Poglavlje 7
STALNA UNUTARNJA PRAKSA
31. decembar 1973.
I, 12: abhyasavayragyabhyam tannirodhah.
Vežbanje i pročišćenost vode ka toj umirenosti (nirodha) [o kojoj je prethodno bilo reči u YS, I, 2].
I, 13: tatra sthitau yatno ‘bhyasah.
Napor da se tu [u umirenosti čovek] ustali jeste [ono što suštinski određuje] »vežbanje« (abhyasa).
I, 14: sa tu dirghakalanairantaryasatkarasevito drdhabhumih.
Ovo [vežbanje] pak postaje efikasno ukoliko se kroz dugi period, neprekidno i sa pažnjom obavlja.
Čovek nije samo njegov svesni um. On ima takođe devet puta više od svesnog, nesvesni sloj uma. Ne samo to, čovek ima telo, soma, u kome njegov um prebiva. Telo je apsolutno nesvesno. Ono deluje pretežno nevoljno. Samo površina tela jeste voljna.
Unutrašnji izvori su nehotični, ne možete učiniti ništa oko njih. Vaša volja nije delotvorna.
Ovaj obrazac ljudske egzistencije treba da se razume pre nego što čovek uđe u sebe. A razumevanje ne treba da ostane samo intelektualno. Ono mora ići dublje. Ono mora prodreti u nesvesne slojeve; ono mora dopreti do celog tela.
Otuda važnost abhyase – konstantne unutrašnje prakse. Ove dve reči su vrlo značajne; abhyasa i vairagya. Abhyasa označava neprekidnu unutrašnju praksu, a vairagya označava nevezanost, beželjnost. Sledeće Patanjđalijeve sutre bave se s ova dva značajna koncepta, ali pre nego što uđemo u sutre, onaj obrazac ljudske ličnosti, koji nije potpuno intelektualan, treba biti čvrsto shvaćen.
Da je on samo intelekt, ne bi bilo potrebe za abhyasom – konstantnim, ponavljanjem napora. Vi možete razumeti odmah sve, ako je to racionalno, kroz um, ali samo to razumevanje neće delovati. Možete razumeti lako da je ljutnja rđava, otrovna, ali ovo razumevanje nije dovoljno za ljutnju da vas ostavi, da iščezne. Uprkos vašem razumevanju ljutnja će se nastaviti, jer ljutnja opstaje u mnogim slojevima našeg nesvesnog uma – ne samo u umu, nego i vašem telu takođe.
Telo ne možete razumeti samo pomoću verbalne komunikacije. Samo vaša glava može razumeti, ali telo ostaje nedirnuto. A dok razumevanje ne dopre do samog korena tela, ne možete biti preobraženi. Ostaćete isti. Vaše ideje mogu nastaviti da se menjaju, ali vasa ličnost će ostati ista. Onda će se novi konflikt pojaviti. Bićete u većem nemiru nego ikada, jer sada možete znati šta je pogrešno a i dalje istrajavate da činite to; nastavljate da radite to.
Stvoren je osećaj krivice i osude sebe samoga. Počinjete da mrzite sebe, počinjete da mislite o sebi kao grešniku. A što više razumete, više osuda raste, jer vidite kako je to teško, gotovo nemoguće, da promenite sebe.
Joga ne veruje u intelektualno razumevanje. Ona veruje u telesno razumevanje, u totalno razumevanje u kome je vaša celovitost uključena. Ne samo da se menjate u svojoj glavi, već se duboki izvori vašeg bića takođe menjaju.
Kako oni mogu da se menjaju? Konstantno ponavljanje posebne prakse postaje nevoljno. Ako sprovodite određenu praksu konstantno – samo ponavljajući je neprekidno ubrzo to ispada iz svesti, doseže nesvesno i postaje deo nesvesnog. Jednom kada postane deo nesvesnog, to započinje da funkcioniše iz tog dubljeg izvora.
Sve može postati nesvesno ako nastavljate da ponavljate to neprekidno. Na primer, vaše ime je ponavljano tako neprekidno od vašeg detinjstva. Sada ono nije deo svesnog, ono je postalo deo nesvesnog. Vi možda spavate sa sto osoba u sobi, a ako neko dođe i pozove “Ram, je li Ram tu?” devedeset devet osoba koje nisu povezane s imenom nastaviće da spavaju. Njima to neće smetati. Ali osoba koja nosi ime “Ram” iznenada će pitati: “Ko me zove? Zašto mi smetate u spavanju?”
Čak i u spavanju on zna da je njegovo ime Ram. Kako je to ime doseglo tako duboko? Samo pomoću neprestanog ponavljanja. Svako ponavlja svoje ime, svako poziva sebe, predstavlja sebe. Neprekidna upotreba. Sada to nije svesno. To je dospelo do nesvesnog.
