Pitanje treće:
Buda je naposletku preneo Mahakašjapi ono što nikome drugome nije mogao preneti rečima. Kojoj kategoriji znanja to pripada: neposrednom, zaključivanju, ili rečima probuđenoga? Šta je bila poruka?
Najpre, ti pitaš “Šta je bila poruka?” Ako Buda to nije mogao preneti rečima, ne mogu ni ja. To nije moguće.
Ispričaću vam jednu anegdotu. Jedan učenik prišao je Muli Nasrudinu i upitao ga:
“Čuo sam da ti poseduješ tajnu, konačnu tajnu, ključ koji otvara sva vrata misterija.” Nasrudin reče: “Da, imam je. Pa šta s tim? Zašto pitaš za nju?” Čovek se baci dole pred njegova stopala i reče: “Tražio sam te, Učitelju. Ako imaš ključ i tajnu, reci je meni.” Nasrudin reče: “To je takva tajna da moraš razumeti kako se ona ne može lako izreći. Moraćeš čekati.” Učenik upita: “Koliko dugo?” Nasrudin reče: “Ni to nije sigurno. Zavisi od tvog strpljenja – tri godine ili trideset godina.” Učenik je čekao. Nakon tri godine pitao je ponovo. Nasrudin reče: “Ako opet pitaš, onda će trebati trideset godina. Samo čekaj. To nije obična stvar. To je konačna tajna.” Trideset je godina prošlo i učenik reče: “Učitelju, sada je sav moj život prošao. Nisam dobio ništa. Sada mi daj tajnu.” Nasrudin reče: “Pod jednim uslovom: moraćeš mi obećati da ćeš čuvati tajnu, da nećeš nikome reći.” Onda čovjek reče: “Obećavam ti da ću čuvati tajnu do smrti. Nikome je neću spomenuti.” Nasrudin reče: “Hvala ti. To je ono što je moj Učitelj i meni rekao. To sam i ja obećao mome Učitelju. I ako bi je ti mogao čuvati do smrti, šta misliš, da ja ne mogu čuvati tajnu?”
Ako je Buda bio tih, onda i ja moram biti tih oko toga. Postoji nešto što ne može biti rečeno. To nije poruka, jer poruke se uvek mogu reći. Ako se ne mogu reći, to ne mogu biti poruke. Poruka je nešto izrečeno, nešto što se govori, što se može reći. Poruka je uvijek verbalna.
Buda nije imao poruku; zato je nije mogao ni izreći. Tamo je bilo deset hiljada učenika. Samo Mahakašjapa je dobio jer je mogao razumeti Budinu tišinu. To je tajna tajne.
Mogao je razumeti tišinu.
Jednog jutra je Buda ostao u tišini pod svojim stablom. A zapravo se spremao održati besedu, i svi su čekali. Ostao je u tišini, ostao je tih. Učenici su se uznemirili. To se nikada pre nije dogodilo. On bi došao, i govorio, i otišao. Ali pola sata je prošlo. Sunce je izašlo, svima je bilo vruće. Na površini je vladala tišina, ali se svako iznutra osećao uznemireno, brbljajući iznutra i pitajući se “Zašto je Buda danas tih?”
A on je sedeo tamo ispod svog stabla sa cvetom u ruci i nadalje promatrao cvet, kao da čak nije ni svestan tih deset hiljada učenika okupljenih da ga čuju. Stigli su iz vrlo, vrlo udaljenih sela. Sakupili su se iz cele zemlje. Onda neko rekao, neko je skupio hrabrost i rekao: “Zašto ne govoriš? Mi čekamo.”
Rečeno je da je Buda odgovorio: “Govorim. Ovih pola sata ja sam govorio.” To je bilo previše paradoksalno. Bilo je više nego apsurdno – on je ostao tih, nije rekao ništa. Ali reći Budi “Ti govoriš apsurdnosti” nije bilo moguće. Učenici su opet utihnuli – sada u još većoj nevolji.
Odjednom se jedan učenik, Mahakašjapa, počeo smejati. Buda ga je pozvao bliže, dao mu cvet i rekao: “Sve što može biti rečeno rekao sam drugima, a ono što se ne može reći dajem tebi.” On mu je samo dao cvet, ali taj cvet je samo simbol. Sa cvetom mu je takođe dao i određeno značenje. Taj cvet je samo znak, no predao mu je i nešto što se ne može preneti rečima.
I vi poznajete određene osećaje koji se ne mogu preneti. Kada ste u dubokoj ljubavi, šta radite? Osećaćete da je besmisleno ponavljati “Volim te, volim te”. Ako to budete previse govorili, drugome će dosaditi. Ako nastavite ponavljati, drugi će misliti da ste samo papagaj.
Ako nastavite, drugi će misliti da ne znate šta je ljubav.
Kada osećate ljubav, besmisleno je reći da volite. Morate učiniti nešto – nešto značajno. To može biti poljubac, to može biti zagrljaj, možete samo uzeti nečiju ruku u svoju, ne radeći ništa – ali to je puno značenja. Prenosite nešto što se ne može preneti rečima.
Buda je preneo nešto što se ne može preneti rečima. Dao je cvet, to je bio dar.
Darovanje je vidljivo; nešto nevidljivo preneseno je tim darom. Kada uzmete ruku svog prijatelja u svoju, to je vidljivo. Samo uzimanje njegove ruke u svoju nema mnogo smisla, ali nešto drugo se prenosi. To je razmena. Prenosi se neka energija, nešto što se oseća tako duboko da se rečima ne može izraziti. To je znak; ruka je samo znak. Značenje je nevidljivo; ono se prenosi. To nije poruka, to je dar, milost.
Buda je dao sebe, nije dao nikakvu poruku. On je izlio sebe u Mahakašjapu. Iz dva razloga je Mahakašjapa postao sposoban to da primi. Jedan je: ostao je potpuno tih dok je Buda bio tih. I drugi su bili tihi, ali samo prividno, u sebi nisu bili. Neprestano su mislili:
“Zašto je Buda tih?” Gledali su se međusobno, gestikulirajući: “Šta se dogodilo Budi? Poludeo je? Nikada nije bio tako tih.”
Niko nije bio tih. Samo Mahakašjapa, u tom ogromnom skupu od deset hiljada monaha, bio je tih. On nije imao problema; on nije razmišljao. Buda je posmatrao cvet, a Mahakašjapa je posmatrao Budu. A ne možete pronaći veličanstveniji cvet od Bude. On je bio najviši cvet ljudske svesti. Tako je Buda i dalje posmatrao cvet, a Mahakašjapa je i dalje posmatrao Budu. Samo dve osobe nisu razmišljale. Buda nije razmišljao, posmatrao je. Ni Mahakašjapa nije razmišljao, i on je posmatrao. To je bila jedna stvar koja ga je učinila sposobnim za primanje.
A druga stvar je bila to što se smejao. Ako tišina ne može postati slavlje, ako tišina ne može postati smeh, ako tišina ne može postati ples, ako tišina ne može postati ekstaza, onda je patološka. Onda će postati tuga. Onda će se pretvoriti u bolest. Onda tišina neće biti živa, biće mrtva.
Možete postati tihi naprosto tako da postanete mrtvi, ali onda nećete primiti Budinu milost. Onda se Božansko ne može spustiti u vas. Božansko treba dve stvari: tišinu i razigranu tišinu, živu tišinu. A u tom trenutku on je bio oboje. Bio je tih, i kada su svi bili ozbiljni, on se smejao. Buda je izlio sebe; to nije poruka.
Postigni te dve stvari; onda se ja mogu izliti u tebe. Budi tih, i nemoj učiniti tu tišinu tužnom. Dopusti da bude nasmejana i rasplesana. Tišina mora biti poput deteta, puna energije, vibrantna, ekstatična. Ne smije biti mrtva. Tada, samo tada, ono što je Buda učinio Mahakašjapi može biti učinjeno tebi.
Sav moj napor je taj da jednog dana neko postane Mahakašjapa. Ali to nije poruka.
Osho
