Srpske želje

Tre­ba­lo bi ne­što da po­že­li­mo, ne­što li­je­po i se­bi i dru­gi­ma, iako smo Ser­bi. Ima­mo pra­vo na to, uko­li­ko i že­lje ni­je­su su­spen­do­va­ne ili sa­mo­u­ki­nu­te. Ser­bi su uvi­jek za­ba­sa­va­li mi­mo svi­je­ta, ma­kar ta­ko ka­žu oni ko­ji bo­lje i vi­še zna­ju.

Že­lim da osta­ne­mo mi­mo svi­je­ta, kad je svi­jet već ova­kav ka­kav je. Ako osta­ne­mo mi­mo i iz­van, ne­će­mo se do kra­ja opo­ga­ni­ti iako smo pri­lič­no po­ga­ni. Ako osta­ne­mo mi­mo, iz­van i iz­nad, pro­na­ći će­mo svi­jet u se­bi, svi­jet ko­ji će nam bi­ti po­ta­man, svi­jet u ko­jem će bi­ti naj­ljep­ši od­blje­sci i pro­plam­sa­ji dru­gih svje­to­va. Shva­ti­će­mo tek ta­da da ni­je­smo mi­mo i iz­van, ne­go iz­nad ovog i ova­kvog svi­je­ta. I ne­će nam bi­ti va­žno da bu­de­mo Ser­bi, ko­li­ko će nam bi­ti va­žno da bu­de­mo lju­di. Bog zna ho­će li se usli­ši­ti ova že­lja. Ako se usli­ši, va­lja nam ži­vje­ti, ako se ne is­pu­ni, va­lja nam ži­vo­ta­ri­ti. Đe svi Tur­ci, tu i ma­li Mu­jo. Eh!

Že­lim da nam ova ska­la­me­ri­ji­ca odi­sta po­sta­ne dr­ža­vi­ca, pa dr­ža­va od za­kle­tve. Tek ta­da će­mo je svi vo­lje­ti i tek ta­da će­mo se svi po­što­va­ti, ako se već ne vo­li­mo, jer lju­bav je i za nas i za dru­ge te­ška pre­po­na­ška di­sci­pli­na u ko­joj mo­ra­te i pre­sko­či­ti mr­žnju i pre­va­zi­ći se­be. Ska­la­me­ri­ji­ca će uz­ra­sti do dr­ža­vi­ce tek ka­da u po­li­tič­ki ne­po­vrat odu oni dil­be­ri i pi­ja­ni sva­ti ko­ji su na­pra­vi­li od ne­če­ga ni­šta. Ko­ji su svo­jom bes­pa­me­ću i be­sti­jal­no­šću svi­ma smu­ti­li pa­met i po­br­ka­li ži­vot. Baš svi­ma-iako ne­ki mu­dro­se­ri ka­žu da ih se to ne ti­če. Ka­ko da te se ne ti­če ži­vot, ka­da si već u ži­vo­tinj­skom car­stvu i ka­da se upi­nješ da uz­ra­steš ono ži­vo­tinj­sko u se­bi i iza­gnaš ono ži­vo­tinj­sko u nji­ma. Ako te se ne ti­če, sta­vljaš pot­pis is­pod stra­šne gro­zo­mo­re ko­ja je iz­na­ka­že­na ri­je­či­ma: ži­vo­ti­nje ži­vo­ti­nja­ma vla­da­ju. A ni­je baš ta­ko. Ili: ta­ko ne smi­je da bu­de.

Že­lim da nam sre­će i tu­ge bu­du se­stri­ce ro­đe­ne. Da se za­jed­no ra­du­je­mo i da u za­jed­ni­štvu, ako se već mo­ra, tu­gu­je­mo. Ako je na­ša sre­ća ne­či­ja ža­lost, a na­ša ža­lost sre­ća ne­či­ja, ni­je­su nam sre­će slat­ke, ni tu­ge tu­žne. Med nam je za­gr­čen, a pe­lin za­sla­đen. A buć­ku­riš ne mo­že bi­ti va­lja­no pi­će oni­ma ko­ji se ra­zu­mi­ju i u pi­će i u ži­vot ko­ji se la­ga­no is­pi­ja, ka­ko već to ne­ko za­po­vi­je­da, u ma­lim ča­ša­ma. Je­di ži­vot ma­lom ka­ši­kom, ne­ka­da su do­bri oče­vi po­slu­šnim si­no­vi­ma za­po­vi­je­da­li. Ako pi­ješ, na­zdra­vljaj lju­ba­vi, a ne mr­zo­lju­blju. Ta­da će ti i pi­jan­stvo bi­ti na ra­dost…

Ka­kav bih ja to ple­me­nik ple­me­na bio ako ne bih svom ple­me­nu po­že­lio do­brog po­gla­vi­cu? Ako već ni­je naj­bo­lji me­đu na­ma, ne­ka ma­kar bu­de po­naj­bo­lji, a ne po­naj­go­ri. Ili se sa­mo tje­ši­mo da su nam po­gla­vi­ce po­naj­go­re. Šta ako su po­naj­bo­lje, a ova­kve su ka­kve je­su? Šta će­mo on­da i sa na­šim ži­vo­ti­ma i sa na­šim že­lja­ma? I je­smo li baš ta­kvi ka­kvi je­smo, ili nam ne­ko za­bra­nju­je i ne da da bu­de­mo bo­lji? Mo­že li se do­bro, za­bo­ga, za­pla­ši­ti i za­bra­ni­ti? Ho­će­mo li bi­ti do­bri tek on­da ka­da nas to do­bro ni­ma­lo ne ko­šta. I ka­kvo je to do­bro ko­je se na­pla­ću­je, a ne do­bi­ja? Je­smo li mi gra­tis-ple­me ko­je je ne­ko do­bio u ne­koj ve­li­koj par­ti­ji kao pri­ve­zak ili bom­bon­čić ko­ji ni­ko­me ne tre­ba, ali se ni­ka­da ne ba­ca. Va­lja­će ne­ka­da ne­ko­me za ne­što što bi mo­glo ne­ka­da i ne­ko­me da se is­pla­ti. To je lo­gi­ka ve­li­kih par­ti­ja u ko­ji­ma igra­ju ma­li vla­da­ri ve­li­ko­ga svi­je­ta…

Že­lim, da­kle, da po­sta­ne­mo bo­lji ne­go što je­smo i tek ta­da će­mo do­bi­ti po­naj­bo­lje, a ne po­naj­go­re po­gla­vi­ce. Ne­ma nam dru­ge. Za­dr­ži­mo što va­lja, ba­ci­mo što ne va­lja. I ne po­br­kaj­mo stva­ri. Do­sad nam se go­to­vo uvi­jek de­ša­va­lo, da ba­ci­mo naj­vred­ni­je, a za­dr­ži­mo bez­vri­jed­no. Za­to smo, valj­da, umje­sto u mi­ri­snoj rod­noj ba­šti ži­vje­li na de­po­ni­ji. Elem, i de­po­ni­ja ima svo­ju vri­jed­nost, ali sa­mo uko­li­ko ste njen vla­snik. Vla­sni­ci se u stva­ri bo­re za de­po­ni­ju, a ne za dr­ža­vu. Uko­li­ko se stva­ri raš­či­ste, vla­sni­ci osta­ju bez vla­sni­štva. Sto­ga nas oni, ko­ji­ma je vla­sni­štvo je­di­ni smi­sao ži­vo­ta, ne­pre­kid­no za­si­pa­ju sme­ćem. Pri tom nas ubje­đu­ju da smo po­ča­stvo­va­ni i bla­go­slo­ve­ni, jer ži­vi­mo ka­ko ži­vi­mo. Po­ne­kad se po­sva­đa­mo sa vra­na­ma i ga­vra­no­vi­ma oko bi­rač­kih ku­ti­ja i pre­bro­ja­va­nja gla­so­va. Kao da se naš glas ču­je. Kao da je naš glas ne­ko­me va­žan. Ni­je im va­žan glas, va­žan im je ja­uk onih ko­ji­ma je ja­u­ka­nje na­čin ra­do­va­nja. Za­to nam dan po­či­nje psov­kom i psov­kom se za­vr­ša­va. Psu­ju­ći se­be i sop­stve­ni ku­ka­vič­luk psu­je­mo u se­bi, one ko­jih se bo­ji­mo i ne zna­ju­ći da su oni ve­će ku­ka­vi­ce, čak i od nas…

Že­lim da se ko­nač­no do­zo­ve­mo pa­me­ti, iako od pa­me­ti ne­ma vaj­de. Že­lim i da oso­ko­li­mo sr­ca, iako hra­bri naj­pri­je stra­da­ju. Že­lim i da otvo­ri­mo se­be, iako se na­še ple­me i da­lje bo­ji pro­ma­je. Ne­ka u nas uđe do­bro­duš­je i ne­ka iza­đe u bes­trag gri­zo­duš­je i pa­kost. Že­lim da se po­gle­da­mo u oči, bez stra­ha i ma­lo­duš­ja, i da sa­gle­da­mo i uvi­di­mo gdje su nam ži­le i gra­ne i ko­ji su nam prav­ci i do­ma­ša­ji.

Že­lim da mi ka­žeš ”do­bar dan” i da znam da mi to že­liš. Že­lim da ti ka­žem ”la­ku noć” i da ni­ka­da ne po­sum­njaš u mo­ju že­lju. Ako me mr­ziš, mr­zi me že­sto­ko, sve dok se u mr­žnji ne pre­tvo­riš u uga­rak ko­ji će se ne­ka­da za­og­nji­ti ne­čim što ni­je mr­žnja. I znaj da ni­ka­da ni­ko­ga ni­je­sam mr­zio i da mi je to je­di­no od­li­ko­va­nje ko­jim se po­no­sim i na ko­jem se gri­jem i u ovoj zi­mi bez zi­me.
I ne­ka odu svi oni u ne­ku lu­du dr­ža­vu, ako lu­đih od ove ima, i ne­ka ih pro­gla­se za be­smrt­na bo­žan­stva, jer su ih ov­dje već pro­gla­si­li za do­ži­vot­ne vla­da­re. I ne­ka se ko­nač­no po­mje­re, za­kla­nja­ju mi sun­ce!

Že­lim da nam za­gr­ljaj bu­de još sna­žni­ji, a oči i sr­ca još ra­do­sni­ja sva­ki put ka­da se vi­di­mo, pa ma­kar se vi­đa­li sva­ki dan!