Jezik, vaš maternji jezik, postaje deo nesvesnog. Sve što još naučite kasnije nikada neće biti tako nesvesno; to će ostati svesno. Zbog toga će vaš nesvesni jezik neprekidno uticati da vaš svesni jezik.
Ako Nemac govori engleski, to je drugačije; ako Francuz govori engleski, to je različito; ako Indijac govori engleski, to je različito. Razlika nije u engleskom, razlika je u njihovim unutarnjim obrascima. Francuz ima različit obrazac – nesvesni uzorak. To utiče.
Tako, sve što naučite kasnije biće pogođeno vašim maternjim jezikom. Ako padnete u nesvesno stanje, onda samo vaš maternji jezik može prodreti.
Sećam se jednog od mojih prijatelja koji je bio maharashtrian. Bio je u Nemačkoj dvadeset godina, ili čak više. Potpuno je zaboravio svoj vlastiti maternji jezik, marathi. Nije mogao da ga čita, nije mogao da govori na njemu. Svesno, jezik je bio potpuno zaboravljen zato što nije korišćen.
Onda se razboleo. I u toj bolesti on bi postao nesvestan. Kad god bi postao nesvestan, potpuno različit tip ličnosti se ispoljavao. Počeo bi da se ponaša na drugačiji način. U svom nesvesnom stanju izgovarao bi reči iz marathia, ne iz nemačkog. Kada je bio nesvestan, onda bi izgovarao reči koje su iz marathi jezika. A posle nesvesti, kada bi se vratio natrag u svesnost, za nekoliko trenutaka ne bi mogao da razume nemački.
Konstantno ponavljanje u detinjstvu ide dublje jer dete nema pravu svesnost. Ono ima više nesvesnog vrlo blizu površine; sve ulazi u nesvesno. Kako ono uči, kako postaje više obrazovano, svesnost će postati deblji sloj – onda sve manje i manje prodire prema nesvesnom.
Psiholozi kažu da se gotovo pedeset posto vašeg učenja obavlja do sedme godine. U sedmoj godini vašeg detinjstva, vi ste gotovo upoznali polovinu stvari koje ćete ikada znati. Pola vašeg obrazovanja je završeno, a ta polovina će postati osnova. Dakle sve drugo će biti samo nadograđeno na tome. I ti dublji obrasci će ostati iz detinjstva.
Zbog toga moderna psihologija, moderna psihoanaliza, psihijatrija, svi pokušavaju da prodru u vaše detinjstvo, jer ako ste mentalno bolesni, seme negde treba da se nađe u vašem detinjstvu – ne u sadašnjosti. Obrazac mora biti lociran tamo u detinjstvu. Jednom kada je duboki obrazac lociran, onda nešto može da se uradi i možete biti preobraženi.
Ali kako prodreti dotle? Joga ima metodu. Metoda se naziva abhyasa. Abhyasa označava konstantnu, ponavljajuću praksu određene stvari. Zašto, kroz ponavljanje, nešto postaje nesvesno? Ima nekoliko razloga za to.
Ako želite da naučite nešto, moraćete to da ponavljate. Zašto? Ako pročitate pesmu samo jednom, zapamtićete nekoliko reči tu i tamo; ali ako je pročitate dva puta, tri puta, mnogo više puta, onda možete zapamtiti redove, strofe. Ako ponovite sto puta, onda je možete zapamtiti kao celu. Ako je ponovite čak i više, onda ona može da se nastavi, istraje u vašem pamćenju godinama. Nećete moći da je zaboravite.
Šta se dešava? Kada ponavljate određenu stvar, što je više ponavljate, više se urezuje u moždane ćelije. Neprekidno ponavljanje je kao konstantno udaranje čekićem. Onda se to urezuje. To postane deo vaših moždanih ćelija. A što više postane deo vaših moždanih ćelija, manje svesnosti je potrebno. Vaša svesnost može da ode; sada ona nije potrebna.
Dakle, šta god naučite duboko, za to ne treba da budete svesni. U početku, ako učite vožnju, kako da vozite kola, onda je to konstantan napor. Zbog toga ima tako mnogo nevolja jer morate biti oprezni neprekidno, a ima tako mnogo stvari da ih se bude svestan – put, saobraćaj, mehanizam, volan, pedala za gas, kočnice, i sve drugo, kao i saobraćajna pravila na putu. Morate neprekidno biti svesni svega. Dakle tako ste mnogo angažovani u tome da to postaje teško, to postaje veoma naporno.
Ali ubrzo, vi moći ćete kompletno da zaboravite sve. Vozićete, a vožnja će postati nesvesna. Nije potrebno da unosite svoj um u to, možete nastaviti da mislite šta god želite, možete da budete gde god želite, a kola ćete voziti nesvesno. Sada je vaše telo to naučilo. Sada čitav mehanizam zna to. To je postalo jedno nesvesno učenje.
Osho
