Rekli ste da kada školarac gleda kroz prozor, on je u meditaciji. Kada sam to činio uvek sam mislio da sam sanjar, a daleko od meditacije. Jesam li bio u meditaciji sve to vreme i ne znajući?
Da, dete je u meditaciji. Ali ova meditacija je zbog neznanja; ona će morati da ode.
Ono što niste zaradili ne može ostati kod vas. Samo ono što ste zaradili postaje vaše. Dete je meditativno jer je neuko, neupućeno. Ono nema mnogo misli da mu skreću pažnju. Dete je meditativno, jer prirodno, kad god um nađe uživanje, ono dozvoljava umu da se pokreće.
U stvari, još nije deo društva. Dete je još primitivno, slično životinji. Ali seme raste. Pre ili kasnije ono će biti u društvu. A onda, sva meditacija će biti izgubljena, nevinost detinjstva će biti izgubljena. Dete je u rajskom vrtu isto kao Adam i Eva. Oni će morati da padnu. Oni će morati da počine greh. Moraće biti bačeni u svet, jer samo iz iskustva sveta javlja se meditacija koja je dozrela, koja se ne može izgubiti.
Dakle, postoje dva tipa nevinosti: jedna usled neznanja, druga zbog svesti. Buda je sličan detetu, a sva deca su slična Budi, ali ogromna razlika postoji. Sva deca će biti izgubljena u svetu. Njima treba iskustvo, treba im da budu bačena u svet. A kroz njihovo iskustvo ako dođu do meditacije, opet do nevinosti i detinjstva, onda ih niko ne može baciti.
Dakle naučila su to iz iskustva. To nije više kroz neukost, već kroz njihovo vlastito doživljavanje. Sada je to njihovo vlastito blago.
Ako sve ide u redu, onda ćete opet postati deca na kraju vašeg života. To je cilj svih religija. To je značenje ponovnog rođenja; to je značenje hrišćanskog uskrsnuća.
Uskrsnuće nije tela, to je uskrsnuće duše. Opet čovek postaje kao dete; opet je nevin, ali ta nevinost je utemeljena u iskustvu. Ako umrete a opet ne postanete dete, proživeli ste svoj život na besplodan način; živeli ste beskorisno. Niste iskoristili mogućnost, i moraćete opet da se vratite natrag – sve ćete nastaviti da odbacujete opet i opet…
Ovo je čitavo učenje reinkarnacije; jer dok ne naučite to sami, celina nije zadovoljna s vama. Dok ne postanete dete u svojoj vlastitoj ispravnosti – ne zbog svog tela, već usled svog bitka (Sopstva, Bića, Jastva); ako postignete bezazlenost, a bezazlenost se postiže uprkos svim poremećajima, uprkos svemu što je bilo tu da je uništi – moraćete često da budete bačeni natrag.
Život je učenje, to je disciplina. Dakle, ne samo vi, nego svako dete je bilo meditativno, a onda je to izgubljeno. A dete nije izgubljeno zbog drugih, ali postoji jedna suštinska unutrašnja nužnost; ono mora izgubiti tu nevinost. To nije dovoljno duboko. To ne može proći kroz poremećaje. To je plitko, površno.
Samo mislite o tome; dete je nevino, ali vrlo plitko. Ono nema dubinu. Sve njegove emocije su plitke. Ovog momenta ono voli, sledećeg momenta ono mrzi. Ovog trenutka je ljuto, sledećeg momenta oprašta, potpuno je zaboravilo. Ono živi vrlo plitak život, iščupan iz korena – ono nema dubinu. Dubina dolazi kroz iskustvo.
Buda ima dubinu, beskonačnu dubinu. Na površini je isto kao dete, ali u dubini svog bića uopšte nije sličan detetu. Sva iskustva iz mnogih života osposobila su ga, sazrela. Ništa njega ne može poremetiti, ništa ne može uništiti njegovu bezazlenost – ništa, apsolutno ništa.
Sada je njegova nevinost tako duboko ukorenjena da oluje mogu doći – u stvari, one su dobrodošle, i drvo neće biti iščupano iz korena. Uživaće u nailasku oluje. Uživaće u samom nastojanju oluje da ga iščupa iz korena, a kada oluja prođe, biće jače zbog toga, ne slabije. Ovo je razlika: bezazlenost detinjstva dar je prirode; nevinost koju postižete kroz svoj vlastiti napor, nije dar prirode, vi ste je zaradili. Uvek zapamtite da sve što ste zaradili jeste vaše. Nije lopovluk moguć u egzistenciji, nema pljačke, nema krađe. I vi to ne možete pozajmiti od nekog drugog.
Osho
