugoslovenskoj BiH, ali je i to ukazivalo na podrazumevani konsenzus i skromne zahteve, na to da se u „nekadašnjim“ prilikama „normalan život“ svakako lakše mogao postići.

Na desetu godišnjicu potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je okončano gotovo četvorogodišnje vojno nasilje u BiH, Helsinški parlament građana je objavio jednu brošuru koja na delikatan način pokazuje koliko je ta preokupacija bila rasprostranjena. U toj knjižici, sačinjenoj od 500 kratkih razgovora sa slučajnim prolaznicima, vidimo da svi sagovornici dele snažan osećaj bezizlaznosti. Velika većina ispitanika od budućnosti nije očekivala mnogo, i to ne samo na ličnom nego i na opštijem, društvenom planu. Mnogi su rekli da ne očekuju ništa dokle god se politička situacija ne promeni, a skoro svi su rekli da se nadaju da će biti dobrog zdravlja, zaposliti se, završiti školu i osnovati porodicu. Mnogi su rekli da se nadaju da će „zaraditi penziju“, a u većini odgovora nade su se prenosile na sledeću generaciju. Tek je neznatan broj ispitanika izrekao ikakve nade koje bi prevazilazile okvir njihovog domaćinstva ili porodice. „Normalan život“ veoma je često bio predmet čežnje i indikator za skromnost normativnih merila. Međutim, malo je ljudi imalo osećaj da je takav život dostižan. Sveprisutan je bio osećaj da se opšte prilike nikako ne popravljaju, a to se, opet, povezivalo s (geo)političkom stagnacijom i disfunkcionalnošću dejtonske BiH. Štaviše, osećaj da se ništa ne pomera s mesta zapravo se i pojačao tokom istraživanja koje sam obavio nekoliko godina kasnije. U knjižici, na pitanje o čemu najčešće razgovara s prijateljima, jedan 40-ogodišnji frizer sažeto je izneo ono što je činilo srž mnogih svakodnevnih razgovora i istupanja u javnosti za vreme mog istraživanja: uglavnom pričaju o tome „kada će ovo nabolje“ (Helsinški parlament građana 2005).

Na osnovu istraživanja koje sam sproveo u jednom naselju na rubu Sarajeva, u ovoj knjizi želim da s etnografskog stanovišta zavirim u tu čežnju za „normalnim životom“ (taj ću pojam koristiti u strogo deskriptivnom smislu) i političko rasuđivanje na kom ona počiva. Naročito me zanima kako se životne putanje uklapaju u političko osmišljavanje društvene sfere, jer je među mojim sagovornicima preovladavalo mišljenje da je za „normalan život“ potrebna i „normalna država“. Kroz priče iz gradskog prevoza i iz škola, kroz priče o održavanju zajedničkog stambenog prostora i o klijentelizmu, ratu i geopolitici, u ovoj knjizi ću se stalno vraćati pitanjima koja nameću naizgled nesporne izjave mojih sagovornika da su nekad živeli „normalnim životom“, pa da i sad samo žele „normalan život“ – ništa više i, dabome, ništa manje od toga.

Džamija! Srpska pravoslavna crkva! Katolička katedrala! Sinagoga! I sve to jedno pored drugog u srcu jednog evropskog glavnog grada! – Kroz veš koji se suši na zajedničkoj terasi na šestom spratu zgrade u kojoj pišem ove reči vidim sve te četiri građevine. U turističkim brošurama, medijima i u književnim opisima ushićenost ovim graditeljskim otelovljenjem kulturne i verske raznolikosti obavezan je deo programa kojim se Sarajevo predstavlja gostima. U BiH, gde je verska pripadnost glavni kriterijum za razvrstavanje po nacionalnim kategorijama, svaka ta monoteistička bogomolja iz osmanske ili habzburške epohe vezana je za po jednu nacionalnu grupu stanovnika ovog grada: za Bošnjake (koji su se do 1993. vodili kao bosanski muslimani), Srbe, Hrvate i Jevreje. Kako su mediji tokom rata devedesetih često prikazivali sudbinu Sarajeva, pogled na grad često se usmerava upravo preko teme nacionalne raznolikosti. Bilo da govore o multikulturnom životu, toleranciji, suživotu, hibridnosti ili kosmopolitizmu, neki komentatori žale gubitak te raznolikosti, dok se drugi dive njenoj dugovekosti i načinu na koji Sarajlije žive u njoj.

Tokom vremena koje sam proveo na istraživačkom radu, mnoge političke debate u BiH i o njoj bile su određene hipostaziranjem nacije kao osnovne kategorije preko koje će se definisati politička reprezentacija (Rodžers Brubejker je za to skovao pojam groupism; Brubaker 2002).

Na taj način, nacija je ujedno bila i osnov kategorizacije i institucionalizovani kriterijum reprezentacije. Ta logika je kroz istoriju uvek igrala važnu ulogu u BiH kao političkoj jedinici u okviru većih sastava (Bougarel 1996a, 1996b). Međutim, u dejtonskoj BiH, u čijim se delovima stanovništvo u velikoj meri homogenizovalo po nacionalnom osnovu, ona se dodatno intenzivirala i vezala za određenu teritoriju. O tome svedoči i jedan vic koji je kružio dejtonskom BiH. Pita novinar Bosanca da prokomentariše političku situaciju u zemlji, a ovaj se počeše po glavi, pa kaže: „Pa… ne znam šta bih rekao, troumim se“. Ta sistemska odlika današnje BiH po kojoj se sve organizuje trostruko, taj refleks da se sve sagledava iz tri ugla i deli natroje („trodeli“), jeste pokretačka logika dejtonskog „etnopolisa“ (Mujkić 2007), ustavom i inostranom nadzorom betonirane konsocijacije tri „konstitutivna naroda“ definisana po nacionalnom osnovu (Bošnjaka, Hrvata i Srba).

U političkim institucijama dejtonske BiH i u njenim medijima, takođe u velikoj meri podeljenim na tri dela, kleronacionalistički preduzetnici jedva su dočekali priliku da igraju na ustavom garantovani adut „vitalnih nacionalnih interesa“. Za potrebe izbora nacionalističkom retorikom moglo se mobilisati mnogo ljudi, ali su se njom mogli i demobilisati alternativni pristupi politici (što je, po mom mišljenju, još važnije; v. Gagnon 2004). Ni glavni grad BiH nije na to bio imun. Međutim, iako su ratom uslovljene migracije u BiH i iz nje drastično umanjile nacionalnu raznolikost u svakodnevnom životu, ustanovio sam da su mnogi stari Dobrinjci rutinski odbijali da se izjašnjavaju u skladu s tom matricom. Politički oni su to često izražavali preko ideje inkluzivnog državljanstva BiH. Delom u znak otpora prema institucionalizovanom „nacionalnom poretku“ (Malkki 1994), mnoge Sarajlije su se izveštile u veličanju multikulturnog karaktera njihovog grada. Mada je takvo insistiranje na kategoriji „bosanskog“, a ne na jednom od tri „konstitutivna naroda“, često bilo praćeno znatnom dozom neodređenosti, treba skrenuti pažnju na jednu bitnu razliku. U Banjaluci, glavnom gradu Republike Srpske, koji nije bio poprište vojnih sukoba već su ga srpske nacionalističke snage zauzele još 1992. godine, razorene su brojne katoličke crkve i svih 16 džamija (Galijaš 2011: 245-254). U Sarajevu pod opsadom opstale su sve četiri bogomolje pomenute na početku, kao i sve druge u gradu.

