Svi putevi vode u Spuž

Spuž- grad­sko na­se­lje u op­šti­ni Da­ni­lov­grad u Cr­noj Go­ri. Pre­ma po­pi­su iz 2003. bi­lo je 1.529 sta­nov­ni­ka.
U na­se­lju Spuž ži­vi 1.096 pu­no­ljet­nih sta­nov­ni­ka, a pro­sječ­na sta­rost iz­no­si 34,2 go­di­ne.
U na­se­lju ima 414 do­ma­ćin­sta­va, a u po­sled­nja tri po­pi­sa pri­mi­je­ćen je po­rast u bro­ju sta­nov­ni­ka…
To sam pro­na­šao na Vi­ki­pe­di­ji. Pa još ma­lo tru­ća­nja o et­nič­kom sa­sta­vu sta­nov­ni­štva (na­rav­ski, Cr­no­go­ra­ca vi­še ne­go Sr­ba) i vi­še ni­šta.
Pa ka­ko on­da, za­bo­ga, svi pu­te­vi vo­de baš ta­mo? Da ni­je KPZ?! Za­tvor, ne daj ti ga maj­ci? Mo­ra da je to…
Ne­što du­mam–ako je Mo­ra­va naj­o­pje­va­ni­ja srp­ska ri­je­ka ( iz­vi­nja­vam se zbog po­mi­nja­nja pri­svoj­nog pri­dje­va oni­ma ko­ji su pri­svo­ji­li ze­mlju i ne­bo nad njom), on­da je ma­le­ni, be­za­zle­ni i na­iv­ni Spuž naj­po­mi­nja­ni­je mon­te­ne­grin­sko mje­sto (uz iz­vi­nje­nje svi­ma ko­ji­ma ovo be­za­zle­no mje­sto bu­di lo­še aso­ci­ja­ci­je, cr­nji­ka­ve alu­zi­je, po­do­zre­nje ili strah, a to su upra­vo oni ko­ji­ma sam se već iz­vi­nio u pret­hod­nom za­grat­ku).
Da­kle, pr­vi­ma Mo­ra­va kao na­ci­o­nal­na obol i pa­tri­ot­ska tu­go­van­ka, kao la­ži­san i mut­na na­da, a dru­gi­ma Spuž kao ka­men­čić u ci­pe­li­ci ili ka­men­či­na o vra­tu.
Či­ni se ubo­gom pu­ku to kad poč­ne, ne mo­že da sta­ne, po za­ko­ni­ma fi­zi­ke ili ba­li­sti­ke–đa­vo će ga zna­ti. Mi­slim na hap­še­nja, ja­ka­ko.
Bi­la je sje­tva, ra­do­sna i po­let­na, pa se zgo­di­la že­tva ili­ti ber­ba, raz­u­zda­na i obla­por­na, i ka­ko je to ne­ko­me su­đe­no ili pre­su­đe­no, za­vr­ši­lo se ćor­kom u ćo­ra­vom spu­škom ka­za­ma­tu, ko­ji, ru­ku na sr­ce, i ni­je što je bio! Htje­doh re­ći–ču­ve­na spu­ška tam­na­va sve vi­še li­či na aka­de­mi­ju pri­mi­je­nje­nih umjet­no­sti, a sve ma­nje na pro­kle­tu avli­ju tra­gi­če­skog ude­sa.
Ne­go: ne­ko mo­ra da je okle­ve­tao Jo­ze­fa K. i osta­le Jo­ze­fe kad su pra­vi i zdra­vi za­pa­li u stra­šnu spu­šku ćor­ka­nu. Jer, ne bi­va, a ni­ka­da i ne­će bi­ti da su kriv­ci u za­tvo­ru, a prav­ci–na slo­bo­di. Oso­bi­to to ne bi­va u Go­ri­ci Cr­noj u ko­joj je sve is­pre­mje­šta­no, pro­tiv­no si­li zdra­vo­ra­zu­mlja i pu­ste lo­gi­ke. Elem, za­klju­če­ni­je se sa­mo od se­be na­me­će: kriv­ci su na slo­bo­di, a prav­ci–ka ka­za­ma­tu. Ili: svi pu­te­vi vo­de u Spuž, pre­ko Pod­go­ri­ce, Ce­ti­nja ili Bu­dve–sve­jed­no. Pro­sto re­če­no, to je ire­le­vant­no ili od­o­ka­tiv­no, ili apro­si­mak­tiv­no, pro­sto re­če­no—re­la­tiv­no, po onoj ču­do­vi­šnoj i ap­so­lut­noj te­o­ri­ji re­la­ti­vi­te­ta.
Ubo­gi puk bi re­kao, dok je jo­šte mo­gao da zbo­ri: ni­šta ni­je kao što iz­gle­da. A ne­ko bi, dok je još mo­gao da ka­zu­je pri­slo­nio i onu: i nji­ma će ne­ko za­bi­be­ri­ti čor­bu. Kao da oni ne vo­le za­bi­be­re­no i lju­to.
