Nastankom kancelarije u društvu se zbila organska greška [Tema: Hamvaš]

| June 15, 2016 | 0 Comments

Office_with_64_Workers

Disertacija o državnoj administraciji (7)

U poslednjem poglavlju crnog romana kancelarije g. Trondajk kaže da vanredna teškoća nije što se sistem državne uprave u tolikoj meri osilio, niti pak što je u tolikoj meri namnožio tip čoveka činovnika. Sve je samo kvantitativno dejstvo koje, ako je i ozbiljno, nije nepobedivo. Teškoća nije u sistemu, niti u broju zastupnika, nego što je kancelarija arhetipska egzistencijalna kategorija, i u ovakvim kategorijama nemamo načina da menjamo humanim sredstvima, jer su one zasnovane u višoj realnosti. Nasuprot višoj realnosti, ako smo je već svojim delima i mislima izazvali, mi smo bespomoćni. Viša realnost koja kvari čovekov individualni život naziva se grehom. U životu individue postoji lek od greha. Ovaj lek se uopšteno naziva religija. Međutim, u društvu nema načina za kajanje i preobraćanje, za molitve i asketski život i ispovedanje i sakralnu praksu religije. To je bila i biće temeljna razlika između individualne i društvene egzistencije. Svaka visoka vrednost našeg života je individualna vrednost, svaka misao i akt višeg reda jesu individualni misao i akt, jer je spas individualni spas, ne društveni, i društvo postoji zbog čoveka, ne čovek zbog društva. Zbog toga dok se ne pojavi ono ljudsko biće koje će svojim posebnim sposobnostima preuzeti na sebe život zajednice, i moć više realnosti koji kvari život razbije u samom sebi, i time oslobodi narod, i zajedno s korenima iščupa kvarež života iz zajednice, sve do tada je društvo izloženo kvarežu.

Ono što se naziva kancelarijom, to je pojava ovakve demoralizatorske antiživotne i razorne arhetipske egzistencijalne forme u ljudskom društvu, odnosno ovakav – raširen na celo čovečanstvo – zajednički zločin. Određenije: kancelarija je mučenje života. To je ono što Hamlet naziva insolence of office (brljavljenje kancelarije). Po svojoj konstelaciji kancelarija je bezlična. Nikada činovnik nije izvršio nešto u svoje ime, na svoju odgovornost, rizikujući sebe samog ili uključujući se svesno i lično. Kancelarija je pogonski akt. Ne može se uhvatiti u čoveku. Sam postupak je prazan i bezličan.

Ko je u službi kancelarije, on je bezličan i neuhvatljiv. Radi se u nečije ime, a taj ne postoji.

Apstraktni “red”, “disciplina”, “organizacija”, “ideal”, “pravo”, “istina”. Činovnik nema svoj pogled na svet, a ne možemo se dovoljno sačuvati od ljudi koji nemaju svoj pogled na svet. Oni nemaju stav, nemaju morala, nemaju mere. Odgovornost preklizi s jednog čoveka na drugog, s jedne kancelarije na drugu. Pa ipak! Ipak bezličnost u nekome kulminira. U onome koji prihvata ovu bezličnost, ko realizuje u sebi ovu arhetipsku formu egzistencije. Taj čovek je inkvizitor. Sam činovnik. Znamo kako ga je naslikao Dostojevski. Ne bez bilo kakve prethodnice. Kancelarija se gubi u inkvizitoru kao da ga je prevazišla. Ali se u začetku još dobro vidi. To je revizor. To je ona prilika u kojoj on konstantno živi ovde među nama. On sve revidira. Inkvizitor je redak, pre je samo književna formula. S revizorom se svi mi susrećemo svakodnevno. Nije to baš Gogoljev revizor, nego je krut i nemilosrdan, hladan i ravnodušan, međutim, on je pre svega nehuman funkcioner, naredba, paragraf, propis. U njemu je suviše elemenata antihrista, pogotovu onako kako to zamišlja Solovjov u kojem je um blasfemija i znanje religija struke. On će prognati radost i smeh i udobnost i lepotu, slobodnu igru i vedrinu. Izgradiće i održati komandu i tamnicu, teror i koncentracione logore. Ovde ne važi stvarnost.

Samo ono na čemu ima pečat i potpis. I on će – kada se pojavi svetac svetaca i kad zakuca srce naroda – baciti sveca u tamnicu. On će potom svecu objasniti da je najbolje ako se vrati na nebo. Ako tako ne učini, biće prinuđen da ga pogubi, kao što ga je pogubio jednom i deset hiljada puta, i kao što će pogubiti patničku istinu uvek, koliko god puta se bude ovaplotila i oglasila.

To je ono što protiče ispod vlasti kancelarije, odozgo, moćnom rečju, obezličavanje kako bi čovek postao funkcija, odmenljiv i zamenljiv, i gubi svoju jednokratnost, i tone u svoju nekvalitetnost I bezimenost, zajednica se raspada, i čovečanstvo se preobražava u organizacije vojske I koncentracionih logora, kojima se komanduje pritiskom na dugme, rad rada, besmislen i besciljan mehanizam koji je večito nezadovoljan.

Ekonomska situacija mehanizovanog društva ne može se razumeti neposredno bez posebne studije, i to ne zbog njene složenosti, nego zbog apsurdnog svojstva. Stručnjak se na svakom koraku susreće s takvim situacijama koje protivreče svakom trezvenom umu, i on se zamisli nad tim kako uopšte može da opstane država. Već i sama činjenica izgradnje zvanične ekonomije počiva na planu. Plan je apstrakcija, jer država uopšte ne uzima u obzir svoje ekonomske sposobnosti koje treba da ostvari, odnosno ono što “postoji”, nego konstruiše ono što “treba”, i to bez obzira da li to zaista treba ili je pak to iskočilo iz neke fiks-ideje. Gotovo celokupan plan je izgrađen u vazduhu. Ova nečuvena razlika, čak protivrečnost, koja postoji između umnog i racionalnog, nigde se ne može tako neposredno iskusiti. Dok je država raspolagala ranijim zalihama i ekonomskim rezervama, bilo iz perioda monarhije, bilo iz perioda republike, do tada nije bilo veće nevolje. Ali parazitska organizacija države-kancelarije nigde se tako nedvosmisleno ne raskrinkava kao na području ekonomije. Čim se iscrpi sposobnost ostvarivanja investicija, zasnovane na individualnom kapitalu ranijeg doba, i država sve prisvoji i proćerda što je prikupljeno u trezvenim vremenima, kancelarija stiže u krizu, jer se ispostavi da joj je ekonomska sposobnost ostvarivanja minimalna. Ekonomski sistem kancelarije je nonsens. Jedina stvaralačka sila kancelarije jeste eksploatacija radne snage.

  1. D. Hal s nekoliko primera potvrđuje da je u onim državama, gde je manja uloga kancelarije, plata veća, cena industrijskih proizvoda manja. U državama pak, gde je uloga kancelarije veća, upravo je obrnuto od onoga što objavljuje propaganda, plata je niža, cena industrijskih proizvoda je veća.

Zalud eksploatiše radnika, zalud dobija jeftine sirovine, država je zapravo uvek pred krahom.

Autor postavlja pitanje koji je uzrok ove pojave. To je najvažnije poglavlje knjige. Budući da su u državi-kancelariji sva sredstva za proizvodnju i veliki deo sirovina državna svojina (nije opšta svojina), a trgovina i industrija i poljoprivreda pak zvanična preduzeća, kancelarija je prinuđena da kontroliše sirovine i proces rada. Ova kontrola po važnosti sve prevazilazi. Što je eksploatacija isključivija, kontrola, prirodno, mora biti delotvornija. Broj kontrolora, i širina njihovih ovlašćenja nezamisliva je za nepodozrivije nacionalne ekonomiste.

Prema računanju E. D. Hala jedan peni stvarnog državnog prihoda opterećuje kontrolni trošak od pet penija. Četiri penija deficita radnik zarađuje svojim radom, naravno, on za svaki svoj rad koji vredi pet penija dobija platu od samo jednog penija, ali za svaku životnu namirnicu ili industrijsku robu ili uslugu, koji vrede jedan peni, on plaća pet penija. Ova zaprepašćujuća potcenjenost nadnica, i još zaprepašćujuća visina cena neophodnih artikala objašnjenje je za nacionalnu ekonomiju.

Kontrolu, razume se, obavlja sama kancelarija. Prema autorovoj računici, na dve glave privrednih proizvođača pada jedan kontrolor, odnosno dva čoveka zato da bi ih jedan kontrolisao. To je značaj revizionizma u državi-kancelariji. Kažu da kancelarija ne izdržava dobrovoljno kontrolore. Kao posledica kancelarijske demoralizacije moralni nivo je u državi toliko pao, i kao posledica niskih nadnica oskudica je u pojedinim slojevima tako velika da bi, bez velikog broja i velikog ovlašćenja revizora, krađe, pljačke, pronevere, prevare, ali naročito izbegavanje posla i danguba poprimile takve razmere da bi proizvodnja bila sasvim obustavljena.

Jedno poglavlje je beletrističko, i navodi ceo niz događaja. Ove priče govore o potpunom raspadu osećanja vlasništva. Na primer, izgubi se ceo železnički transport, naročito zimi, ogrev. U prodavnicama životnih namirnica kupci se varaju rafinovanim trikovima zakidanja na meri, i kupac, kad to vidi, ili nadigne dreku, što nema nikakvog smisla, ili slegne ramenima, jer zna da je plata prodavca mala, i mora da krade. Ali prevara je najčešće zvanična. Zvanično se falsifikuje mleko, brašno, konzerve, sir. Škartnim materijama razblažuju nadeve i peciva. Naročito u robi, i u takozvanim kvalitetnim artiklima korist je ogromna, petsto i osamsto i hiljadu procenata. I nasuprot svemu tome sistem se bori s najvećim teškoćama.

Deo o troškovima kontrole pruža uvid u sistem kancelarije. Prosečni prihod revizora nije veliki. Oni takođe pripadaju sloju izrabljivača. Stavka je velika zbog toga, jer je ogroman broj revizora. Međutim, revizori su takođe pod kontrolom, a i ovi glavni revizori su pod kontrolom, i postepeno slede kontrolori sa sve većim ovlašćenjima. Pored toga, postoje i leteće komisije koje se pojavljuju na prepad i nastupaju s inkvizitorskim stavom. Policija takođe raspolaže pravom kontrole. To ne znači samo da policajac raspolaže neograničenom vlašću u prodavnicama koje su u njegovoj nadležnosti, i da je zato poslovođa prinuđen da stalno pruža različite privilegije policajcu, nego da su poslovođa i policajac u međusobnom dosluhu protiv kupaca, i nasuprot stanovništvu čine jedinstven front.

Eksploatacija počinje time što čovek uzme šolju mleka i zemičku. Budući da je proces ugrađen u državu, pre treba računati na njegov porast, nego na opadanje.44 Sve su to, naravno, statističke igre, i one ne pružaju ni slutnju o opštem raspoloženju nastalom pod delovanjem samovolje zvaničnih nadnica i samovolje cena, raspoloženju koje ne zna za ove podatke, ali ima o njima tamnu slutnju.

Kancelarija zna za ovo opšte raspoloženje, i pojačava pritisak. Presija pak potpiruje još veću ogorčenost u eksploatisanim ljudima. Društvo sanja o odnosima zarada u akcionarskoj državi. Postoji i gore od bordela, žudnja za bordelom.

A kad potom ceo sistem počinje da škripi, otprilike posle svakog periodičnog plana kada se ekonomska iscrpenost prevrši, kancelarija podigne vrednost novca, nadnice obori i želi da stvori tabulu razu, što znači da državni krah zaustavi na papiru. Sada jedno vreme opet ide. Po pravilu do kraja sledećeg planskog perioda. Izmišljaju se novi prihodi, razume se, s time što su ekonomski produktivni slojevi još jače opterećeni, odnosno proširuje se sistem kolonija.

Knjiga g. Torndajka, kao i ostala gavernološka dela, ne pruža rešenje. Čovek je uspeo da nađe način za odbranu od vukova i varvarskih hordi, i da izgradi civilizaciju. Pobedio je neprijatelje koji dolaze spolja i odozdo. Protivsredstvo za uništavanje života, što dolazi odozgo, nije našao. Po svemu sudeći u ovom slučaju stvar je mnogo teža nego što je bila ranije. Čovek je po prirodi nezaštićen od onoga što dolazi odozgo. A uz to, ono što je gore istovremeno je i unutra, odnosno centralno je. Šta to znači, pita g. Torndajk, kada razaranje počinje da deluje iznutra, odnosno kada pustošenje života teče kroz sam organizam? I, kaže, to nije ništa drugo do ono što se naziva bolešću. Znamo da je bolest, treba utvrditi dijagnozu. I ona je spremna. Priroda bolesti dobila je nedvosmislenu potvrdu u celom nizu knjiga ozbiljnih autora. I lek? Kao i u mnogim slučajevima, veoma mnogo znamo o našim nevoljama a nemamo pojma šta će ih ukinuti.

Znamo da je činovnik postavio svoju nogu u procep između naroda i vladara. Kancelarija počiva na uzajamnom nepoverenju, a znamo da je egzistencijalno pitanje činovnika da proširi ovaj procep, a ovo nepoverenje treba da održava i pothranjuje. Činovnik je lakoverni narod ubedio da vladar vrši nasilje, da eksploatiše i da laže. Lakovernog vladara je ubedio da je narod podbunjljiv, gramziv i sklon kriminalu. Od svega toga nije tačna ni jedna jedina reč. Nasilje, laž i eksploatacija ne karakterišu delatnost vlasti, nego kancelarije. Na javno mišljenje imaju uticaja samo autori kao Makijaveli, koji je potpirivao nepoverenje. I posle toga sledi Sorel. G. Torndajk se veoma podrobno bavi Žoržom Sorelom, njegovom jedinstvenom ulogom koju je imao u razvijanju moderne države-kancelarije. Sorel je otac moderne države. On je izložio da u vladanju nisu presudni stavovi pogleda na svet i principa i politike. Sve je to propaganda i slepilo, upućeni su samo protivniku. Bitno je stvaranje jednog takvog pravnog izvora koji upravljanje vrši nezavisno od političkih principa. To je kancelarija. Kancelarija je zapravo neograničena praksa oslobođene, čak pravno sankcionisane prinude. Tri su stadijuma moderne države: Platon je dopuštao laž, Makijaveli je dopuštao eksploataciju, Sorel je dozvoljavao nasilje.

Neobično je da niko nije primetio proces., Nije se našao niko ko bi vladaru i narodu osvetlio pravu situaciju. Uspostavljanje poverenja nije uspelo. Sve je više rasla provalija između vladara i naroda, i u njoj se smestila kancelarija, koja je sve više dolazila do uticaja i prema dole i prema gore, dok se na kraju nije osamostalila u državi-kancelariji, i više nema odgovornosti ni prema gore, ni prema dole. Prema gore ne, jer vladara nema, prema dole ne, jer je organizam naroda rasturen, i umesto njega je uveden veštački racionalizovan kolektiv.

Ono što se u državi-kancelariji naziva narodom, irealna je zajednica, nije ni društvo, nego apstraktni racionalni kolektiv. Ljudska delatnost je dehumanizovana automatizovana neorganska funkcija. U ovom irealnom kolektivu čovek više nema svoju psihologiju, tek refleksologiju. Ranije se govorilo o dve vrste kolektiva, o narodu i o masi, a da se uz pomoć pozitivnih socioloških metoda samo maglovito može otkriti stvarna situacija. Očito je da se pod narodom podrazumevala organska zajednica, a pod masom dezorganizovani ološ. U masi je oslabilo socijalno, kasnije se potpuno raspalo. Masa nije socijalno jedinstvo, nego iz pravog društva izdvojeno nešto kao excrementum.

Krajnje stanje je rulja. Nema hijerarhije, bez kasti i bez klasa, što induska baština naziva avama. Prateće pojave mehanizovanog kolektiva jesu pad biološkog, moralnog, umnog, estetičkog nivoa. Srozava se civilizacijski nivo životne delatnosti. Međutim, čovek ne tone na životinjski nivo, nego postaje specifična vrsta demona, s osvetom i otrovom, sa zavišću i s krvoločnim, pljačkaškim I gramzivim instinktom. Jedan od autora naivne sociologije iz prošlog veka, Le Bon, učio je da je čovek u kolektivu izgubio kvalitete uma i morala i ukusa, i da je degradiran. Le Bon nije znao da ne degradira svaki kolektiv. U organskoj životnoj zajednici čovek se nalazi u svom domu i njegovi kvaliteti se pročišćavaju i pojačavaju. Čovek samo u kvarnom kolektivu gubi svoje vrednosti. U mehanizovanom kolektivu se uklanja prirodna životna delatnost i zamenjuje se veštačkim funkcijama.

Ovaj akt A. Kami naziva crime rationel, jer je racio čovekova sposobnost istrgnuta iz čovekove inteligencije, i to ono svojstvo koje razvija antiživotnu delatnost. Kancelarija i racio su neodvojivi. Kancelarija je izgrađena na racionalnoj osnovi. Organizacija kancelarije je paradigmatično očitovanje racionalizma. Racio ne podnosi ni organsku socijalnost, ni autonomnu individuu. Racio govori naviklim frazama i skraćenicama. Razara krajnje pribežište organskog životnog reda, porodicu, prisiljava ženu da se zaposli, odnosno funkcionalizuje je, prisiljava decu u racionalizovane pedagoške kalupe, i tamo ih kondicionira na robotsku disciplinu homunkulus egzistencije. Ali na određenom stupnju ni rad više nije potreban. Kancelarija ne voli korektnog radnika, više voli skitnicu i pijanca, prostituisanog i zločinca, odnosno ne voli one koji su se moralno osamostalili od racionalne mašinerije, već samo one koji se mogu bilo kada prevariti. Nisu potrebne verne sluge, ko je veran, on već poseduje vrlinu, i zbog toga je sumnjiv. Potreban je onaj koji se u bilo koje vreme može uhapsiti.

Nastankom kancelarije u društvu se zbila organska greška, koja je poput bolesti uzela maha, i u ovom je trenutku, izgleda, neispravljiva. To je ona tačka u kojoj čovečanstvo kreće u propast, što je posledica njegovih sopstvenih razornih sila koje struje odozgo i iznutra. Naročito zbog toga što je kancelarija postala autonomna organizacija na modernom stupnju istorije, i ona razara i državu. To je krajnja tačka. Država je izvorno organizam. Sada, na ovom stupnju neorganizovanosti treba da nestane. Država je moralno i istorijsko i jezičko i tradicionalno jedinstvo. Kancelarija mora da smrvi I državu, i kada se svaka funkcija u državi, obrazovanje, zdravstvo, trgovina, umetnost, putovanje, ishrana, rađanje dece, tehnika, poljoprivreda, sport pretvori u administraciju, i politika će biti administrativni resor, praksa prevare naroda. Kao objavljenje, predstava opere, i ništa drugo nije neophodno sem državna administracija. Danas smo već na takvom nivou da je kancelarija prerasla državu. Ono što je od jednog naroda vidljivo, to je gola organizacija. Aktu vlade ne prethodi principijelno obrazloženje. Fabrički momenat, ništa drugo. A šta je ispravno, ne presuđuje um, ali ni samovolja, ni malena, teroristička grupa zaverenika u ime većine, nego racionalizovani bezlični mehanizam. Pod ovim okolnostima u praksi se zapravo može smatrati da je država ukinuta.

Čak i u bolu postoji specijalna svetlost. Ona postoji u samom životu. U onoj sferi postojanja, koju nazivamo zemaljskim životom, radost je najviši stupanj spiritualnosti. Radost najdublje u čoveku, kao što Vordsvort kaže, too deep for tears. Tako je duboko da je suze ne dosežu. Joie, joie, pleurs de joie – kaže Paskal. U Midrašu piše da će Mesija doći tek kad se osuše sve suze. U radosti se čovek oslobađa potpuno i savršeno, čoveku ništa drugo ne treba, ništa, samo to, samo radost.

A u državi-kancelariji falsifikuje se hleb i vino i hrana, i jednom gluvonemom i paralizovanom fiks-idejom poretka falsifikuju se novinske vesti i istorija, sadašnjost i prošlost i budućnost, s tim da u ovoj stvarnosti, ukaljanoj lažnim idealima, više ništa nije istina. Deca u školama uče o ovoj degenerisanoj i tamnoj stvarnosti, ona se obavezno objavljuje u govorima i knjigama. U odnosu na to ništavan je svaki rat i svaka revolucija. Demonska brutalnost rata bar ne laže, nego pošteno besni, nemilice kasapi, izaziva glad i epidemiju, bedu i oskudicu. Ali ovo ovde bezglasno i planski truje, s racionalnom i programskom svešću, i s naredbama i rezultate svoje delatnosti opravdava statistikom.

Niko ne može ni da mrdne, i ne može ni usta da otvori. Svako je sputan bezuslovno obaveznom naredbom poslušnosti, i proklamovanom postavkom da je ovo jedino ispravno. To je mirno uništenje.

Čovečanstvo nikada nije bilo bliže spoljnoj tami, gde nema ništa drugo do plača i škrguta zuba.

Mnogo se priča o krizi svetske politike, isuviše, dok narodima celog sveta najveća opasnost ne preti od neprijatelja. Unutrašnji je uzrok katastrofalnih teškoća koje sve više rastu. Ne suprotnost sirotinja-bogataši. Ne klasna borba. Ne vlast i ugnjetavanje. Ne oblik države. U svakoj državi unutrašnja organizacija neosetno sve isključivije upravlja životom naroda, organizacija koja se parazitski nametnula narodu, i dok se ona razrasta, narod propada.

Klinički se ne može lečiti oslabljenost moralnosti i ukusa, poštenja i istine, inteligencije i časti.

Terapija zaraženog duhovnog organizma? Zapleti se koncentrišu i rapidnim tempom napreduju prema zasićenosti. Ostaje jedno jedino rešenje…

Bela Hamvaš

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Nastankom kancelarije u društvu se zbila organska greška [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 13 min
0