Međutim, time što naglašavamo pitanja identiteta, koliko god ona bitna bila, gubimo iz vida veoma važne dimenzije života u Sarajevu, kao, uostalom, i u celoj BiH. U krajnjoj liniji, žalopojka o nestanku multikulturnog Sarajeva i insistiranje na njegovoj dugovekosti dve su strane iste priče, kao što i „ortodoksno“ isticanje razlika između ljudi svrstanih u nacionalne grupe i „heterodoksno“ isticanje fluidnih, hibridnih pripadnosti kojima se te razlike premošćuju ostaju u okviru identitetske dokse dejtonske BiH (Bourdieu 1982: 133). Tako jednostranim naglašavanjem (etno)nacionalne „kulture“ stanovnici BiH se prevashodno, ako ne i isključivo, prikazuju u identitetskom registru kakav je institucionalizovan ustrojstvom dejtonske države i kakav dodatno betoniraju strani mediji. I nije bitno da li se piše o pojedincima kao predstavnicima jednog od tri „naroda“ BiH u realističko-esencijalističkom smislu (Hayden 2007), ili o pojedincima koji se „hibridno“, „subverzivno“ pozicioniraju mimo tih kategorija ili izvan njih (Markowitz 2010): u oba slučaja kategorije identiteta stiču privilegiju relevantnog kriterijuma za razumevanje života u BiH, a dejtonska „trodelnost“ se učvršćuje.

Nasuprot tome, ovom knjigom želim da doprinesem zajedničkim zalaganjima etnografa koji su, ne privilegujući a priori identitetski obrazac, proučavali društvene prakse koje su se stvarale i razvijale u posleratnoj, postsocijalističkoj dejtonskoj BiH.3

Svi smo mi primetili da se mnogi ljudi u BiH na ovaj ili onaj način bave pitanjem nacionalne pripadnosti, ali da ono ne dominira uvek i svuda njihovim postupcima i preokupacijama, njihovim nadama i strahovanjima za budućnost. Zato u mojim istraživanjima o tome kako ljudi na Dobrinji izlaze na kraj sa svakodnevicom i kako pokušavaju da rastumače svoje muke ne dajem primat kategoriji identiteta. Osnovni razlog za to empirijske je prirode: u mojim susretima s Dobrinjcima insistiranje na pripadanju ovoj ili onoj identitetskoj grupaciji prosto mi se nije nametnulo kao naročito izraženo. Zato pitanja nisam formulisao u skladu s njihovim kategorijama, a ni moji sagovornici Dobrinjci njih nisu isticali u prvi plan kad bi pričali o „normalnom životu“ i ulozi koju država kao akter ima u njemu. Nešto uopštenije rečeno, u prvom planu mog rada ne stoji pitanje šta je ko (tačnije, šta ko kaže da jeste, pošto u etnografiji rasprave o onom što jeste svoju pretenziju na istinitost nužno bar delom zasnivaju na onom performativno-komunikativnom momentu koji se u literaturi kulturalističke i ontologističke paradigme često previđa).

Umesto da ističu eventualne preokupacije vezane za identitet, moji su mi sagovornici preusmeravali pažnju prema svom društvenom položaju (Green 2005). Držeći se toga, ja u mojoj argumentaciji pratim pitanja gde se i kad njihov život odvija, kako oni to tumače i kako smatraju da to utiče na ono što mogu ili ne mogu da čine. U razgovorima na te teme moji sagovornici Dobrinjci najveći su značaj pripisivali državi. Kako su se onda, s obzirom na institucionalnu sveprisutnost dejtonske „trodele“, oni u svojim razmišljanjima mogli u takvoj meri odvojiti od pitanja nacionalne identifikacije? Da bismo to razumeli, predlažem da u analitičke svrhe uvedemo razliku između državnosti BiH (statehood) i države kao aktera, onoga što ta država realno čini (statecraft). Pitanja državnosti tiču se onog što država jeste, što tvrdi da jeste i što bi trebalo da bude. U dejtonskoj BiH osporavanje državnosti uglavnom se tiče legitimnosti samog postojanja BiH kao države i njene administrativno-teritorijalne ustrojenosti: pitanja suvereniteta i reprezentacije po liniji identiteta (bilo (etno)nacionalnog, bilo „građansko“-nadnacionalnog). U ovoj knjizi pažnju želim da usmerim na druga pitanja. Naime, moji sagovornici su sistematski isticali pitanja države kao aktera. Pod tim podrazumevam ono što država čini, što tvrdi da čini i što bi trebalo da čini. Na tom se planu, kako ću to još pokazati, glavna pitanja tiču materijalnih uslova i vremenskih okvira u kojima se može voditi „normalan život“.