Da­kle, sve po­či­va na sta­kle­nim no­ga­ri­ma, a po prin­ci­pi­ma ap­so­lut­nog re­la­ti­vi­te­ta, ili, po onoj ču­ve­noj glu­poj mu­dro­sti: ka­ko se ko­me za­lo­mi i o gla­vu od­lo­mi…
I sto­ga, da po­no­vi­mo i pri­tvr­di­mo bez bi­lo ka­kve zlu­ra­do­sti ili zlog na­mje­re­ni­ja: svi pu­te­vi vo­de u Spuž, jer je mno­go­po­mi­nja­no mje­sta­šce, bez ika­kve kri­vi­ce i do­ka­za, da­kle, pot­pu­no ne­vi­no i či­sto, po­sta­lo me­ta­fo­rom ne sa­mo Go­ri­ce Cr­ne, već i ci­je­lo­ga zem­no­ga ša­ra, a bog­me i ši­re, jer, ko­ba­ja­gi, ni­je­smo sa­mi u ko­smo­su…
Da­kle, dra­gi slu­đe­ni i če­sti­ti ze­mlja­če, ka­ko li se, te­ško na­ma, rje­ša­va ovaj pre­te­ški, a jed­no­stav­ni, spu­ški ši­frar­nik? Ka­ko li se, mu­ko ze­mljač­ka, rje­ša­va ova ne­jed­na­či­na sa vi­še ne­po­zna­tih, u ko­joj je, po prin­ci­pi­ma vi­še ma­te­ma­ti­ke, sve odav­no iz­jed­na­če­no i po­zna­to? Lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac i Lu­čo­no­ša bi za­va­pio: Ovo­ga su u gro­bu klju­če­vi!
Ko je, da­kle, taj klju­čo­no­ša ko­ji di­je­li prav­du u ne­pra­ved­nom svi­je­tu? I ko je taj ko­ji je za­mah­nuo to­pu­zi­nom u Go­ri­ci Cr­noj? I naj­va­žni­je: ko će se dr­znu­ti i raz­ba­ha­ti­ti da se ka­me­ni­com na gre­šni­ke ba­ci?
Tan­da­ra-man­da­ra, ći­ri­bu-ći­ri­ba, ho­kus-po­kus, smu­ti pa pro­spi, i do­đo­smo do od­go­vo­ra. Od­go­vor je to­bo­že sa­kri­ven is­pod sva­kog ka­me­na ka­me­ni­te dr­ža­vi­ce i u sva­koj će­si raz­boj­nič­ke dru­ži­ne. Ka­ko ste i za­što ste, ča­sni i če­sti­ti, zor­ni i po­no­sni gra­đa­ni pr­vo­ga re­da i pot­pu­nog ne­re­da, od dr­ža­ve na­pra­vi­li dr­ža­vi­cu (ge­o­gra­fi­ja tu ni­je va­žna), a od dr­ža­vi­ce (opet ge­o­gra­fi­ja ni­je va­žna) hap­sa­nu i tam­ni­cu? I ka­ko ste ključ od tam­ni­ce, uz čan­ko­li­znu him­nu pro­pa­sti, pre­da­li u ru­čer­du ono­me ko­ji je mi­lom i si­lom sve vas u is­toj za­klju­čao?
Tam­ni­čar je, vaj­ni ze­mlja­ci, ne­haj­ni ju­na­ci, po­stao ono što će za­u­vi­jek osta­ti u va­šem po­da­nič­kom ra­zu­mu: sim­bol slo­bo­de, spo­me­nik oslo­bo­đe­nja, uz­vi­še­no ime po­ni­že­nog ljud­stva. Jer va­ma su slo­bo­da i raz­boj­ni­štvo-jed­no te isto. Tam­ni­čar vam je vla­snik ra­ja u ko­jem se uži­va u pa­kle­nim mu­ka­ma.
Ne­ko vas je sla­gao, slu­đe­ni gra­đa­ni, da to ta­ko mo­ra, da ta­ko va­lja i tre­bu­je. I vi ste ro­đe­njem po­vje­ro­va­li da je su­žanj od Bo­ga dat, a go­spo­dar bo­gom­dan. Kao da Bog ima ne­što sa va­šim će­sa­ma i tr­bu­si­ma, sa va­šim tri­ca­ma i ku­či­na­ma, sa va­šom pi­zmom i ilom. I kao da Tam­ni­čar ima bi­lo šta sa Bo­gom.
I za­to se ne pi­taj­te: ko je sle­de­ći. I ne pi­taj­te se ko­li­ko vas je u lo­pov­sko­le­ši­nar­skom la­ži­brat­stvu. I ne pi­taj­te se ko­li­ko je du­ga­čak Tam­ni­če­rev spi­sak, i ko će bi­ti za­man­da­ljen, a ko, po mi­lo­sti, pri­pu­šten da dr­pa i šen­lu­či, da raz­va­lju­je i pro­va­lju­je, da la­že i po­la­gu­je, da se­i­ri i pro­ka­zu­je.
Ima vas mno­go. Pre­vi­še. Do­di­ja­ste i Bo­gu i lju­đi­ma. Pre­tvo­ri­ste sve ovo u sve ono gdje svi va­ši pu­te­vi vo­de.
I to što je škljoc­nu­lo, va­ša je bra­va. Ko­ju ste od stra­ha i ja­da za­klju­ča­li iz­nu­tra. Mi­sli­te da ste na slo­bo­di, a va­ma go­ri tam­ni­čar od vas sa­mih i ne tre­ba…