Volio bih da te ne volim

A mo­žda i ne bih. Sve je re­la­tiv­no i ne­si­gur­no. Kad je ri­ječ o na­šim ži­vo­ti­ma. Sve je ap­so­lut­no i ga­ran­to­va­no. Kad je ri­ječ o nji­ho­voj ku­kav­noj vla­da­vi­ni. Zna­či da je si­gur­no i da će jed­nom pa­sti. Kao što pa­da sve što je pa­de­ni­ju sklo­no. Kao što re­če jed­nom onaj pje­snik. Srp­ski. Na­ža­lost, ve­li­ki su srp­ski pje­sni­ci. Na mo­ju sre­ću. Iz­vi­ni­te što u ru­žnom kon­tek­stu po­mi­njem uz­vi­še­nost po­e­zi­je, jer sve­mu ovo­me od­go­va­ra do­dat­no tur­bo­ni­zo­va­ni tur­bo-folk. U skla­du sa na­slo­vom. I na­šom tu­ga­lji­vom tra­gi­ko­me­di­jom ko­ja ni­ka­da ne­će bi­ti an­tič­ka dra­ma jer je već na­đu­bre­na gnje­ca­va ri­ja­li­ti pred­sta­va. A bi­li smo po­ko­lje­nje za pje­smu stvo­re­no…i opet smo, ali za ko­ju pje­smu…
Da li je ne­ka­da ne­što po­zi­tiv­no uči­ni­la Po­zi­tiv­na? Ima li išta ne­ga­tiv­no, a da ni­je Po­zi­tiv­no. Maj­sto­ri pa­ra­dok­sa, mo­ra im se pri­zna­ti. Ma­ta­do­ri ap­sur­da. Ka­pa do­lje. Kre­a­to­ri či­stog sim­bo­li­zma. Ru­ka do­lje. Sve Po­zi­tiv­no je ne­ga­tiv­no. Sve ne­ga­tiv­no je po­zi­tiv­no. Ne­ma ljep­še ši­fre za na­še iz­o­kre­nu­to i ras­kre­be­če­no vri­je­me. Je­di­no po­ta­man je na­o­pa­ko. Na­o­pa­ka sim­bo­li­ka je pra­va di­jag­no­za na­še tu­žba­li­ce u ko­joj su, ka­ko to i bi­va, naj­bo­lji odav­no oti­šli u vječ­na lo­vi­šta , a naj­go­ri za­u­ze­li nji­ho­va mje­sta. Po­zi­tiv­no, ne­ma šta. Na šta se, za­pra­vo, mi­sli ka­da se ka­že: Po­zi­tiv­na? Na Cr­nu Go­ru sva­ka­ko ne. Mo­gu­će da je u pi­ta­nju ne­što dru­go što se ne­ka­da pri­kra­lo, do­šu­nja­lo i ušlo. Pa kad je ušlo, ne zna da iza­đe. Pa ka­da ne zna da iza­đe, na­u­či­lo da sa­bi­ra. Pa ka­da je sa­bra­lo, na­u­či­lo da od­u­zi­ma. Mi­nus i mi­nus po­ne­kad da­ju plus. Mi­nus me­ni, mi­nus te­bi, plus nji­ma-Po­zi­tiv­na. Ili to ni­je ta­ko. Ili su svi kao oni. Ili je to baš ta­ko. Okre­ni-obr­ni, od­vr­ni-za­vr­ni i opet: Po­zi­tiv­na…
A ne­ga­tiv­na- vla­da li vla­da. I cr­ni­lom bo­ji da­ne. U skla­du sa bo­jom bar­ja­ka za ko­ji ka­žu da je cr­ven. Mo­žda je ne­ka­da i bio. Sa­da je crn, jer su cr­ve­ni odav­no za­bo­ra­vi­li da se sti­de. Iz­gu­bi­li su tu uz­vi­še­nu spo­sob­nost ko­ju valj­da če­ljad ro­đe­njem do­bi­ju. A ka­da su iz­gu­bi­li stid- do­bi­li su sve osta­lo. Do­bi­li su i po­zi­tiv­nu kao pri­ve­zak. I sve ne­ga­tiv­ne kao oče­ki­va­nu pre­mi­ju. I jed­nog pre­mi­je­ra ko­ji sve vi­še li­či na ne­či­ju dav­nu kle­tvu: da­bog­da te spo­pa­lo sve ono što mo­žeš da iz­dr­žiš. A čo­jek je mlo­go iz­dr­žlji­va ži­vo­ti­nja, po­seb­no naš čo­jek. I ni­je mu ovo ni­šta šta mu se tek spre­ma. Naj­go­re je pro­šlo, do­la­zi još go­re. Da ni­je ta­ko Ti­to­grad ne bi bio Ti­to­grad, a Kra­lje­vo-Kra­lje­vo. Za­dr­ti smo lju­đi. I ne od­u­sta­je­mo. Po­go­to­vu ako je ri­ječ o sop­stve­noj šte­ti…
