Notes

Vladislav Bajac – Hronika sumnje [Knjiga dana]

hronika-sumnje

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

 

Vladislav Bajac: Sudbina pojedinca državi ništa ne znači

Piše: Dragan Bogutović

Pisac o novom romanu “Hronika sumnje”, bivšoj zemlji, prevodima, profesiji izdavača, piscima, našem vremenu

PO prvi put nisam imao plan kakav obično pravim za pisanje. Pobedio sam i svoje strahove kada sam video da baš i nisam siguran kuda to knjiga ide. Pomalo se otela. Zato sam javno rekao da do kraja pisanja “nisam znao ko je ubica”. Simbolički rečeno, naravno: nisam napisao krimi roman! Ali zadovoljan sam, ispunio sam ono što sam mislio da bi ova knjiga trebalo da kaže.

Ovo, u razgovoru za “Novosti”, ističe Vladislav Bajac, povodom svog novog romana “Hronika sumnje”, koji se pojavio pre nekoliko dana u izdanju “Geopoetike”.

Pričate paralenu priču o jednoj porodici i državi u periodu od posle Drugog svetskog rata do danas. Kakva je veza između ova dva toka?

  • Mislio sam da nije loše pokazati međusobne uticaje: kako članovi jedne porodice grade državu i kako država njih gradi i razgrađuje. Jugoslavija s vremenom popušta i u jednom trenutku nestaje, a nove generacije porodice ipak zidaju novu kulu. I opet – razna rušenja: sve se vrti ukrug. Tako se dogodilo da knjiga bude hronika sociopolitičkog vremena, ali i individualne tragikomedije. Ima tu šale sa ozbiljnim stvarima.

Naslov knjige, kao i njen sadržaj, govore o sumnji. Da li ste bili hrabri kada ste shvatili da ćete se time klizati po tankom ledu?

  • Verovatno. Sumnja u sve postojeće, odraz je kritičkog uma. Ali i hrabrosti, ludosti i rizika. Kroz sumnju se ogoljuju stvari, ona traži jednu vrstu iskrenosti koja je i opasna. No, sumnja je širok pojam: od podmukle sumnjičavosti do samokritike. Dobra je za odvažne. Dovoditi u pitanje sitnice, kao i krupne istorijske događaje, podrazumeva jednaku odgovornost. Tzv. mali život pojedinca jednako je važan kao i jedna država. Otud drskost i legitimnost sumnje u sve postojeće.

Kako ste se izborili sa sećanjem, koje je važan deo koncepta romana?

  • Odmakom i sumnjom i u samo sećanje. Tada bih ga nazivao prisećanje. To je ona granica kada se događaj pretvara u doživljaj. A tada književnost pokazuje svoju raskoš jer dozvoljava da ponekad subjektivno bude istinitije od objektivnog. Dobro je sve dovoditi u pitanje.

Pišete o manje znanim događajima u Beogradu (šezdesetih i sedamdesetih godina), kroz koje bojite jedno vreme koje deluje pomalo nostalgično, ali ne i patetično…

  • Ono je najprisutnije po svojoj prostodušnosti, jednoj vrsti optimizma. To je vreme jedne zemlje koja je bila siromašna ali srećna. Uz sve njene probleme i primedbe prema njoj, na ličnom planu život je bio nesumnjivo pun i sa perspektivom, a na opštem – bila je to ozbiljna država koja je nešto počinjala i uspela da znači u svetu. Mogu nešto i bez spisateljskog odmaka da kažem: ja sam živeo taj život i nisu mi potrebni posrednici da me u bilo šta (raz)uveravaju. Dakle, tvrdim da je takav život zaslužio da se stavi u korice ovakve jedne knjige i da indirektno nekoga uteši a nekome opali šamar za život koji danas vodimo u ovom neoliberalnom i primitivnom vremenu i s neharizmatičnim političarima koji ništa ne znaju, ali su samoljubivo važni sebi samima. Danas lični život pojedinca državi ništa ne znači. Dakle, poređenja su neminovna. Ali odabrani žanr hronike dozvolio je da čitalac sam stiče utiske i donosi zaključke bez previše upliva samih likova i autora. Knjiga imenuje sve (istorijske) ličnosti, ali tri glavna lika imaju nešto opštija i čudnija imena.

Od vašeg poslednjeg romana prošlo je osam godina, a od knjige priča četiri. Šta vam “ne da” da vas češće čitamo?

  • Rad za druge pisce. Profesija izdavača. Ali ne žalim se. Oduvek sam mislio da je za mene samog zdravo da opslužujem druge. Pisci su tanana sorta i valja im ukazivati nepodeljenu pažnju. Nadam se da nisu osetili da sam poslednjih godina pisao i nešto svoje. No, ja mislim da ne bih bio mnogo produktivniji ni da se ne bavim drugima. Svako ima svoj ritam. Ja se još uvek držim pravila da ću pisati samo onda kada sam siguran da želim i da imam šta (novo) da kažem. A čak ni to nije dovoljna garancija da će se napisati nešto dobro.

JEDAN ste od naših najprevođenijih autora. Da li imate neka nova izdanja na pomolu u inostranstvu?

– Upravo su objavljeni prvi primerci “Knjige o bambusu” na kineskom jeziku, a tzv. masovna produkcija je čeka do kraja godine. Prošle godine u Kini je izašao i “Hamam Balkanija”. Svakoga časa bi trebalo da se “Hamam” pojavi na francuskom i ruskom jeziku. U planu su i neke druge zemlje.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:632265-Vladislav-Bajac-Sudbina-pojedinca-drzavi-nista-ne-znaci

Ostavite komentar: