Anatomija Fenomena

Zločin koji se peva [Tema: Fuko]

Početkom XIX veka novine su se uglavnom sastojale iz dva delà. Jedan je bio “objektivna” priča ο događajima, ispričana od strane nekog anonimnog lica; drugi deo je bila tužbalica zločinca. U ovim čudnim pesmama od optuženog se očekivalo da uzme reč da bi prepričao svoje delo; brzo bi evocirao svoj život, izvukao pouke iz svoje avanture, kajao se, i u trenutku umiranja pozivao nemoguće i milost. 1811. godine, jednoj devetnaestogodišnjoj devojci, koja je ubila svog oca, odsekli su šaku i odrubili glavu na trgu u Melnu. Žuta štampa je dugo prepričavala i menjala priču: jedne novine iz 1836. pripisuju mrtvoj devojci tužbalicu koja počinje ovako:

Drhtite, osetljiva srca, to vidim,
I moja pojava inspiriše strah,
Da, moja nedela, moji zločini su strašni
I zaslužila sam strogu kaznu s neba.
Umirite se, moja kazna stiže.

Ove tužbalice imaju nekoliko značajnih osobina.

Najpre, upotrebu prvog lica sa versifikacijom i ponekad naznačenom melodijom. Zločin se peva; on je namenjen da kruži od usta do usta; od svakog se očekivalo da može da ga peva kao svoj vlastiti zločin u jednoj lirskoj fikciji (npr. Tužbalica devojke ubice iz Melna se peva kao Veran Pas). Zločinac u njoj priznaje svoju grešku; nikako ne beži od svoje krivice, naprotiv, on je objavljuje; priziva na sebe kaznu koju zaslu.uje, uzima na sebe zakon čije posledice prihvata {Osuđuju me na smrt/ Moja odsečena šaka i odrubljena glava/Uplašiće sve velike zločince). Ne skrivajući se, zločinac priznaje da je obuzet strahom koji i njemu samom uliva strah, ali ga i priziva bez ostatka; ne čini nikakve ustupke svojoj vlastitoj grozoti. {Prepoznajmo ovu prokletu devojku./ Da, to sam ja, Magdalena Alber/ Ovo grozno čudovište, okrutno, odvratno). Na kraju se očekivalo da zločinac javno govori neposredno pre kazne; nešto malo pre smrti, polazeći ka kaznionici, iz sveg glasa priziva na sebe pravdu koja će ga zbrisati; pevanje se nalazi između dve smrti – ubistva i pogubljenja {Napokon čujem kako poslednji čas otkucava/Moja glava, avaj, pripada krvniku//Moja će se duša dakle pred Bogom pojaviti).

Tako se obeležava mesto, naravno fiktivno, lica koje bi u isto vreme govorilo i odnosilo živote.

Ovo mesto nije mesto priznanja u pravom smislu, ni odbrane, ni opravdanja; kao što od njega ni ne tražimo milost ili pomirenje. Lice koje govori očito nosi svoje ubistvo, osamljuje se u njemu, poziva zakon i u isto vreme priziva sećanje i grozotu. Ovde imamo, kao lirski položaj subjekta ubice, položaj određen iz spoljašnjosti od strane onih koji su imali dužnost da uređuju letke.

Pjer Rivijer je zaista došao da ispuni ovaj fiktivni lirizam. Ispunio gaje stvarnim ubistvom čiju je priču unapred isplanirao i o kojem je sačinio, po nalogu sudije, precizan izveštaj. Svoje delo i reč smestio je na tačno određeno mesto u neku vrstu rasprave i u izvestan domen znanja. Svi istorijski zapisi na koje se poziva u svom tekstu više nisu naknadni ukrasi ili opravdanja. Od Svete istorije, onakve kakvu je učimo u školi, do bliskih događaja o kojima nas izveštavaju i podsećaju leci i novine, postoji jedan domen znanja okupiran njegovom pričom-ubistvom i za koji se ova priča-ubistvo zalaže. Ovo istorijsko polje nije bilo toliko obeležje ili eksplikativni sadržaj, koliko uslov mogućnosti ovih memoara ubistva.

Pjer Rivijer je subjekat ovih uspomena u dvostrukom značenju: on je taj koji se seća, koji se nemilice svega seća; i on je taj čije sećanje priziva zločin, strašan i slavan, pored svih ostalih zločina.

Od mašinerije priče-ubistva pravi u isto vreme i projektil i metu; ispaljen je igrom tog mehanizma u stvarno ubistvo; što ga je i stavilo u fatalnu poziciju osuđenika. Naposletku, bio je autor svega toga dvostruko: kao autor zločina i autor teksta. Naslov memoara nam to očito i govori: Opširno izlaganje I objašnjenje događaja koji se desio 3. juna u Fokteriju, od Pjera Rivijera, počinioca ovog dela.

Rivijer je, nema sumnje, izvršio svoj zločin na nivou jedne govorne prakse i za nju vezanog znanja. Zapravo je igrao, u nerazmrsivom jedinstvu svog oceubistva i svog teksta, igru zakona, ubistva i sećanja koji su određivali u to vreme veliki broj “priča o zločinima”. Nerazumna igra?

Čini se da je porota svojom većinom ocenila pre užasnim nego besmislenim igranje ove poznate igre, istovremeno u tekstu i u postupku, čiji je on bio dvostruki autor, i u kojoj se pojavljuje kao dvostruki subjekt.

Neka druga igra

Upravo ovde, pred sudom, Rivijerovo ubistvo-beseda sučeljava se sa jednom sasvim drugom igrom. Ne samo da lica koja govore nisu imala isti status, nego ni govori nisu predstavljali istu vrstu događaja, niti su se odvijali pod istim okolnostima.

Rivijer je osuđen: radilo se ο tome da se ustanovi da li je on stvarno bio počinilac zločina. Bio je izveden pred porotni sud, koji je od 1832. godine dobio za pravo da uvaži olakšavajuće okolnosti: dakle, bilo je reči ο tome da se ο njemu stvori jedno mišljenje na osnovu onoga što je uradio, rekao, njegovog načina života, vaspitanja koje je stekao, itd. Na kraju je bio podvrgnut medicinskom ispitivanju: radilo se ο tome da se dozna da li su njegovo delo i govor odgovarali kriterijumima na osnovu kojih su se simptomi bolesti opisivali. Ukratko, oko njegovog dela-teksta postavljeno je trostruko pitanje istine: činjenične istine, misaone istine i naučne istine. Na ovo govorno delo, na ovaj govor na delu, duboko umešan u pravila narodnog znanja, primenjivana su pitanja jednog znanja rođenog drugde, i kog su drugi vodili.

Međutim, oceubistvo Pjera Rivijera ipak je bilo plaćeno slavom koju je sam tražio. U najmanju ruku na planu novca. Kao i svi drugi zločini iz tog vremena bio je opevan u lecima. Pevan i menjan po običaju, izmešan sa elementima koji su pripadali drugim zločinima, ili koji su bili obavezni elementi ove vrste priča. Rivijeru čak pripisuju i smrt koju je sam želeo, koju je zakon propisao, ali koja nije bila njegova, možda upravo zato što je napisao, da bi se bolje pripremio na slavnu smrt, memoar koji ga je poštedeo sramote. Ali iz jednih novina saznajemo da se on i u zatvoru osećao već mrtvim.

Mišel Fuko

Sa francuskog prevela Vanja Manić

Naslov izvornika: “Les meurtres qu’on raconte”, u: Moi, Pierre Rivière, ayant égorgé ma mère, ma soeur et mon frère. Un cas de parricide au XIXe siècle. Présenté par Michel Foucault, Paris: Gallimard, 1973, str. 265-275.

Ostavite komentar: