Poglavlje 4
S ONE STRANE UMA, PREMA SVESTI
Prvo pitanje:
Vi ste rekli da za ljude postoje samo dve alternative, ili ludilo ili meditacija, međutim milioni ljudi na zemlji nisu dostigli ni jedno od ta dva. Da li mislite da hoće?
Oni su dostigli! Nisu dosegli do meditacije, ali su stigli do ludosti! Razlika između ludaka koji su u ludnici i ludaka koji su izvan je samo u stepenima. Nema kvalitativne razlike, razlika je samo u kvantitetu. Vi možete biti manje ludi, oni mogu biti više ludi, ali čovek kakav jeste, je lud.
Zašto ja nazivam čoveka, kakav jeste, ludim? Ludost znači mnogo stvari. Jedna, vi niste usredišteni. Ako niste usredišteni vi ste umobolni. Neusredišteni, mnogi su glasovi u vama – vi ste mnogi, vi ste mnoštvo. Niko nije gospodar u kući, a svaki sluga iz kuće tvrdi da je gospodar. Postoji konfuzija, konflikt, i neprekidna borba. Vi ste u neprekidnom građanskom ratu. Ako se građanski rat ne odvija, onda ćete biti u meditaciji. To se nastavlja danju i noću, dvadeset četiri sata. Zabeležite sve što prolazi u vašem umu za nekoliko minuta, i budite iskreni. Zapišite tačno sve što se odvija, i sami ćete osetiti da je to ludilo.
Ja imam posebnu tehniku koju koristim s mnogo osoba. Tražim od njih da sede u zatvorenoj sobi i da započnu govoriti glasno, sve što im dođe u um. Izgovarajte glasno svoje misli tako da ih možete čuti. Samo petnaest minuta govora, i vi ćete osetiti da slušate ludog čoveka.
Apsurdni, bezvezni, nepovezani fragmenti plove u umu. I to je vaš um! Dakle, vi možete biti devedeset devet posto ludi, a neko je prešao granicu, on je otišao izvan sto posto.
One koji su otišli izvan sto posto mi stavljamo u ludnicu. Ne možemo staviti sve vas u ludnicu jer nema tako mnogo ludnica. I ne može ih biti – onda bi cela zemlja postala ludnica. Halil Džubran je napisao malu anegdotu. On kaže da je jedan od njegovih prijatelja postao lud, pa je stavljen u ludnicu. Onda je samo iz ljubavi, saosećanja, on otišao da ga vidi, da ga poseti. Sedeo je ispod drveta u bašti ludnice, okružene velikim zidom. Halil Džubran je otišao tamo, seo pored prijatelja na klupi i pitao ga: “Da li ikada razmišljaš zašto si ovde?” Ludi čovek se nasmejao i rekao: “Ja sam ovde jer sam želeo da napustim onu veliku ludnicu spolja. Ovde sam miran. U ovoj ludnici – koju ti nazivaš ludnicom – niko nije lud.”
Ludi ljudi ne mogu misliti da su oni ludi; to je jedna od osnovnih karakteristika ludosti. Ako ste ludi, vi ne možete misliti da ste ludi. Ako možete misliti da ste ludi, postoji mogućnost. Ako možete misliti i shvatiti da ste ludi, vi ste još uvek malo razboriti. Ludost se nije pojavila u svojoj totalnosti. Dakle, ovo je paradoks: oni koji su stvarno normalni, oni znaju da su ludi, a oni koji su potpuno ludi, oni ne mogu misliti da su ludi.
Vi nikada ne mislite da ste ludi. To je deo ludosti. Niste usredišteni, ne možete biti razboriti. Vaša razboritost je samo površna, prilagođena. Samo na površini izgleda da ste razboriti. Zbog toga, neprekidno, morate da obmanjujete svet oko sebe. Morate mnogo da skrivate, morate da sprečavate mnogo. Ne dozvoljavate sve da izađe van. Vi potiskujete.
Možda mislite jedno, ali ćete govoriti nešto drugo. Vi se pretvarate, i zbog tog pretvaranja možete imati minimum površne razboritosti oko sebe; a unutra vi ključate. Ponekad se dogodi erupcija. U ljutnji vi eksplodirate i ludilo koje ste skrivali izlazi napolje. Ono slomi sva vaša usaglašavanja. Tako psiholozi kažu da je ljutnja privremena ludost. Vi ćete opet zadobiti ravnotežu; opet ćete skrivati svoju realnost; opet ćete doterivati svoju površinu; vi ćete opet postati razboriti. I reći ćete: “To je bilo pogrešno. Učinio sam to u ljutnji. Nikada to nisam mislio, zato oprostite mi.” Ali ste mislili to! To je bilo najrealnije. Pitanje za oproštaj je samo pretvaranje. Opet vi održavate svoju površinu, svoju masku.