Šta su, dakle, ljudi na Dobrinji radili dok sam se ja bavio svojim poslom? Pa… po pravilu nisu izlazili na izbore, nisu mahali zastavama, nisu išli na bogosluženja i nisu pevali himne – sve radnje koje bi verovatno bile određene identitetskim podelama dejtonske BiH. Dobrinjci su uglavnom išli na posao ili su ga tražili, pohađali nastavu u školi ili na univerzitetu, spavali, telefonirali ili kontaktirali s nekim preko interneta, kuvali, jeli, igrali se, išli u kupovinu, čistili sneg, gledali fudbal, čekali u redu u pošti, kafenisali. Na Dobrinji su mnogi dobar deo vremena provodili i čekajući autobus. Možda ovo sve zvuči nekako „normalno“, ali iz svih mojih opažanja i iz svih razgovora koje sam vodio izbijala je briga da je „normalan život“ u dejtonskoj BiH nemoguć. U prvom delu knjige, pod naslovom „Šta je ʼnormalan životʼ?“, želim da etnografski uđem u trag tim zajedničkim preokupacijama i da predložim kako da antropološki sagledamo taj emski pojam „normalan život“. U prvom poglavlju moju analizu „normalnog života“ stavljam u kontekst tako što kritički prikazujem stručne radove o normalnosti, nadi i rasuđivanju o vremenu. Polazeći od zabrinutosti time što je život sve samo ne „normalan“, odlučio sam da sledim moje sagovornike i da pitanju normalnosti pristupim preko pitanja života, kao i da prednost dam pojmu čežnje, a ne pojmu nade. U drugom poglavlju, koristeći se etnografskim materijalom o odnosu prema gradskom prevozu pre, za vreme i posle rata, želim da objasnim zašto su Dobrinjci smatrali da je za približavanje „normalnom životu“ neophodan kakav-takav regulatorni okvir. Tu ću, u analitičke svrhe, uvesti pojam „rastera“ (grid, gridding) kako bih duge periode čekanja na autobus uklopio u neku vrstu „meta-čekanja“ na kretanje koje bi država kao akter trebalo da omogući. Kritički se osvrćući na libertarijansku paradigmu u antropološkoj literaturi o državi, u trećem poglavlju preneću ova razmišljanja korak dalje i školsku nastavu na Dobrinji za vreme rata i druge vidove samoorganizovanog uspostavljanja obuhvatnijih vertikalnih i horizontalnih rastera analizirati kao kolektivne pokušaje da se abnormalnosti života pod opsadom pridaju drugačije koordinate, a naglasak ću pri tom staviti na vremensku dimenziju.

Kao i mnogi drugi ljudi u državama nastalim na teritoriji Jugoslavije, i ljudi na Dobrinji žalili su se na sve i svašta, i većina ih je smatrala da ima dovoljno razloga za to. Za kuhinjskim stolom i na autobuskoj stanici, u kafićima i na pijacama, na poslu i u školi ljudi su se naglas brinuli zbog cena životnih namirnica, visokih računa za režiju, zdravstvenog osiguranja, penzija, klijentelizma, nezaposlenosti, obrazovanja, bezbednosti, gradskog prevoza, i tako dalje. Za mnoge takve brige zaista se ne bi moglo reći da su specifične za BiH, ali su Dobrinjci često insistirali na tome da su one baš posebno njihove.4

„Naša“ postignuća i naši problemi doživljavali su se kao nešto što prevazilazi i samu mogućnost poređenja. Naše planine i naše reke su lepše, naša deca u dijaspori u Americi bolja su u matematici od sve druge dece, naša kafa je ukusnija, naše voće sočnije, naši vicevi smešniji, a naše druženje, ovaj, društvenije. Naivni stranac mogao bi se zapitati „lepše, bolje, ukusnije, sočnije, smešnije, društvenije od čega?“, ali ja nikad nisam smogao smelosti da postavim to jeretičko pitanje. Za mene je iz takvih izjava pre svega izbijala želja da se ponovo stekne neko dostojanstveno mesto na karti sveta, mesto ugroženo i osporeno onim što se događalo u prethodne dve decenije. Što je još važnije, po istoj toj ekskluzivističkoj logici i ono što u našoj zemlji ne valja mnogo je gore nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Moji sagovornici u dejtonskoj BiH bi svoje ogorčene konstatacije da je u zemlji nešto neprevaziđeno divno ili neprevaziđeno beznadežno često krunisali tako što bi se zavalili, podigli glas, ruke, eventualno i obrve, i teatralno uzviknuli: „Pa gdje to ima!?“ Implicitni odgovor na to retoričko pitanje glasio je, naravno, da „toga“ sigurno nikako ne može biti nigde drugde nego baš ovde i baš sada.

Istini za volju, često se mogao čuti i odgovor na to pitanje, i to u vidu ekskluzivističke konstatacije „To nigdje nema!“ Međutim, jasno je da povik „pa gdje to ima!?“ nije iziskivao nikakav ozbiljniji odgovor – štaviše, on ga je upravo isključivao, kako sam to imao prilike da vidim kad sam, šale radi i među prijateljima, na njega počeo da odgovaram sa: „Pa, u Belgiji, recimo“. Ipak, mesto implicirano uzvikom „pa gdje to ima!?“ ukazuje na jednu pravilnost u toj potrazi za odgovorima na pitanje šta ljude ometa u tome da žive „normalnim životom“: za moje sagovornike s Dobrinje to mesto je najčešće bila dejtonska BiH kao tvorevina „abnormalna“ i u prostornom i u vremenskom smislu. Time moji sagovornici nisu nužno hteli da kažu da su ljudi u BiH nekako sami po sebi jedinstveni, naprotiv: insistirajući na tome da prosto žele da žive „normalnim životom“ oni su sebe predstavljali kao nimalo posebne i time, opet, otkrivali želju da ponovo zauzmu dostojnije mesto u širem, svetskom okviru. Jedinstveno je za njih bilo to što njihova prostorno-vremenska konstelacija sama po sebi predstavlja problem (v. Čelebičić 2013). Znači, sama činjenica da žive u dejtonskoj BiH, tvrdili su moji sagovornici, njih sprečava da žive „normalnim životom“. Treba primetiti da ovde nije reč samo o topografskoj („BiH“) nego i o istorijskoj dimenziji („dejtonska BiH“): za moje sagovornike je položaj dejtonske BiH na poluperiferiji Evropske unije još jedna varijanta viševekovnog položaja negde između. Što se pak istorijske dimenzije tiče, većina je smatrala da se dejtonska BiH ne može nedvosmisleno okarakterisati kao „posleratna“ tvorevina, zbog čega su se teško mogli formulisati stavovi o nečemu što je bilo „ranije“. Drugim rečima, život u dejtonskoj BiH doživljavao se kao život u nekakvom međuvremenu.

To međuvreme, koje ću odsad koristiti kao termin, jeste fon na kojem treba sagledavati čežnju za „normalnim životom“, glavnu temu mog istraživanja u ovoj knjizi. U tom smislu je pitanje „Pa gdje to ima!?“ sveobuhvatna referenca na prostorno-vremensku konstelaciju koja utiče na život svakog pojedinca i njegovih sugrađana. Tu tegobu zvaću „dejtonitis“.

Pojam „dejtonitis“ nisam skovao zato što su moji sagovornici u razgovorima i u strategijama preživljavanja ili pružanja otpora pribegavali medicinskim metaforama. Namera mi nije da izigravam lekara koji preko strukturalističko-funkcionalističke slike društva kao tela podnosi izveštaj o zdravstvenom stanju dejtonske BiH. Pojmovima iz biomedicinske patologije pribegavam da bih pronikao u to kako sami moji sagovornici pokušavaju da proniknu u svoju nevolju. Dobrinjci su često pribegavali metaforama iz političke patologije. Starogrčka reč παθος znači bol, patnja, ali i iskustvo, dok λογια znači proučavanje, ali i pripovest o nečemu, pa tako patologija može da bude proučavanje patnje koliko i izveštaj o nekom iskustvu. Razume se da ljudi s Dobrinje nisu živeli samo na suvom razumu: oni su se koristili raznim saznajnim praksama (verom, magijom, umetnošću, pa i medicinom) kako bi pronikli u srž svojih nevolja. Međutim, mene u ovoj knjizi pre svega zanima politička dijagnoza koju su oni postavljali za svoje stanje. Izvedena od δια (kroz) i γιγνωσκειν (učiti), reč διαγνωσκειν znači razlučiti, dobro poznavati. Mene ovde zanima kako moji sagovornici pokušavaju da seciraju svoje nevolje putem političkog rasuđivanja. To je delom posledica pristupa za koji sam se odlučio, ali i posledica toga što je takvo rasuđivanje preovladavalo u njihovim razgovorima sa mnom i njihovim međusobnim razgovorima u mom prisustvu. Svakodnevni život u Sarajevu odlikovao se hiperprodukcijom priče o politici, a težište te priče uglavnom je bilo na simptomima. Izvedena od συμπτωμα (nezgoda, zla sreća, nešto što zadesi čoveka), reč simptom u medicini znači opaženo odstupanje od normalnog funkcionisanja ili stanja. Simptom je nešto što subjektivno osećamo i što se stoga samo posredno može uhvatiti. U drugom delu knjige, s naslovom „Dijagnoza: dejtonitis“, iznosim emske dijagnoze Dobrinjaca o tegobi koju zovem dejtonitis, a te dijagnoze počivaju na dva „konstitucionalna simptoma“, dakle, na sistemskim posledicama nečega što ne pogađa samo deo tela ili neki pojedinačni organ nego celo telo, a zbog čega je „normalan život“, kako to vide moji sagovornici, nemoguć.

U četvrtom poglavlju baviću se simptomom za koji se, makar u preliminarnoj dijagnozi, smatralo da je specifičan za dejtonsku BiH, a to je nepostojanje sistema. Tu na delu imamo posebnu kombinaciju strukturnih i moralnih elemenata. U strukturnom smislu, moji su sagovornici problem tumačili kao osetno odsustvo države na nekim poljima uz njeno preterano prisustvo na drugim. Zbog toga se teško moglo ustanoviti gde je tačno smeštena njena moć da uspostavlja rastere, a osećaj da je svako prepušten sam sebi bio je opšteprisutan. U moralnom smislu, žalopojke zbog „poremećenog sistema vrijednosti“ tokom rata i posle njega stajale su u suprotnosti s latentnom sumnjom da s ljudima u BiH postoji neki problem koji u stvari seže znatno dalje u prošlost. Uprkos tome, moji su sagovornici shvatali da način na koji dejtonitis osujećuje njihove pokušaje da žive „normalnim životom“ nije specifičan samo za BiH. Zato ću u petom poglavlju pažnju skrenuti na s tim povezani konstitucionalni simptom osećaja bezizlaznosti u prostornom i vremenskom smislu: osećaj ljudi da su uhvaćeni u prostornu klopku „neposrednog susedstva“ Evropske unije i da su izloženi nadgledanju spolja u poluprotektoratu u kome kao da je sve privremeno obustavljeno u nekakvom dejtonskom međuvremenu u kom svi „tapkaju u mjestu“, kako glasi još jedan uobičajen povik. Rasuđivanje o državi kao akteru često je bilo i rasuđivanje o vremenu, pa će u petom poglavlju u prvom planu stajati vremenska dimenzija te bezizlaznosti, tog osećaja da se živi u klopci, te normativna vrednost koja se u čežnji za „normalnim životom“ pripisuje napredovanju na projektovanom „putu ka Evropi“.

U trećem delu ove knjige, naslovljenom „Kako živeti s dejtonitisom“, posmatram kako su se ljudi na Dobrinji politički suočavali s prostornim i vremenskim aspektima dejtonitisa, tegobe koja ih je spopala. Pokazaću kako je u dejtonskom međuvremenu, s obzirom na složenost i isprepletanost države BiH kao aktera i državnosti BiH, teško baviti se ma kojom drugom vrstom politike osim partijskom realpolitikom. U šestom poglavlju znatno ću se udaljiti od etnografske građe i koristiću se pojmovima hegemonije, fantazije i koegzistencije kako bih razmotrio pita-nje na koji način „obični ljudi“ i pored sveg nezadovoljstva ipak saučestvuju u održavanju vladajuće kaste na vlasti. Knjigu ću završiti epilogom u kom ću glavne argumente još jednom sagledati u svetlu dva događaja koja su se u Sarajevu odigrala dok sam pisao ovu knjigu: iznenadne snežne nepogode u zimu 2012. i jednako neočekivanih protesta početkom leta 2013. godine.

SADRŽAJ
UVOD: Za antropologiju zajedničkih preokupacija
PRVI DEO: Šta je „normalan život“?
I. „Normalan život“. Za antropologiju čežnje
II. Dok čekamo autobus. Za antropologiju rastera
III Kako usred rata stvarati raster za „normalan život“? Za antropologiju nade u državu.
DRUGI DEO: Dijagnoza dejtonitis
IV. Prvi simptom: „Nema ovdje sistema. Za antropologiju neuhvatljivog državnog efekta“ V. Drugi simptom: „Tapkamo u mjestu“. Za antropologiju prostorne i vremenske bezizlaznosti.
TREĆI DEO: Kako živeti s dejtonitisom?
VI. Koegzistencija u međuvremenu. Za kritiku dejtonske nepolitike
EPILOG: Lopatama i brojkama ka „normalnom životu”

Stef Jansen je profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Mančesteru. Od 1996. obavio je niz etnografskih istraživanja u postjugoslovenskim zemljama, najpre u Srbiji i u Hrvatskoj, a od 2000. prvenstveno u BiH. Najvažnije teme kojima se bavi su: uloga države u svakodnevnom životu; nada i cinizam; stvaranje doma i izbeglištvo; post-socijalističke transformacije; politički subjektiviteti, svakodnevna geopolitika i otpor; sećanje i zaboravljanje; (ne)pripadanje i nacija; maskuliniteti; granice. U Biblioteci XX vek 2005. godine objavljena je njegova prva knjiga „Antinacionalizam: etnografija otpora u Zagrebu i Beogradu“.

Još jedan odlomak iz ove knjige

Biblioteka XX vek, 19.06.2020.

Peščanik.net, 25.06.2020.

Termin „zajedničke preokupacije“ (engl. shared concerns) koristiću za skup često nerešenih pitanja s kojima se mnogi ljudi suočavaju i koja su im važna: ona igraju bitnu ulogu, pozitivnu ili negativnu, u njihovim nadama i strahovima – nije im svejedno, brinu, pa će se u prevodu ponekad koristiti i termin „zajedničke brige“.

Tokom rasprave upućivaću na konkretne radove. Za zbirke etnografskih tekstova o posleratnoj BiH v. Bougarel, Duijzings and Helms 2007; Jansen, Brković and Čelebičić 2016.

Socijalistička Jugoslavija je svoj legitimitet delom zasnivala i na predstavi o sopstvenoj posebnosti, pa se takav samoproglašeni ekskluzivizam često mogao čuti i u svakodnevnim razgovori-ma širom zemalja nastalih po njenom raspadu. Ipak, posle rata taj je osećaj svakako dodatno pojačan osećajem poniženosti i izolovanosti, osećajem mnogih ljudi da su se našli u bezizlaznom položaju (Jansen 2009), a u Sarajevu je iskustvo opsade tome dodalo naročito značenje.

Ostavite komentar: