Znali smo da idemo u proboj i da je situacija teška, ali ovo mi je prvi put od kada sam primio zastavu (nosim je punu godinu dana), da je nosim u torbi.
Krenuli smo lagano kroz stoletnu šumu ispod Košute. Noć bez mesečine, mrak gust kao testo. Jedino je izoštren sluh mogao da održava vezu, jer oči skoro da nam nisu mnogo pomagale.
Zora nas je zatekla u Vrbničkoj reci, nedaleko od mesta sa kojeg smo krenuli. Prešli smo reku i nastavili put u dubinu. Sunce samo što se rastavljalo od vrhova planina. Sa naše desne strane grunuše nemački mitraljezi.
Čim je pala komanda, jurišamo. Dočekao nas je uragan ručnih bombi i mitraljeza. Ipak desetina za desetinom se prebacivala napred. Bauljajući vododerinom sa još dva druga, jednog trenutka podigoh glavu. Desno od nas, na desetak metara, ugledah dva hitlerovca za bukvom. U isti mah spazih kako vojnik Novica Ilić Bajo trči prema toj bukvi ne videći fašiste, i tek što je hteo da se skloni iza nje, Nemac na njega uperi pušku. Ranio ga je u koleno, ali je Bajo uspeo da se otkotrlja niza stranu.
Četa je uspela da zbaci neprijatelja i da zauzme njegove položaje, očekujući protivnapad. Legao sam u jednu uvalicu, pokrivenu lišćem, koja je ličila na korito. Ko zna kada je ovo bio rov. Iz torbe izvadih zastavu, i stavih je kraj sebe, kao i dve bombe. Prvi juriš neprijatelja uspešno smo odbili, ali na drugi smo morali da se povučemo u potok. Imali smo nekoliko ranjenika, među kojima je bio i vodnik Bajo. Odnekuda su naišli konji neke razbegle komore. Kazani za kuvanje bili su na njima. Uhvatismo jednog, skinusmo kazan sa njega i stavismo Baja. Četa krenu uz jednu nisko pošumljenu padinu.
Ubrzo nas sustiže Lune i pošto je saznao šta je bilo s nama naredi mi:
— Idi na ono brdo — pokaza mi ga prstom — i reci 3. bataljonu da se povuče.
Lune je još govorio kada mi kroz glavu sinu misao: »Zastava«. Ruka mahinalno poleti torbi. Uverih se da je nema. Potvrdno klimnuh glavom na sve ono Što mi je rekao, i udaljih se.
Šta sada? Na brdu na koje me Lune šalje nalaze se Nemci, jer mi otuda dolazimo, ali tamo je i naša zastava. Nisam smeo nikome da se poverim. Prvi borci naše čete koje sam sreo bili su zamenici komandira i komesara, Mića Milošević i Milisav Glišić. Odlučio sam da njima ispričam kako mi je ostala zastava i šta mi je Lune naredio.
Bili su iznenađeni, ali su ipak odlučili da pođu sa mnom do mesta gde je ostala zastava. Dok smo išli bio sam veoma zabrinut. Velika je čast nositi zastavu, a još veća sramota ostaviti je. Natrag bez nje u četu nisam mogao. Bar ne živ… mislio sam.
Prošli smo mesto odakle smo krenuli. Na brdo se uputismo uvalom kojom smo sa njega odstupili, pognuti do zemlje, mestimično bauljajući. Kad smo ocenili da se nalazimo pri vrhu brda, zastadosmo. Podigli smo se i, na tridesetak metara polu-desno, ugledali futrolu sa zastavom, ali od nje do nemačkog mitraljeza nije bilo više od desetak metara. Posmatramo Nemce kako tuku iz mitraljeza, i, dok su jedni pucali, drugi su nešto jeli.
Dogovorili smo se da njih dvojica bace bombe na mitraljez, a ja da istog trenutka idem po zastavu, pa šta bude! Obe bombe kresnuše istovremeno. U nekoliko skokova padoh na zastavu, zgrabih je zajedno sa lišćem i grančicama koje su bile oko nje, pa se jedan za drugim vratolomno survasmo niz brdo u potok. Nemci počeše da pucaju i bacaju bombe. Da ih nismo iznenadili, verovatno nam poduhvat ne bi uspeo.
Očistili smo futrolu sa zastavom od lišća i krenuli prema četi, ispunjeni radošću, koja se ne može iskazati.
Borisav Domanović Brucoš