Ono­mad je Po­zi­tiv­na ja­sno i gla­sno is­ta­kla uslo­vle­ni­ja po ko­ji­ma se ima po­stu­pa­ti ne bi li Nik­šić do­bio opo­zi­ci­o­nu vla­du. Po­mi­nja­li su i Hag i Mi­lo­še­vi­ća. Sre­bre­ni­cu-mu­če­ni­cu. Či­tav po­ko­sov­ski i ko­sov­ski ci­klus. Ci­klus o haj­du­ci­ma i usko­ci­ma. Sve za­rad ko­mu­nal­ne tak­se. Sve za­rad op­štin­ske pra­zne ka­si­ce. Ve­li­ki po­zi­tiv­ni lju­di ne umi­ju dru­ga­či­je. Vo­le da za­mah­nu i da se ep­ski na­dah­nu. Vo­le da to­pom ga­đa­ju ze­ca. A naj­vi­še vo­le da opa­le i pro­ma­še. I da slu­ša­ju ko­li­ko je pu­ta od­jek­nu­lo. Jer zna­ju po­zi­tiv­ni mom­ci. Ko po­go­di me­tu, pro­ma­šio je sve osta­lo. Po­na­ša­ju se u skla­du sa ne­ga­tiv­nim te­ko­vi­na­ma. Hva­ta­ju čet­ni­ke po mon­te­ne­grin­skim za­bra­ni­ma. Pa kad uhva­te čet­ni­ka za bra­du mi­sle da su uhva­ti­li Ono­ga za ono. A kad se čet­ni­ci ob­ri­ju i u De­da Mra­zu vi­de čet­ni­ka, a u Mi­ra­šu, na­rav­no, vla­di­ku. Ni­je­su sve bra­de iste. Spo­me­ni­mo se mu­dro­ga Be­ći­ro­vi­ća i nje­go­ve do­sko­či­ce. I nje­go­ve Moj­ko­vač­ke bit­ke ko­ju su po­zi­tiv­ci pro­gla­si­li za de­sant na Dr­var. Stra­šno. I još smje­šni­je.
Kao da sam ja kriv što se Ne­ma­nja pre­kju­če ro­dio u ne­ka­da­šnjem Ti­to­gra­du. I što je ne­gro-bom­bo­ni­ca ne­ka­da bi­la Cr­na Go­ra. I što va­ter­po­li­sti ni­je­su do­bi­li va­ter­po­li­ste. I ko je tu pra­vio raz­li­ku? I ka­ko to: nji­ho­vi i na­ši? A ro­đe­na bra­ća. Pa čak i ako je ma­ter bi­la ne­sta­šna. Bra­ća po ma­te­ri, bra­ćo po­zi­tiv­na…
Ta­man kre­nu­lo, pa sta­lo. Ne­što nam se ne da. Ili je kre­nu­lo u ri­kverc, pa je i bo­lje što je sta­lo. Ili se ni­je ni po­mje­ra­lo, pa ni­je ni mo­glo sta­ti. Ono je­ste li­je­po, ali ni­je za­ni­mlji­vo. A i te­ško je iz­dr­ža­ti. Sad bi me bra­ća po­zi­tiv­ci, a oni su, da se pod­sje­ti­mo, uvi­jek u ve­ći­ni, umje­sto psov­ke po­sla­le ma­lo sje­ver­ni­je kad mi se već ov­dje, ma­lo ju­žni­je, ne svi­đa. Kao da ja ni­je­sam već ta­mo. I ma­lo sje­ver­ni­je, a isu­vi­še če­sto, i ma­lo ju­žni­je. Ka­ko god okre­neš – ne mo­gu mi ni­šta. Ne mo­gu nam ni­šta. Ni ve­li­ki ne­ga­tiv­ni, ni ma­li po­zi­tiv­ni. Već su nam ura­di­li sve što su mo­gli. Još im je sa­mo osta­lo da nas do­kraj­če. A ka­da nas do­kraj­če shva­ti­će da sve ima svoj kraj osim ono­ga što su po­zi­tiv­ni ne­ga­tiv­ci i ne­ga­tiv­ni po­zi­tiv­ci pro­gla­si­li za za­u­vi­jek ne­sta­lu mrač­nu pro­šlost.
Muč­no je iako je to­plo oko sr­ca. A, ru­ku na sr­ce, baš me bri­ga i za po­zi­tiv­ne ne­ga­tiv­ce i za ne­ga­tiv­ne po­zi­tiv­ce. Ne pi­šem ovo zbog njih. Da­le­ko im li­je­pi ka­bi­ne­ti. Pi­šem ovo zbog se­be. I opet pro­kli­njem svo­ju lju­bav bez ko­je bih bio sreć­ni­ji. Ka­kva li je to sre­ća bez lju­ba­vi? I ka­ko li oni mr­ze kad ova­ko vo­le? I za­što mo­ram da je vo­lim, a vo­lio bih da je ne vo­lim. Mi­slim na Nju, a ne na ovu i ova­kvu…