Razborit čovek nema masku. Njegovo lice je izvorno; šta god da on jeste, on jeste. Ludak mora svesno da promeni svoje lice. Svakog momenta on mora da koristi različitu masku za različitu situaciju, za različite odnose. Samo posmatrajte sebe kako menjate svoja lica. Kada dođete kod svoje žene imate jedno lice; kada odete svojoj voljenoj, svojoj ljubavnici, imate sasvim različito lice.
Kada govorite svome slugi imate jednu masku, a kada govorite svom gazdi, sasvim drugačije lice. Može biti da vaš sluga stoji desno od vas, a šef levo, onda imate dva lica istovremeno. Na levo imate jedno lice, na desno imate drugo lice, jer slugi ne možete pokazati isto lice. Ne trebate. Vi ste šef tamo, tako da će ta strana lica biti šef. To lice ne možete pokazati svom šefu, jer ste tamo vi sluga; vaša druga strana će pokazati ponizno držanje.
Ovo se neprekidno odvija. Vi ne posmatrate, zbog toga niste svesni. Ako posmatrate postaćete svesni da ste ludi. Vi nemate nikakvo lice. Izvorno lice je izgubljeno. Meditacija označava ponovno zadobijanje izvornog lica.
Zato zen majstor kaže: “Idite i nađite svoje izvorno lice – lice koje ste imali pre nego što ste bili rođeni, to lice ćete imati kada budete umrli.” Između rođenja i smrti vi imate lažna lica. Vi neprekidno nastavljate da obmanjujete – ne samo druge: kada stojite ispred ogledala vi varate sebe. Nikada u ogledalu ne vidite svoje pravo lice. Nemate dovoljno hrabrosti da se suočite sa sobom. To lice u ogledalu je takođe lažno. Vi ga stvarate, uživate u njemu, ono je naslikana maska.
Mi ne varamo samo druge; obmanjujemo sebe takođe. Zaista mi ne možemo obmanuti druge, ako već nismo obmanuli sebe. Tako moramo verovati u svoje vlastite laži, samo tada možemo učiniti da drugi veruju. Ako ne verujete u svoje laži, niko drugi neće biti obmanut.
I ova mučnina koju nazivate svojim životom ne vodi nigde. To je luda spletka. Radite previše. Preopterećujete se i trčite. I celog života se borite, a ne stižete nigde. Ne znate odakle dolazite, ne znate gde lutate, ne znate kuda idete. Ako sretnete čoveka na putu i pitate ga: “Odakle dolazite gospodine?” a on kaže: “Ne znam”, a vi ga pitate: “Kuda idete” a on kaže: “Ne znam”, i još kaže: “Ne odvraćajte me, u žurbi sam”, zaista šta ćete misliti o njemu? Mislićete da je lud.
Ako ne znate odakle dolazite i kuda idete, onda čemu žurba? Ali to je situacija sa svakim, svako je na putu. Život je put, vi ste uvek u sredini. I vi ne znate odakle ste došli, ne znate kuda idete. Nemate znanje o izvoru, nemate znanje o cilju, ali u velikoj ste žurbi, ulažete veliki napor da ne stignete nigde.
Kakva je ovo vrsta razumnosti? A iz čitave ove borbe, ne dolaze vam čak ni bljeskovi sreće – čak ni nagoveštaji. Vi se jednostavno nadate da jednog dana, sutra, prekosutra, ili posle smrti, u nekom budućem životu – sreća vas očekuje. Ovo je samo trik, samo odgađanje, samo da se ne osećate previše jadno upravo sada.
Nemate nikakav bljesak blaženstva. Kakva je ovo vrsta razumnosti? Neprekidna patnja – i, povrh toga, ta patnja nije stvorena ni od koga drugog. Vi stvarate svoju patnju. Koja je ovo vrsta razumnosti? Vi stvarate svoju patnju neprekidno! Ja to zovem ludošću.
Razumnost će biti ovo: postaćete svesni da niste usredišteni. Dakle, prva stvar koju treba uraditi je da se bude centriran, da dođete do središta, da imate središte unutar sebe odakle možete voditi svoj život, možete disciplinovati svoj život, da imate vlast unutar sebe odakle možete usmeravati, možete se kretati. To je prva stvar koja treba da bude iskristalisana, a onda druga stvar je da se ne stvara patnja za samog sebe. Odbacite sve što stvara patnju – sve motive, želje, nade koje stvaraju patnju.
Ali vi niste svesni. Vi jednostavno nastavljate da je stvarate; ne vidite da to sebi stvarate. Šta god da radite, vi sejete neko seme. Onda plodovi će uslediti, a šta god da ste posejali, vi ćete požnjeti to. A kad god žanjete nešto, postoji patnja, ali nikada ne vidite da ste vi posejali seme. Kad god vam se dogodi patnja, mislite da ona dolazi od nečega drugog, mislite da je to neki nesretan slučaj ili neke zle sile deluju protiv vas.
Tako ste izmislili đavola. Đavo je samo žrtveni jarac – vi ste đavo. Vi stvarate svoju patnju. Jer kad god patite, vi jednostavno bacate to na đavola, đavo je nešto uradio. Onda ste spokojni. Onda nikada ne postajete svesni svog vlastitog porešnog načina života, glupog načina života.
Ili vi to nazivate sudbinom, ili kažete: “Bog me iskušava.” Ali nastavljate da izbegavate osnovnu činjenicu da ste vi isključivi uzrok svega šta god da vam se dešava. I ništa nije slučajno. Sve ima uzročnu vezu, a vi ste uzrok.
Na primer, vi se zaljubite. Ljubav vam da osećanje, osećanje da blaženstvo je negde u blizini. Osećate po prvi put da ste nekome dobrodošli, barem vam jedna osoba želi dobrodošlicu. Vi započinjete da cvetate. Jedna osoba vam želi dobrodošlicu, čeka vas, voli vas, brine za vas i vi započinjete da cvetate. Samo u početku, a onda odmah vaš pogrešan obrazac uma počinje da deluje – vi odmah želite da posedujete to drago, voljeno biće. A posedovanje ubija. Onog momenta kada posedujete ljubavnika, vi ste ga ubili. Zato i patite.
Onda plačete i zapomažete, a zatim mislite da ljubavnik je pogrešan, da je sudbina loša, “Sudbina mi nije naklonjena.” Ali vi ne znate da ste otrovali ljubav kroz posedovanje, kroz posesivnost.
Ali svaki ljubavnik čini to i svaki ljubavnik pati. Ljubav koja vam može dati najdublje blagoslove postaje najdublja patnja. Tako su stare kulture, naročito u Indiji u drevnim danima, potpuno uništile pojavu ljubavi. Oni su ugovarali brakove za decu – nema mogućnosti zaljubljivanja, jer ljubav dovodi do patnje. Ovo je bio tako poznat fenomen – da ako dopustite ljubav, onda ljubav vodi do patnje – tako je bolje nemati tu mogućnost. Neka deca, mala deca, budu venčana. Pre nego što mogu da se zaljube, neka se venčaju. Oni nikada neće znati šta je ljubav, i tako neće biti u patnji.
Ali ljubav nikada ne stvara patnju. Vi je otrujete. Ljubav je uvek radost, ljubav je uvek proslava. Ljubav je najdublja ekstaza koju vam priroda dopušta. Ali vi je uništavate. Tako da se ne bi palo u nevolju, u Indiji i drugim starim, drevnim zemljama, mogućnost ljubavi je potpuno zatvorena. Tako nećete zapasti u patnju, ali onda ćete takođe propustiti jedinu ekstazu koju priroda dozvoljava. Tako ćete imati osrednji život. Nema patnje, nema sreće samo nekakvo guranje napred. Takav je brak bio u prošlosti. Sada Amerika pokušava, Zapad pokušava da oživi ljubav. Ali mnogo patnje dolazi kroz to, i pre ili kasnije zapadne zemlje će se ponovo odlučiti za dečje brakove. Nekoliko psihologa su već predložili da dečji brakovi treba da se vrate natrag jer ljubav stvara tako mnogo bede. Ali ja opet kažem, ljubav nije uzrok tome. Ljubav ne može da stvara patnju. To ste vi, vaš obrazac ludila je ono što stvara patnju. Ne samo u ljubavi, svuda. Svuda ste prisiljeni da u to unesete svoj um.
Mnogi ljudi dolaze kod mene. Na primer, oni započnu da meditiraju. U početku postoje iznenadni bljeskovi, ali samo u početku. Jednom kada su upoznali određena iskustva, kada su upoznali određene bljeskove, sve staje. I oni dolaze plačući i jadikujući mi, pitajući: “Šta se dogodilo? Nešto se dešavalo, a sada je sve prestalo. Mi pokušavamo najbolje što možemo, ali ništa, ništa iz toga ne dolazi.”
Ja im odgovaram: “U početku se to dogodilo jer to niste očekivali. Sada očekujete, tako da se čitava situacija promenila. Kada ste po prvi put imali to bestežinsko osećanje lakoće, osećanje da ste ispunjeni nečim nepoznatim, osećanje da ste bili preneti iz svog mrtvog života, osećanje ekstatičnih trenutaka, vi to niste očekivali, nikada niste znali takve trenutke. Po prvi put oni su pali na vas. Nesvesni ste bili, ne očekujući ništa. Takva je bila situacija.
Sada ste promenili situaciju. Sada svakog dana sedite da meditirate očekujući. Sada ste lukavi, pametni, proračunati. Kada ste po prvi put imali kratak uvid, bili ste nevini, baš kao dete. Vi ste se igrali s meditacijom, ali nije bilo očekivanja. Onda se to dogodilo. Dogodiće se to opet, ali onda ćete morati opet da budete nevini. Sada vam vaš um donosi nevolju, i ako nastavite da insistirate ‘Moram imati iskustvo ponovo i ponovo’ izgubićete ga zauvek. Dok ga sasvim ne zaboravite, može potrajati godinama. Dok ne postanete potpuno ravnodušni da je takav događaj nekada u prošlosti postojao, onda će vam mogućnost ponovo biti otvorena.”
Ovo ja nazivam ludošću. Vi uništavate sve. Šta god dođe u vaše ruke, vi to odmah uništavate. I zapamtite, život vam daje mnoge darove, netražene. Vi niste nikada zatražili od života, a život vam je dao mnoge darove. Ali vi uništavate svaki dar, a svaki dar može postati veći i veći. To može rasti jer život vam nikada ne daje ništa mrtvo. Ako vam je ljubav data, ona može da raste. Ona može da raste do nepoznatih dimenzija, ali na samom početku vi je uništavate.
Ako vam se meditacija dogodi, samo osećajte zahvalnost božanskom i zaboravite to. Samo osećajte zahvalnost, i zapamtite dobro da vi nemate nikakvu sposobnost da je imate, niste ni na koji način autorizovani da je imate; ona je bila dar. Ona je bila jedno bujanje božanskog. Zaboravite je. Ne očekujte je; ne zahtevajte je. Doći će sledećeg dana opet – dublja, viša, moćnija. Ona nastavlja da se širi, ali svakog dana ispustite je iz uma.
Nema kraja njenim mogućnostima. Ona će postati beskonačna; čitav kosmos će postati ekstatičan za vas. Ali vaš um mora da bude ispušten. Vaš um je ludost. Dakle, kada kažem da postoje samo dve alternative, ludost i meditacija, ja mislim um i meditacija. Ako ostanete ograničeni u umu, vi ćete ostati ludi. Dok ne transcendirate um, ne možete transcendirati ludost.
Najviše što možete biti je funkcionalni član društva, to je sve. I možete biti funkcionalni član društva, jer celo društvo je isto kao i vi. Svako je lud, tako da je ludost pravilo.
Postanite svesni, i ne mislite da su drugi ludi. Osećajte duboko da ste vi ludi i da nešto treba da se uradi. Odmah! To je hitno! Ne odlažite to jer će doći momenat kada nećete moći učiniti ništa. Možete postati tako mnogo ludi da ne možete ništa činiti.
Upravo sada možete učiniti nešto. Još ste unutar granica. Nešto može da se uradi; neki napor može da se učini; obrazac može da se promeni. Inače može doći momenat kada ne možete učiniti ništa, kada postanete potpuno poremećeni i izgubite čak i svesnost.
Ako možete osećati da ste ludi, to je pravi znak koji daje nadu. To pokazuje da možete biti svesni svoje vlastitoj realnosti. Vrata postoje; vi možete postati zaista normalni. Barem toliko razboritosti postoji – da možete razumeti.
Osho
nastaviće se
